Уочи пописа у Црној Гори: Да ли ће се сада Црногорци сетити да су некад били Срби?
Колико је грађана „заборавило“ црногорски и „научило“ српски језик након пада режима Мила Ђукановића, као и колико се „посрбило“ Црногораца који су на претходним пребројавањима становништва морали тако да се изјашњавају, показаће нови попис који ће се у најмањој балканској држави одржати почетком новембра.
У земљи у којој српски језик данас нема статус службеног језика преци су се, како је подсетио владика Епархије будимљанско-никшићке Методије – „писали као Срби“, а Његош певао о „српској Црној Гори“, да би Срби одједном почели из ње да ишчезавају, а волшебно се појављују Црногорци (о Црној Гори се некада говорило само у регионалном, али не о националном контексту).
Не тако далеке 1909. питање о националности у Црној Гори није се ни постављало – подразумевало се да су сви били Срби. Као православци, односно „правоверни“ на попису спроведеном те године, првом у 20. веку, изјаснило се 88,35 одсто становништва. Српским језиком говорило је 95 одсто грађана. У тадашњој држави није било дилеме да православни становник Црне Горе заправо значи – Србин. Неканонска црква блаженосвргнутог Мираша Дедеића резервисана за најзагуљеније „Црногорце“ није постојала ни као најлуђа идеја, а камоли у стварности.
Као у доба Кнежевине, ни на попису 1921. године у оквиру Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца људи се у Црној Гори нису питали које су нације. Речита је, међутим, чињеница да је од укупно 199.227 грађана, чак њих 181.989 говорило српски језик (91,35 одсто), а као припадници православне вере изјаснило се 272.702 грађанина, односно 75,74 одсто.
Црна Гора је на наредном попису, који многи називају последњим слободним пописом у њеној историји, 1931. године пописивана као Зетска бановина. Црногорски језик се тамо није говорио већ српски – и то у апсолутној већини. Од укупно 360.044 грађанина српски је говорило њих 339.955, односно 94,42 одсто. Православаца је било 272.702.
А онда долази комунистичка власт и потискивање Срба и српства. Његошеве вредности почињу да се заборављају, а на сцену ступа Броз са својим пионирским покушајем уништавања српског карактера Црне Горе. На том, првом послератном попису и првом кад је било важно пребројати ко све није Србин – ова балканска држава упознаје се с „етничким инжењерингом“, што ће касније здушно спроводити и Мило Ђукановић.
„Свако лице уписаће које је народности“, наложиле су федеративне власти; тако је забележено свега 1,78 одсто Срба а појавили су се Црногорци. Од нације која није постојала створена је нација која је чинила чак 90,67 одсто укупног становништва.
Наредни попис, из 1953. године, уводи и категорију „Југословена“ – њих је 6,4 одсто, Црногораца је 86,6, док је Срба 3,3 одсто.
Када се Црна Гора пребројавала 1961. године, Црногораца је било 81,37 одсто, Срба 2,99 одсто, да би се затим 1971. „нашло“ 3,3 одсто Срба, и забележило 67,15 одсто Црногораца.
И десет година касније резултати су били слични – Црногораца је било 68,54 одсто, Срба 3,32 одсто.
Била су то времена попут оних из чувене реченице Матије Бећковића: „Недавно у Црној Гори није било никог осим Срба, а сада кажу да и тамо има Срба.“
А онда је дошао Мило, који је почео активно да објашњава да Срби и Црногорци нису исто. Зато се 1991. године 9,34 одсто грађана изјаснило да су Срби, а њих 61,86 одсто да су Црногорци. Српски језик је, међутим, био доминантан – њиме је говорило 510.000 становника.
У првом попису након ратова деведесетих и великог прилива избеглих број Срба у Црној Гори 2003. се утростручио. Забележено је 31,99 одсто људи српске националности, док је број Црногораца пао испод 50 одсто – било их је 43,16 одсто.
Као „српски“ градови установили су се тада Херцег Нови, Пљевља, Плужине, Андријевица, Жабљак… у којима је више од пола становништва било српско. Подгорица, Цетиње и Никшић тада су постали Милови или већински црногорски.
Од укупно 620.145 становника православци су чинили 460.000, српским језиком је говорило 393.740 људи, а црногорским 136.603 особа (око 22 одсто наспрам 60 одсто).
Последњи пут Црногорци су се пописали 2011. године. Након кампање уз билборде и промоцију национализма 278.865 грађана (44,98 одсто) изјаснило се као Црногорци, а 178.110 као Срби. Када су успешно „спуштени“ на испод 30 одсто, односно на 28,73 процента, Срби више нису могли да рачунају на службени језик, али је српским језиком свакако и даље, као уосталом и увек, говорила већина – 42,8 одсто становништва.
Тада најмлађа независна држава на Балкану одмах се исказала као уникатна – постала је једина земља у Европи у којој „матични народ“, односно Црногорци чине мање од половине грађана, и у којој већина становништва не говори језиком који има статус службеног.
Но с независношћу земље, и изласком из сенке моћнијих лидера с којима је био принуђен да ради у оквиру државне заједнице – Ђукановић полако креира и нови „подтип“ Црногораца – Милогорце.
То су били они који су ажурно користили два слова по којима се „црногорска азбука“ разликује од српске, и они које је причешћивао распоп Мираш. Без свог језика, без своје цркве и с недовољним бројем национално декларисаних, Срби у Црној Гори би, надао се он, постали безначајан политички фактор, а он би био недодирљив.
Нација коју је Мило покушавао да направи мањинском дошла му је, међутим, главе на литијама за одбрану српских (не црногорских) светиња, а затим и када је на изборима срушена његова власт. Сада је Милова партија међу најбучнијим гласовима у општој гунгули око захтева за одлагање пописа становништва. Пописа на који ће српски народ, први пут након више деценија, изаћи „ослобођен од страха, уцена и притисака и изјаснити се слободно и у већем броју“.
Да ли ће се сада Црногорци сетити да су некад били Срби?
Извор: Ана Вуковић
Извор: РТ Балкан
