Како смо Ћирилицу и Србију и завили у црно
Нажалост, дугим погрешним деловањем (и) наших државних институција и појединаца у њима, лошим избором кадрова који воде институције, погрешним радом у САНУ и у једном броју стручних установа а посебно у многоме уништеном школству измицањем најпре столице учитељима и професорима, затим лошим, понекад и неспроводивим законима и још лошијом њиховом парцијалном и селективном применом – обрукали смо се до те мере да је сваки нормално васпитан и образован човек морао да се до краја свог живота згади па и страшно уплаши за своју државу и нацију, посебно после 3. и 5. маја 2023. године.
Што се врхунских голих злочина ученика према другим ученицима у учионици као стрељани од 3. а онда стрељањем многих и деце и људи од 5. маја ове године тиче, то се нормално не може преживети и икада се више људи ових генерација не могу много радовати. Невиђен до сада злочин буквално стрељањем учениковом малолетном руком из доступних му очевих пиштоља — најлепшу на свету недужну Србију и нацију понизио је одузимањем живота великом броју и девојчица које су оненогућене заувек у љубави, у радостима мајчинства пре завршетка њиховог школовања и образовања да икада дају допринос новим рађањима живота, лепоти и напретку Србије и народа у њој. Нису тада убијена само у том броју деца него су одузети нормални животи њиховим родитељима, браћи и сестрама, али су тако убијена и њихова нерођена деца и ко зна колико деце тих њихових нерођних девојчица и(ли) дечака.
- С великим закашњењем буде се “стручњаци”
На телевизијама у новинама итд. смењују се сада убрзано наши психолози и психолошкиње, неуропсихијатри и неуропсихијатрице, правници и правнице и ко зна који и какви још “стручњаци” који обично додатно повређују уцвељену родбину жртава али и све нас који стварно саосећамо са заувек унесрећенима “стручним објашњењима” из бездушног закона или понављањем тврдњи како у овом случају у школи нико није крив, па ни одлично извежбан млади пуцач који је тражио закон и из њега (са)знао да може шта хоће да уради, а да неће моћи да му се припише кривица и да буде било где дуже задржан ни у притвору ни у другим установама за изолацију убица. С обзиром на то да по свом списку није завршио свој пир у окрвављеној учионици, њему ће, он се, пишу, већ нада, да ће бити враћен на слободу, па може да ради и даље све што замисли.
Многи од нас, ако не сви, можемо да замислимо како је оцена наших “стручњака” да тако прецизан пуцач из стрељана по закону ништа није крив и да ни ико други није за његово “дело” одговоран.
- Многи нас убеђују да “нико није крив”
Оцена многих наших “стручњака” да за највеће такво зло “нико није крив” — здравом човеку може да заледи крв у венама. Свака част нашим писцима и усвајачима кривичног закона који су (на)писали закон да се селективно служи убици стриктно по броју година колико убица има, а не да се суди злочину а да висина и начин казне за злочин (који је увек злочин) буде усклађена с разумљивим ограничењима убице с обзиром на околности злочина (па и на број година). Тако вешто обучен 13-годишњак лако може да побије много више људи, поготово кад је тако натпросечно паметан и схвати да му по том и таквом закону нико не може ништа наудити чак и једним шамаром од своје разочаране и осрамоћене заувек своје мајке и оца, што се казне за злочин тиче.
Што се протеране до данас данас 90 одсто ћириличког српског језика из Србије, што је она протерана у девет десетина у корист туђег писма, још нико ни после 17 година неуставља због блокаде у неспровођењу уставне обавезе за ћирилицу није ничим и никако одговарао, свеједно што је то, пар екселанс, противуставни чин који је легализован цинично и шизофрено (двојношћу у писму као у српскохрватском језику) Правописом српскога језика и неуставним законом у којима је уставна (народна) одлука и обавеза с референдума свесно изиграна од лингвиста и гласача у Скупштини Србије за неуставан и апсурдан закон (оба на снази, стари из 1991. и нови од 15. септембра 2021).
- Два катастрофална проблема за ћирилицу
Два су, дакле, катастрофална проблема кад је реч о употреби ћирилице у писању српског језика. Ти проблеми су: први у лингвистици, други у законодавству.
Српски лингвисти нису хтели да уваже Устав Републике Србије у коме јасно пише за српски језик и писмо тачно овако: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Дакле, јасно се народ већински определио у Уставу да се српски језик пише једним писмом, као и сваки други језик, једним, наравно српским писмом. То лингвисти нису хтели да уваже већ 17 година, па у нашем Правопису српскога језика и даље пише оно што нигде у другим правописима не пише: да се само српски језик пише двама писмима, као што је било у српскохрватском језику. Тако се и даље догађа да се само српски народ међусобно дели по писму.
Други проблем је у старом и у новом закону о српском језику и писму, од којих је овај други, усвојен Скупштина Србије, потпуно и вишеструко неуставан по најмање два кључна основа, усвојен од 15. септембра 2021. године, и то чак једногласно, иако у њему постоји чиста неуставност. У том закону постоје неједнака права и обавезе за грађане. Једни морају да пишу српски језик српским писмом, како то захтева Устав, али један део грађана (нпр. у приватним фирмама, новинама, телевизијама и сл.) не морају српски језик да пишу српским ћириличким писмом. Уз ту неуставност постоји један невероватан апсурд који не постоји нигде више у свету. Уведена је материјална, новчана надокнада за оне који имају споменуте приватне фирме, новине, ТВ и сл. па могу имати право на смањен порез. Дакле, још једна неједнакост грађана пред тим законом: једни могу добити новчану надокнаду што користе писмо одређено уставном обавезом, а други не могу добити ту новчану надокнаду преко смањења пореза (то је онај део грађана који мора по том неуставном закону да пише српски језик ћирилицом.
Дакле, лингвисти у српским језичким институцијама – правописом, а држава преко Скупштине Србије – неуставним и апсурдним законом нису спровели уставну обавеза у вези с ћириличким писмом. А једино су моћни, по Уставу и обавезни да то реше како треба лингвисти и власт. И једни и други погрешно су применили уставну, а то значи већинску народну обавезу.
Ето, зато није решен проблем српске ћирилице у Србији. Она, дакле, није добила у пракси прописано Уставом право на неизоставност какву је народ Уставом одредио на референдуму за Устав 2006. године.
- Шта бих урадио, када би ме неко питао?
Кад бих се, као појединац, могао ишта озбиљно питати – ради спасоносне превенције за бездушна будућа, не дај Боже, убиства ученика увео бих у школство хитно за ново најзлије до сада време – време растућег зла нови предмет под називом: Учење о добру и злу, јер је све више људи, па сходно томе и деце у свету и код нас који су без минимума емпатије (саосећања).
А што се неопходне подршке и српској ћирилици у српском језику тиче – уместо заказивања обичних митинга, за исте паре које ће нам однети митинг, заказао бих референдум за нашу 90 одсто противуставно протерану из Србије ћирилицу, као и за КиМ У Србији, где је увек – осим у време окупација – и био.
Као што за заказани митинг 26. маја 2023. има довољно времена, има га и за референдум за повратак српске ћирилице по Уставу и останак КиМ-а у Србији, где је стварно увек био, осим у окупацијама.
Одбранимо ћирилицу и Србију по уставном и међународном праву, истом оном праву којим Запад брани свој европски рат на “полигону за рат у Украјини” сталним слањем велике количине оружја које словенски народ плаћа (и) животима по старом правилу “завади па владај”. А кад се влада, онда се може и пљачкати.
Поводом текста “Прихватањем латинице, прихватили смо туђе зло” (КМ новине, четвртак, 4. мај 2023
Аутор: Драгољуб Збиљић
