Зашто Права Србија не гласа

У маленој Србији заиста постоји више Србија, али Права Србија, ако таква уопште још постоји, то је Србија која не гласа. И то не она која не гласа из лењости и немара (јер је мрзи да се дигне и оде на биралиште), већ она која не гласа по свесном опредељењу.

Наше негласање није никакав “бојкот избора“, за које сматрамо да у окупираној Србији уопште и не постоје. Нас уопште не занима да ли наш чин може уродити било каквим плодом на ширем друштвеном плану, јер ми не гласамо, не из лењости, већ из идеала, зато што не желимо да на душу примамо ни најситнију честицу одговорности за оно што западни хегемони – преко купљених политичара власти и опозиције – тек намеравају да чине са нашим народом и нашом земљом (након свега злог и деструктивног што су учинили у последње тридесет четири године). И то није никакво “морално чистунство“, већ просто одбијање учествовања у нечему унапред режираном, што се безброј пута до сада потврдило као исувише јефтино, прозирно и бесмислено. Ако је суђено да Срби и Србија заувек ишчезну из историје, ако нема начина да се томе пружи прави отпор, онда нека то прође без нашег давања са(глас)ности на режираним “изборима“.

Ми не презиремо и не одбацујемо Србију која гласа, али њу сматрамо за још увек недовољно освешћену и веома подложну медијско-политичким манипулацијама, и искрено јој желимо да се отрезни, прогледа и надвлада зле страсти политичког идолопоклонства и искорачи из луциферске игре такозваних “избора“. Ђаволу нико није небитан, њему је и те како стало до свачије душе, чији глас за своје опачине жели да придобије кроз мноштво својих понуда, али на човеку је да то препозна и томе одоли, што уопште није занемарљива победа на личном плану. А само се збиром таквих личних победа, у које спада и негласање на такозваним “изборима“, може створити клима за рушење окупаторског механизма и стваран друштвени преокрет.

Аутошовинисти и ДБ-родољуби нису алтернатива једни другима

https://www.facebook.com/reel/7765546240132888

Извесно је да се на курсевима државне безбедности политичким оперативцима држе лекције на тему “Шта год чинио у стварности, у јавности о себи причај све најбоље“. Енглески Тависток је давно проучио све аспекте људског понашања и реаговања у датим околностима, па и то да се хипнозом речи, односно њиховим агресивним и неуморним понављањем, успешно делује на психологију маса. Није битно што се на делу потврђујеш као олош са дна каце, бескичмењак и продана душа – говори о себи у суперлативу, навуци маску карактернe и пожртвоване особе, заузми неку пригодну уозбиљену позу, и ако то будеш чинио дуго и упорно људи ће напослетку почети да верују да си заиста то што о себи причаш. Неко бар мало, неко мало више, а неко сасвим – а све то заједно обезбедиће ти какав-такав друштвени реноме. Вучић се у том смислу потврдио као врло успешан западни ђак, кога и после дванаест година издаје, пљачке, растура земље, спровођења најдеструктивнијих западних агенди, пола нације и данас слави као “патриоту“. Истом методом се служи и ова оперативка државне безбедности, која дрско и бестидно ниже празне декламације о себи, не штедећи од сопствене бруке ни рођене претке, као да није пред очима целе нације прекомандована из дојучерашње “патриотске опозиције“ на министарску позицију у режимској Влади. А што важи за њу, важи и за остатак такозване “патриотске опозиције“, разне Несторовиће и остале.

Аутошовинисти и ДБ-родољуби нису алтернатива једни другима, они су две стране исте медаље. Сматрате ли случајним што и Динко Грухоњић и Милица Удбашица заузимају привилеговане позиције у овдашњем друштвеном поретку, који је заправо прерушени окупаторски механизам – први као факултетски професор без једног научног рада и било каквог научног реномеа, ова друга као “министарка“ без упоришта у бирачком телу?

Аутор: Светислав Пушоњић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!