Дан када је почео рат у Хаџићима
ХАЏИЋАНИ СРЕЋАН ВАМ ДАН ОДБРАНЕ ГРАДА
10.05.1992. је почео рат у Хаџићима и наша борба са многоструко бројним непријатељем. Били смо најзападнија сарајевска општина и клин закуцан у тјело душмана. Како би се то данас рекло, били смо у котлу, окружени са три стране и са тек неколико стотина бораца у тим првим данима рата, али одбранили смо се.
И данас ме узме страх од помисли са коликом живом силом смо се тукли. Осим интервентних водова са Илиџе, Вогошће, Илијаша, нама нико није дошао у помоћ. Крпили смо линије како смо знали, кући се није ишло данима, а борба је била свакодневна. Тиново, Касетићи, Оштрик, касарна у Жуновници, Игман, мјеста су на којима се лудачки храбро гинуло и у тим првим данима показали смо зубе као мало ко. Браћа избегла из Зенице су током тог првог ратног љета дошла и попунила бригаду и линија се стабилизовала. Нападали су нас са свих страна, али линија није пуцала. А ми смо чак у љето 1993. узели Голо брдо, Ступник и Обељак на Игману. Узимали смо раније Кошчан, Гаје и Борике, али нисмо имали људства да их држимо и повукли смо се. А душмани од тога праве неку њихову велику побједу. Мада нису ни близу побједе били и на Кошчану су им Муње преко ливаде прошле и побјегли су ко керови, а на Гајама и Борици Тиновска чета им се крви напила.
Најкрвавији дан нам је било 25.05.1992. године кад су муслимани са најбољим својим специјалцима упали у касарну Жуновници и погинула су нам 32 борца у тој битки коју смо добили. Гинуло се сваки дан подједнако на линији, акцијама и граду. У тим нашим ратним годинама цивили су гинули свакодневно и сва непријатељска одмазда за неуспјехе искаљивала се на цивилима. Живот на првој линији фронта и то без струје, воде, на храни Црвеног Крста и под кишом граната и метака је велики подвиг и за мене су цивили исти јунаци као и ратници. Свака баба, жена и дјете су прави хероји. Истрпили смо стотине офанзива и нисмо метар земље изгубили у том дуплом обручу. А ону задњу офанзиву и ту силу артиљерије и пјешадије, те рат са двије дивизије муслимана, који имају подршку НАТО авијације и артиљерије, не би изнијеле ни најбоље специјалне јединице свијета, али изнијели су и побједили наши борци којих никад није било више од 2000 људи у бригади. Тај пакао љета 1995 који смо изгурали је за проучавање на свим војним академијама свијета, јер згазили смо их ко црве.
Наша Игманске бригада је једна од најбољих бригада у протеклом рату и наш јуришни батаљон је био најотровнија жаока ВРС. Скоро четiри године смо држали чеону позицију одбране Српског Сарајева без метра одступања.
Тек прошле године након 27 година од рата први пут је обиљежен 25. мај као Дан Игманске бригаде и надам се да ће власти Републике Српске и Братунца наћи начина да помогну да се поново окупимо и подсјетимо на најславније дане стварања наше Републике Српске. Надам се да се више неће ћутати о нашој борби и заташкавати наше јунаштво.
Још да вам кажем, да од 7000 Срба на општини Хаџићи прије рата, данас живи тек 9 Срба у граду и 25 на читавој општини. Али, душмани нас се боје и овако расутих на све стране свијета.
Србима из Хаџића нек је срећан овај дан у којем смо се одбранили и живи ми били ма гдје да сте!
Аутор: Бојан Вегара
