Највећи српски непријатељи нису ни Хрвати, ни Енглези ни Немци, него сами “Срби“
Срби Крајине су само физички протерани 5. августа 1995. године. Духовно су протерани далеко пре тога. И то од самих себе.
Жао ми је што не могу да нађем интервју врличког харамбаше Павловића од пре неку годину у којем сам читао његове рефлексије на целу ствар. Осим уобичајене приче о злоделима Хрватске, у пар реченица је био дао суштински разлог српског краха. Рекао је да су и сами Срби (не у малом степену) кумовали свом прогонству и то у деценијама које су претходиле Олуји.
Срби у тим крајевима су листом стали уз Титов режим и постали најватренији браниоци лика и дела поменутог монструма. Они који су били против Броза су протерани у емиграцију или су убијени и ућуткани од самих “Срба“ брозофила. Зарад његовог имена су обични Срби били спремни да се потуку, потказују полицији и туже судовима. За разлику од Хрвата. “Срби“ комунисти су били ти који су се утркивали у богоборству и пљувању на српство више него било који Хрват. Павловић наводи да су управо такви потопили манастир Драговић у Далмацији да би се ушлихтали Титу и партији, а не Хрвати. (Сетимо се и да су 2010. владику Артемија са Косова и Метохије управо отерале српске владике и патријарх на миг Американаца, позвавши Тачија и Чекуа да примене силу. Историја се понавља).
У његовом месту – Врлици, а сви знамо да је тако било и у другим деловима Крајине, недељом ујутро су Срби играли карте у кафани, драли се, опијали се и ждрали, док су Хрвати ишли на мису и на предавање код фратара. Исто је било и за велике празнике попут Божића или Васкрса. Срби су се трудили да максимално богохуле уочи тих празника плус су се одрицали свих обичаја – од слава па до врличке страже чувања Христовог гроба, док су Хрвати све своје неговали.
Утолико је било илузорније очекивати да је било шта могуће урадити са ЈНА тенковима, пушкама и генералима кроз дестиловану верзију југословенске, “антифашистичке“ идеологије зачињене фолклорним позивањем на косовски мит и православље. Док су Хрвати у старту прихватили све своје емигранте, Срби нису пустили ниједног емигранта да дође и помогне одбрану. О ослањању на неокомунисту Милошевића у Београду преко Мартићевог левриџа, боље да и не причамо.
Врхунац опште духовне катастрофе која је задесила српски народ имали смо прилику да видимо у јучерашњем и данашњем говору “патријарха“ Иринеја. У намаху ми се учинило да се Вучић (по реторици барем) претвара у Бошка Обрадовића, а Соња Бисерко у старог Коштуницу у поређењу са оним што он говори. Константно је хулио како постоје “две цркве“, како су разлике између православних и римокатолика мале и безначајне, како су они наша браћа (то су исто говорили и комунисти и јакобинци пре њих – брат је мио које вере био), како он поштује папу-понтифекса максимуса?!?!?
Посебну хулу је учино понављајући лудачку мисао поремећеног Брозовог патријарха Германа (сетите се, то је онај “патријарх“ што се у голф аутићима возио са кољачем Брозом на Бријунима свако лето, имате слике на нету), да ми морамо да опростимо Јасеновац, а не и да га заборавимо. Колико сам ја читао Свето Писмо и светоотачку литературу, једино Бог – Свето Тројство може да опрости све грехе, но то је на њему да пресуди. Друго, ми као појединци можемо да праштамо грехе другима који су нам учињени од других, дакле ми лично праштамо починиоцу неког зла према нама. Ми немамо право да опростимо убицама неких других људи, макар се радило о нашим убијеним родитељима или деци. То могу да ураде само Бог и они који су се као убијени мученици винули на небеса. Додатно, ту је и моменат кајања који је потребан за опрост. Ја тај моменат кајања код Хрвата не примећујем.
Лепо је рекао војвода Ђујић. Највећи српски непријатељи нису ни Хрвати, ни Енглези ни Немци, него сами “Срби“. Док то не схватимо, нема боље будућности.
Аутор: Марко Пејковић
