Србија и србске земље

Бошњачко-муслиманском народу избјегнимо рат

Озваничити тезу у Генералној скупштини УН да се у Сребреници догодио геноцид, па таман она била поткрепљена и пресудама хашког политичког суда, који није био независан, није пут ка миру и напретку, већ напротив. 

Идеја да се деси геноцид од стране Срба у рату у БиХ осмишљена је на Западу (Центар свјетске моћи који управља САД, Енглеском, владама многих држава, НАТО…). Запад није планирао да се толико дуго (до 1995.) „бави“ српским народом у Хрватској и БиХ. И у суштини био је на својој страни а не на страни Хрвата и Бошњака. Њих је користио као средство против српског народа, како би остварио своје интересе на простору бивше Југославије, а што је била само једна, али прва и важна „коцка“ у геополитичком мозаику припреме за рат против Русије и руског народа. Прва „Сребреница“ планирана је на простору сјеверо-западне БиХ, на простору око Крупе. Неки Срби изманипулисани и врбовани од западних служби на лукав начин добили су зелено свјетло да се убију Муслимани, а тај би злочин подигли и медијски на свјетски ниво, како би се оправдала НАТО агресија на српске положаје. Та НАТО агресија ријешила би ситуацију у корист и Хрватске и БиХ и омогућила долазак марионетских влада које би те двије земље увеле у НАТО, што би омогућило наставак геополитичког процеса и припреме за рат против Русије. На сву срећу већина Срба, па и Муслимана нису упали у ту замку, па је због тога, од стране Запада планирана Сребреница 1995. год. О оној „Сребреници“ која се дешавала у континуитету ’92-’94  у којој је убијено око три и по хиљаде Срба (људи, жена, дјеце, старих) који су били у својим селима тог краја, а требала је подстаћи дешавање у свјетски познатој Сребреници, нећу говорити.

Молим бошњачки народ да дубоко размисли и исправно схвати ситуацију, као и бошњачко муслиманске и српско православне односе, како би дошао до закључка – да је за опште добро важно да одбаце квалификације да се јула 1995. год. у Сребреници догодио злочин геноцида.

Зато што требамо термин геноцида поштовати као чин категоризован као најтежи ратни злочин, који садржи умишљај, испланирани план да се уништи један народ или његов дио. Убиство жена, дјеце… што није случај са ратним злочином јула мјесеца 1995. у Сребреници. Истина о тој Сребреници се мора сазнати, иначе ће она бити вододелница човечанства . Споменути „Запад“ намеће резолуцију о геноциду у Сребреници како би слободарски и страдални српски народ покорио и наметнуо и њему и другима неправедну глобализацију која подразумијева поробљавање, наметање ненормалности, пљачку и уништавање људске природе по Божијој благодати.

Како би сломио српски народ потребно је укинути Републику Српску као пијемонта слободе. Прогласити је геноцидном творевином, довести марионетску власт која би сама „извела“ укидање Српске. Тада би српски народ би био крив за рат и сносио све посљедице које произилазе из тога.

То се не смије дозволити ни по коју цијену.

Српски народ мора одбранити своје достојанство и Републику Српску као своје имање.

Колико је тај процес (сломити српски народ) важан за „Запад“  види се и  по дугом континуитету жеље и рада како би се на свјетском нивоу, човјечанству наметнула резолуција о геноциду у Сребреници. Од Савјета Европе и Европског парламента (резолуција да се 11. јул прогласи даном сјећања на жртаве геноцида у Сребреници), затим у Савјету безбиједности УН 2015. год. приједлог британске резолуције о геноциду у Сребреници, на коју је Русија ставила вето, па Инцков наметнути закон о забрани негирања геноцида и сада, на мала врата, не у СБ, већ у Генералној скупштини УН.

Можда ова данашња ситуација тражи присјећање ријечи првог предсједника Републике Српске, др. Радована Караџића изговорених 14.10.1991. год. када су Муслимани и Хрвати, без сагласности српског народа повели БиХ изван заједничке државе Југославије. Он је тада рекао „…господо… још једном молим, не пријетим, молим да озбиљно схватите тумачење политичке воље српског народа… ово је пут… немојте мислити да нећете одвести БиХ у пакао, а муслимански народ можда у нестанак“

Да поставим и питање, шта би било да Додик, као некад Алија Изетбеговић каже „Жртвоваћу мир за независну БиХ (Републику Српску)?

И овом приликом исказујем најдубљи пијетет свим невино страдалим, и жељу да разумијемо да је сваком Бошњаку и сваком Србину бољи међусобни мир (којег треба градити) него међусобни рат (који одговара станцима).

P.S.

Колико схаватам дубину проблема у вези наметања става да се у Сребреници десио злочин геноцида показује и чињеница да сам у периоду од двадесет година написао већи број текстова од којих један преносимо у цјелини:

16.12.2019. Србима православцима, Бошњацима муслиманима

Поводом покушаја наметања закона о забрани негирања геноцида у Сребреници

Ако Бог да, Бошњаци муслимани ће имати мудрости, племенитости и храбарости да одбаце англосаксонску политику завади па владај, која се покушава увући на мала врата преко покушаја наметања закона о забрани негирања геноцида у Сребреници, када им већ није успјело увлачење такве политике на велика вратра – усвајањем резолуције у Савјету безбиједности УН о геноциду у Сребреници.

Узимајући у обзир сложену, а неповољну међународну ситуацију, која може довести до сукоба у многим регионима у свијету, у Европи па и код нас, крајње је вријеме да сагледамо стање у којем се налазимо и доведемо у ред наше односе – српскоправослвне и бошњачкомуслиманске.

Због изузетне важности ових односа за обичног човјека текст започињем молитвом Богу…

У овом обраћању нећу тражити истину о једној другој Сребреници у којој су Срби страдали, а која се десила прије оне за коју читав свијет зна и у којој су страдали Бошњаци. Нећу тражити истину ни у јамама испуњеним закланим и недокланим, пре и послије Другог свјетског рата, ни у броју жртава једне и друге стране,  ни ко је и кад први почео.

Кад су се год странци укључивали у наше односе и ми прихватали „кости бачене од слуга ђаволских“, као звијери чинили смо злочине једни према другима и то са дубоким осјећањем мржње и надмоћи према жртви, али и осјећањем задовољства што испуњавамо налоге туђина. Таквима нема спаса док не доживе велику бол и онда истинско покајање и преображај. А када нам је туђин успостављао мир, он је био у корист интереса туђина, са већ убаченим сјеменом зла да проклија, опет кад њему одговара.

Да, чинили смо ми једни другима и злочине подстакнуте  унутрашњом слабошћу, али такви злочини чињени су често са осјећањем туге и бола, а онда такве, савјест наведе и на кајање. Али чинили смо једни другима и добре и племените ствари. Дакле, када нема страног утицаја, наши односи могу бити неупоредиво бољи.

Чему „побједа“ у евентуалном доношењу закона о забрани негирања геноцида у Сребреници и куда таква побједа води. Тај закон би био непремостива препрека за добре српско-бошњачке односе. Русија је такву препреку, у односима православља и ислама на свјетском нивоу елиминисала стављајући вето у Савјету безбиједности УН-а на енглески приједлог резолуције о геноциду у Сребреници, и на тај начин неутралисала енглеску злу намјеру. Зато Русији требају бити захвални и православци и муслимани.

Тим законом би отворили старе и правили нове ране… подјеле, стварали мржњу. Када је било ко од нас и највећа жртва, тада, управо као такви, морамо имати обавезу и одговорност, да се жртва преко освете не претвори у злочинце.

Тешко јесте, али ми сами можемо одбацити те „зле кости“  бачене нама од оних који хоће да загосподаре, али да би их одбацили морамо имати вјеру и мислити на нашу дјецу.

Бацање тих „злих костију“ међу народе, често угрожава мир и подстиче сукобе и никакви разлози не могу бити оправдање за ту својеврсну агресију. Та бачене „кости зла“ представљају чин злочина против међународног мира.

Обновимо истински мир међу нама и добре односе, али на истини која ће доћи из заједничког бола загрљених Срба православаца и Бошњака муслимана. А тај заједнички бол постаће благодатан јер ће тада душу загријати кајањем и праштањем.

Аутор: Чанковић Дане, предсједник СНП – Избор је наш

Извор: Наука и култура

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!