Najveći srpski neprijatelji nisu ni Hrvati, ni Englezi ni Nemci, nego sami “Srbi“
Srbi Krajine su samo fizički proterani 5. avgusta 1995. godine. Duhovno su proterani daleko pre toga. I to od samih sebe.
Žao mi je što ne mogu da nađem intervju vrličkog harambaše Pavlovića od pre neku godinu u kojem sam čitao njegove refleksije na celu stvar. Osim uobičajene priče o zlodelima Hrvatske, u par rečenica je bio dao suštinski razlog srpskog kraha. Rekao je da su i sami Srbi (ne u malom stepenu) kumovali svom progonstvu i to u decenijama koje su prethodile Oluji.
Srbi u tim krajevima su listom stali uz Titov režim i postali najvatreniji branioci lika i dela pomenutog monstruma. Oni koji su bili protiv Broza su proterani u emigraciju ili su ubijeni i ućutkani od samih “Srba“ brozofila. Zarad njegovog imena su obični Srbi bili spremni da se potuku, potkazuju policiji i tuže sudovima. Za razliku od Hrvata. “Srbi“ komunisti su bili ti koji su se utrkivali u bogoborstvu i pljuvanju na srpstvo više nego bilo koji Hrvat. Pavlović navodi da su upravo takvi potopili manastir Dragović u Dalmaciji da bi se ušlihtali Titu i partiji, a ne Hrvati. (Setimo se i da su 2010. vladiku Artemija sa Kosova i Metohije upravo oterale srpske vladike i patrijarh na mig Amerikanaca, pozvavši Tačija i Čekua da primene silu. Istorija se ponavlja).
U njegovom mestu – Vrlici, a svi znamo da je tako bilo i u drugim delovima Krajine, nedeljom ujutro su Srbi igrali karte u kafani, drali se, opijali se i ždrali, dok su Hrvati išli na misu i na predavanje kod fratara. Isto je bilo i za velike praznike poput Božića ili Vaskrsa. Srbi su se trudili da maksimalno bogohule uoči tih praznika plus su se odricali svih običaja – od slava pa do vrličke straže čuvanja Hristovog groba, dok su Hrvati sve svoje negovali.
Utoliko je bilo iluzornije očekivati da je bilo šta moguće uraditi sa JNA tenkovima, puškama i generalima kroz destilovanu verziju jugoslovenske, “antifašističke“ ideologije začinjene folklornim pozivanjem na kosovski mit i pravoslavlje. Dok su Hrvati u startu prihvatili sve svoje emigrante, Srbi nisu pustili nijednog emigranta da dođe i pomogne odbranu. O oslanjanju na neokomunistu Miloševića u Beogradu preko Martićevog levridža, bolje da i ne pričamo.
Vrhunac opšte duhovne katastrofe koja je zadesila srpski narod imali smo priliku da vidimo u jučerašnjem i današnjem govoru “patrijarha“ Irineja. U namahu mi se učinilo da se Vučić (po retorici barem) pretvara u Boška Obradovića, a Sonja Biserko u starog Koštunicu u poređenju sa onim što on govori. Konstantno je hulio kako postoje “dve crkve“, kako su razlike između pravoslavnih i rimokatolika male i beznačajne, kako su oni naša braća (to su isto govorili i komunisti i jakobinci pre njih – brat je mio koje vere bio), kako on poštuje papu-pontifeksa maksimusa?!?!?
Posebnu hulu je učino ponavljajući ludačku misao poremećenog Brozovog patrijarha Germana (setite se, to je onaj “patrijarh“ što se u golf autićima vozio sa koljačem Brozom na Brijunima svako leto, imate slike na netu), da mi moramo da oprostimo Jasenovac, a ne i da ga zaboravimo. Koliko sam ja čitao Sveto Pismo i svetootačku literaturu, jedino Bog – Sveto Trojstvo može da oprosti sve grehe, no to je na njemu da presudi. Drugo, mi kao pojedinci možemo da praštamo grehe drugima koji su nam učinjeni od drugih, dakle mi lično praštamo počiniocu nekog zla prema nama. Mi nemamo pravo da oprostimo ubicama nekih drugih ljudi, makar se radilo o našim ubijenim roditeljima ili deci. To mogu da urade samo Bog i oni koji su se kao ubijeni mučenici vinuli na nebesa. Dodatno, tu je i momenat kajanja koji je potreban za oprost. Ja taj momenat kajanja kod Hrvata ne primećujem.
Lepo je rekao vojvoda Đujić. Najveći srpski neprijatelji nisu ni Hrvati, ni Englezi ni Nemci, nego sami “Srbi“. Dok to ne shvatimo, nema bolje budućnosti.
Autor: Marko Pejković
