Што пре ме разапнете пре ћу васкрснути
Зажмурите и замислите овај призор, срцем га угледаjте!
Запазите поголему зелену сочну ливаду, препуну сунцокрета и макова изнад којих се ужурбано устремио рој вредних пчела. Тон вибрирања њихових танушних крилаца се распростире над дремљивим, жутим главама сунцокрета низ чија округла лица се спуштају топле зраке Сунца. Мало даље, дуж меке траве, на непрегледној пољани у шпалиру, стоје стабла крупних, сочних јабука што голицају ноздрве лаганим и опојним мирисом кога меки љетни повјетарац разноси, разноси… Опет, мало даље, као војска , сва до једног, дочекаће вас стабла шљива. Под раменима дрвећа, отежале руке пуне модроплавих , рујних и белих плодова, миришу на пекмез у великој шерпи над “Смедеревцем” који пухће од топлоте ширећи мирис бора, граба и киселкастог, пектинастог мириса што избија из српске џанарике. Читава сељачка соба замирише на српску Војводину, на Шумадију, на Западну, Источну и Јужну Србију, све до равног Космета чија је земља препуна чуда каквог нигдје нема… Некада давно, безброј белих раскошних, меких ,мирисних глава божура, протезало се диљем сунчаног равног Косова поља све до Газиместана. Након Косовског боја поред сваке полегнуте, јуначке главе српсих Лазара и Обилића, изникао је пурпур црвен цвет натопљен крвљу јунака који су за вјечност загрлили своју земљу. Од тада је божур цвеће за Србе више од цвећа, више од мирисног жбуна меких, црвених глава. Божур цвеће је знате, душа Косовска и Метохијска а Косово и Метохија су душа и срце Србије. Једно без другог не иде. Земља је породила цвеће, а цвеће је плод земље натопљене посебном крвљу што небом дише и проговара. Опет мало даље, само што закорачите у меку траву видећете жути шафран, поља жутог класја што се повијају под лаким загљајем вјетра, жуте клипове кукуруза, жуте маслачке а над њима, жуто Сунце. Та жута звезде у средишту сунчевог система посебно греје земљу о којој вам говорим. Сад тим корацима неколико десетина година тихо и полако крочите уназад, и угледаћете сасвим другачији призор. Растужиће вас предели почупаног класја и сувих клипова кукуруза, све до цесте Петровачке. А на цести Петровачкој, триста дјеце у колони и Марија мала од седам година, што ни мрава није згазила, а сада лежи сићушна мала, на цести Петровачкој, на цести окрвављеној. Даље, тихо, тихо се привуците до гаја, зеленог густиша Шумарица, да чујете незапамћену тишину.Ту ни птице не ремете ред, не прославаљају своје песме, тек крилима штите заувек успаване ђаке што до малопре решаваше тешке задатке, колико може путник ако иде пешке и тако редом. Прегршт истих снова и истих тајни, родољубивих и љубавних, стискали су у дно џепова. И чинило се сваком да ће дуго, да ће врло дуго трчати испод свода плава док све задатке на свету не посвршава. И све то што вам причам, дешава се у једној земљи, Србији, на брдовитом Балкану, гдје је стрељана чета ђака у једном дану. Дечака редови цели, узели се за руке и на стрељање пошли мирно као да смрт није ништа. Знајте да ту изнад плавог неба и густих зелених крошњи, учитељ још држи час, незавршен час, о храброј чети ђака покошеним мецима у само једном дану.
А, сад ослушните набујалу Гомјеницу, Сану, Уну, Саву и Врбас. Утишајте срце да спорије куца, јер може препући под снагом јаука дјеце са Козаре. Гологлава, малена тијела бјеласају су се попут јагањаца на зеленом пропланку, прекланих вратова са престрашеним погледима, под скутом очева капута. Нећете још много морати пешачити, тек чућете клопарање тешких вагона , теретног воза, који превози до последњег животног одредишта мајке са нерођеним чедима у утробама њиним, некој ће се чедо са првим плачем, огласити са врха крвавог бајонета. Њим је живо извучено из мајчине постеље. Почекајте мало, ослушните даље успјенушану Саву, у ковитлацу дјечијих суза испричаће вам све о логору Циглане. И ту се причá још једна крвава бајка о деци и то све стога што су имала јединствено име, наиме, потицала су из рода српског. Свакога дана су у том замку била мучена, уплакана, тучена, изгладњивана, пржена на сунцу, сушена на леденом вјетру и напокон крчакана у огњеним пећима. Не вјерујете ми? Почекајте да вам сама испричају. Нагните се над крваву Саву испрану у девет вода дјечијим сузама, и чућете још много њихових прича . Зачућете како звучи јаук детета коме зенице прже док избељеним погледом, некад сјајним од чуђења и радости, у мраку очних дупљи, тражи мајку да га утеши. Знате, та деца би вам причала о Сиску и Јасребарском … И док корачате мученом земљом на брдовитом Балкану, немојте се уплашити од дугачког реда обешених младих мушких тела, која се под леденим ветром њишу, оборених, клонулих глава.
Неки од њих би вам испричао да је и гудуре Албанске прешао ослобађајући земљу Србију и читаву Европу од непријатељске чизме. Причали би вам о епском пробоју читаве једне мале земље и залеђеним телима посејаним дуж тих сурових планиa А сад, прислоните руке на уши да вас не заглуши тутњава небеских звери чији мотори брује од дивље глади за уништењем земље, на брдовитом Балкану. Чујете ли, поново се чује дечији плач? То Милица Ракић са плишаним медведићем у руци, на трен заплака и одлети са анђелима у небеско пространство. Батајницом се пролама плач њеног тате, маме, и бате, и све малакса након тога. И авиони као да задовољише своја ждрела, одлетише, оставивши пустош за собом. А тај чудни народ на брдовитом Балкану запева песму која се далеко, далеко чула. Песму о којој се и данас прича. Песму о народу са проседом брадом озареног лика што кроз ланце и катанце драговољно изјављује пред сведоцима Силом, Муком и Неправдом, да је крив и да признаје кривицу. Крив је што јесте а треба да није, крив је што одавно стоји усправно и гледа у небо, наместо у траву, крив је што се дрзну против кривде, што се крсти са три прста и опет слави своју крсну славу. Крив је што пева, смеје се и псује, што дрско стоји и што постоји, крив је што своје беле куће крај друма не да и воћњаке, трешње руменога цвета, крив је што брани своје а не отима туђе, и зато, зато што треба да не постоји, а постоји! А да ли сте чули за Плаву гробницу? Ту на дну свете воде , где шкољке сан уморан хвата и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, прометеји наде, апостоли јада. Јел осећате како море мили, да не руши вечни покој палих чета, сахрањени ту су некадашњи венци и пролазна радост целог једног рода, зато гроб тај лежи у таласа сенци, између недра земље и небеског свода. Зато хоћу мира, да опело служим, без речи, без суза и уздаха меких, да мирис тамјана и дах праха здружим, уз тутњаву муклу добоша далеких.
Сад кад све ово срцем осетисте, верујете ли да ова земља сељака на брдовитом Балкану, гдје очеви сахранише ћерке, а мајке синове, гдје се мирис леба ко далеко обећање чеко, а крвник се мукама ругао, може бити зла и геноцидна? Може ли бити штогод тако? Или сања моје срце непребола пуно, сања неистинит и страшан сан у коме се звери у јагањце претворише, а јагањци у несите вукове. Може ли земља отежала и испуцала теретом нежних и драгих тела бити крива? О, ви Злонамерници гладни туђе крви и јаука, манити и луди, лебац сте наш јели, јабуке сте Шумадијске брали, разапињали зјенице српске ко платно, квљу покапано, ћутали на Кривду и Неправду и враћали јој се стотину пута, гледали гдје трпи, страда и умире човјек жив, слушали ропац прекланих грла људских, сад би сте ваше крваве руке да обришете о белу прегачу нашу! Сад би сте Слободана , Милицу и стотине хиљада лешева што као тихи споменици постоје,назвали кривцима, а себе праведницима! Ви би сте мог Добрицу, Исидору, Десанку, Пупина, Теслу, Бранка, Алексу ил Јована, злочинцима назвали! А видесте ли крваво платно што поломљених, здробљених прста, последње наслика Сава? У “ Пијаном броду” гдје сте сви капетани, последњу сте потопили “Берачицу” .Гњурали сте је и гњурали под ледену воду, док вам пред очи није васкрсла нудећи вам из нежне, беле руке сјајну јабуку, чији сјај вам је очињи вид повредио. И сад би сте хтјели поновни Понтија Пилата суд да са Христом распнете све шајкаче и опанке, све видовдане и крваве ране, божуре и жуто Сунце, све свето и несвето, све воштанице и светаца кости, све њиве и коње дивље, све моје и све предака мојих! Док нас разапињете пазите да вас громовит глас питомог песника не заглуши:
“Поштедите ме коца и конопца
И разапните ме на врху планина
Ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина
Ја ћу да гледам
А ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
Од сјаја мог лица
Само, пожурите
Што пре ме разапнете
Пре ћу васкрснути!“
Аутор: Алекс Сашка
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
