1992. на дан Светог Василија Острошког у бункеру настала ВРС
Тамни облаци увелико су се били надвили над великим планинским масивом Јавор, на развођу Босне и Дрине. Двестотињак метара у утроби брда Велики Жеп, налазио се војни објекат „Гољак 1.” У њему су седела 4 генерала, 7 пуковника и 1 капетан.
Био је то подземни бункер у Црној Ријеци, на десетак километара од Хан Пијеска. Прављен је педесетих година прошлог века и требао је да буде командно место у случају Трећег светског рата. Бункер је био државна тајна и за њега су само ретки знали.
Али, његови гости те вечери и јесу били војна лица, Срби из ЈНА која је увелико била у расулу, а они су имали те ноћи врло јасан план. Изградња овог бункера премашила је милијарду долара, опремљен је да се из њега не излази месецима. Био је отпоран на нуклеарни удар од 10.000 килотона и имао је једну од најсавременијих телефонских линија у Европи. Бункер на крају и дочека Трећи светски рат, јер овај нови рат за Србе свакако је био увод у ново страдање. У овом удобном комплексу који се простирао на 5.000 м² са пријатном температуром од 25⁰ и лети и зими, разматрали су како водити наметнути рат:
Генерал-потпуковник РМ, генерал-мајор Манојло Миловановић, генерал-мајор Милан Гверо, генерал-мајор Ђорђе Ђукић, пуковник Здравко Толимир, пуковник Петар Салапура, пуковник Мићо Грубор, пуковник Душан Ковачевић, пуковник Стеван Томић, пуковник Јован Марић, пуковник Милан Лукић и капетан Драгомир Пећанац.
Ту је, у ноћи 11. на 12. мај 1992. године, створена окосница Главног штаба ВРС. Настала је под називом Војска Српске Републике Босне и Херцеговине на челу са генерал-потпуковником РМ. Ова друштвена мрежа не дозвољава постављање његове слике као и слике пуковника Милана Лукића. Ових 12 старешина одредило је доктрину на којој ће се заснивати ВРС, уз строго поштовање правила. У јединице су примани професионални војници из ЈНА, али и Срби из целе државе која је била у распаду, као и сви остали који су то хтели.
Данас се мало говори о броју Срба муслиманске вероисповести који су били у ВРС, а био их је изненађујуће велики број. О томе најбоље говори податак да је само у јединицама приједорских бригада погинуло 7% несрба. Батаљон „Меша Селимовић” 27. мтбр Дервента, био је састављен искључиво од муслимана из Брода и Дервенте, а њен командант био је потпуковник ВРС Исмет Ђухерић. Они су се „тукли” против 7. муслиманске бригаде тзв. АБиХ у чијем саставу су били најокорелији домаћи и страни муџахедини. Ови борци нису заборавили своје корене и поштовали су државу која им је дала све. Нису се водили Алијином идеологијом и Босном до Дрине. Тако су Исметов син Дино и ћерка Јасмина, брачне другове нашли у српским породицама. Командант 3. семберске бригаде састављене од неколико стотина муслимана из Бијељине и Јање био је мајор ВРС Пашага Халиловић. Његов заменик је био Мујица Јахић, а јединица је углавном ратовала у Посавини. Заједно са српским борцима на православном гробљу у Источном Сарајеву сахрањен је и Рагиб Халиловић са српске Грбавице.
Српске јер је Сарајево у то време после Београда био град са највише Срба. У Сарајеву је 1992. године живело око 200.000 Срба, рачунајући и 10.000 избеглица које су протерали поисламљени Срби. Срба је данас пуно Сарајево, али у 130 православних гробаља, колико их има у Кантону. Проста рачуница наводи на питање где је нестало 170.000 Срба из Сарајева, где су ти људи и ко су у ствари праве жртве овога рата…
Нема пуно случајева на свету, да људи који су стварали и подизали један град из њега одлазе главом без обзира. Одлазе и иза себе остављају своје куће и имања, али са собом носе гробове и не остављају своје преминуле. Преко 30 година свету се пласира прича да су Срби дошли и окупирали Сарајево као некад Турци у Београд. Нико није дошао нигде, све ове територије су по предратном попису становништва, а и по катастру и грунту, биле искључиво српске.
Срби су поново гурани на маргине. Једини спас је био у оснивању ВРС. Тад је већ било јасно да се мора створити јак бедем како би се одбранио српски народ. ХВО је већ ушао у Посавину, а муслиманске снаге су се повампириле и почеле терор над српским становништвом и у Подрињу. Због тога је доктрином утврђеном пре 32 године, одлучено да све паравојне формације затечене на територији Републике Српске, буду укључене и стављене искључиво под команду ВРС. Оне које то одбију, требало је разбити, похапсити или протерати. Предвиђено је ратовање у духу међународног ратног права, а морал војника дизао се на духу српске прошлости, традиције, патриотизма и свести за шта се боре. Главни штаб ВРС формиран је као стручни орган који је имао задатак да створи оружану силу која ће се изборити за међународно признање Републике Српске.
Истог месеца настало је и 5 корпуса ВРС:
Први крајишки корпус био је са седиштем у Бањалуци, Други крајишки корпус са локацијом у Дрвару, Источнобосански корпус у Бијељини, Сарајевско-Романијски корпус у Лукавици и Херцеговачки корпус стациониран у Билећи. Након учесталих напада муслиманских екстремиста на српска села у Подрињу, новембра месеца исте године настао је и Дрински корпус који је био стациониран у Власеници.
Организовани су сектори по областима, а први је био Сектор за организацију, мобилизацију и персоналне послове. Затим Сектори за, безбедносно-обавештајне послове, за ваздухопловство и ПВО, за везу са страним војним представницима, за планирање, развој и финансије, Сектор за позадину, као и Сектор за морал, верске и правне послове. ВРС имала је и Управу за оперативо-наставне послове која се састојала из 3 организационе јединице: Одељење за оперативне послове, Одељење за наставне послове и Оперативни центар.
Кроз ВРС званично је прошло 210.000 бораца, иако многи данас споре тај број. Кажу да, постоје хиљаде фиктивних бораца који су се после рата само накачили на буџет. Оно што се зна, да је њих скоро 24.000 положило животе за Републику Српску. Остаје за понос да ниједна јединица ВРС никад није прва почела борбено дејство, а да претходно није изазвана од стране непријатеља. А, званично је формирана на данашњи дан, 1992. године, дан Светог Василија Острошког.
ВРС у једном тренутку одлучила је да устане против криминала и ратног профитерства. Неколико јединица највећег и најмоћнијег корпуса ВРС је почетком септембра 1993. године на железничкој станици у Бањалуци најавило операцију „септембар 93.” Недељу дана касније припадници 1. батаљона војне полиције, 16. крајишке мтбр и 1. оклопне бригаде, заузели су све битније објекте у Бањалуци. А, својим тенковима М-84 блокирали су све улазе у град. Захтевали су да се оснује државна комисија која ће испитати где је нестало заплењених 2.500 голфова, 50.000 тона нафте, 100.000 тона жестоких пића, 60 тона цигарета и многе друге афере. Тадашњим властима достављено је 7 захтева који су били везани искључиво за материјални положај Војске и нису садржавали нити 1 политички захтев. Када је 3. оклопни батаљон чуо за побуну, пружио им је подршку тако што је 2 своја тенка Т-55 извезао на пут у Крепшићу код Брчког, спреман да, ако затреба, и блокира коридор. Истог дана заплењена је једна цистерна дизела која је ишла пут Србије. Побуна је на крају „појела своју децу” и прекинута је након недељу дана јер група официра која ју је предводила није добила ширу подршку са „врха.”
Политика је и тад била јача од восјке те је у рад одмах пуштена пропагандна радио станица у Бањалуци.
На њој је поведен напад и невиђена хајка на предводнике ове побуне, а официри најелитнијих јединица ВРС који су прошли „сито и решето” стављени су на стуб срама и нашли се у немилости политичког и војног врха. Још тад је било јасно да ће се рат најмање водити војнички већ више за округлим столовима.
После рата међународне војне снаге наредиле су да се армираним бетоном забетонира улаз у бункер где је настала ВРС. Али сећање на њу неће моћи да се забетонира никад. Поред великих војних победа, ВРС у историји остаће запамћена као прва војска која се у сред рата дигла против криминала и корупције…
Аутор: Деки РС
