Скадар – ослобођење или опсада

Обрадовах се кад пре неки дан (25. децембра), на порталу Срп­ска26.ме, видех да нам Дејан Бешовић, текстом „Иза сцене: При­према за ослобођење Скадра. Албанаца колико прстију на руци“, наговештава да би Скадар могао бити ослобођен.

Кад оно…

Из девет и по редова датога текста могли смо, уз помињање Марина Барлетија представљеног само као „историчар“, сазнати да су „Турци дефинитивно заузели Скадар 1479. године. Тако је Ска­дар, који је пуних 500 година био престоница Зете, пада у руке Турака, који су у овом нападу, као и у свим претходним, па и у на­редним, помагали Албанци, не само као регрутовани војници, већ и као најамници (арнаути, мерценари), па и као башибозуци“, да су, према твдрњи данашњих Арбанаса, Турцима помагали „њихо­ви преци под командом Леке Дукађиновића“, те да су се тада „у Скадру Албанци могли избројати на прстима једне руке. Нарав­но, као и свугде, после турске окупације, они ће заузети огњишта побијених Срба, Грка и Влаха. Од непобијених, један дио ће про­тјерати, а други ће асимиловати и тако у 18-19 вијеку они ће број­чано надвладати у Скадру“.

Да је знао, Дејан Бешовић могао је „знање“ из датих редова „и­с­пеглати“ истином да се, на пример, реч „арнаути“ из претходног пасуса, тамо уписана малим почетним словом, односи на Арбана­се, „оне који се нису вратили“ на Сицилију после неуспеле побуне онога ромејског (византијског) команданта кога су пратили као помоћна војска (1043), већ су били принућени да остану на Срб­ској Земљи, као и да Лека „Дукађиновић“, Скендербегов савре­меник, није био арбанашки предак, већ србски војвода, отац Бије­ло­га Павла, подалеког претка данашњих Бјелопавловића, једног од Седморо Брда у ововременој Црној Гори.

Да Дејана Бешовића питамо какве везе има „припрема за ос­лобођење Скадра“ с оних осамдесетак преосталих редова њего­во­га текста, или обрнуто, тешко да би то он и себи умео објасни­ти. Но, да би „оправдао“ ту тешкоћу, он је, збрда-здола, напластио гомилу података, у уверењу да што је компликованије, прича ће му за толико бити учевнија.

Као што то, збуњено и збуњујуће, чине многи званични исто­ричари ко зна због чега неспремни да увек баратају оним што је за неку тему битно и истинито.

А због оних којима неће бити зазорно да завире у скадарску причу коју је Дејан Бешовић начео, ево о њој који податак више.

Сведочанство Марина Барлетија о турској опсади Скадра 1478. године објављено је у Венецији четврт века касније (1504), на латинском језику, под насловом De obsidione Scodrensi. Књига је поодавно преведена на три или четири европска језика а Арбана­си су је 1962, поводом педесетогодишњице стварања своје државе на Србској Земљи, превели под насловом Rethimi i Shkodras. За стоту годишњицу исте те државе, Енглези су је 2012. године превели, с арбанашког (The siege of Shkodra). Тај енглески превод искоришћен је не би ли се, први пут на србском језику, објавила књига Опсада Скадра : Срби бране стару престоницу (Нови Сад 2018), којом се овде бавимо.

Обично се казује да је Марин Барлети био католички све­ште­ник, хуманиста, „први албански историчар“, „једини велики историчар Албаније у време ренесансе“, да је рођен у Скадру а умро у Италији, али су под сумњом и година његовог рођења (1450, или 1460, или око 1460), и година смрти (1512. или 1513), и место у коме је умро – Падова или Рим. И не само то, под сумњом је и његова народносна припадност. За Арбанасе, нарочито данашње, он је несумњиви Арбанас, док енглески Биографски речник алба­н­ске историје, неповерљив у том погледу, каже да га неки науч­ни­ци сматрају досељеником из Италије, односно етничким Италија­ном, иако „већина албанских научника верује да је Албанац“. На србској страни, у Цетињској хроници, збирци рукописа које је скупио владика Василије III Петровић Његош (1709-1750-1766), може се прочитати да је Барлети „словенског порекла“, односно србског.

Могло би бити и ово последње (мада би се и то морало стави­ти под знак питања), да није и сам Барлети у својој Опсади Скад­ра, реченицом да су „међу нама (браниоцима скадарским јер је и он био бранилац – ИП) три категорије људи: Италијани, морнари и Скадрани или Епир­ци“, наговестио ко је и шта је. Будући да се Скадар налази у србској Доњој Зети (где се православље, и поред агресивног деловања римокатоличке цркве, већ било чврсто уко­ренило), у њему је, по природи ствари, обитавао највећи број Ср­ба. Барлети то „не признаје“, он ни на једном месту у својој књизи не помиње Србе. Скадрани су за њега – Епирци.

За добронамерни научни свет – Епирци су Илири, Илири су Срби а Барлетијеви грч­ки савременици нису сматрани Епирцима. Епирска деспотовина којом су током друге половине 14. века управљали Немањићи, настала је после крсташког упада у Цариград, односно Константинопољ (1204) и граничила се са србском држа­вом Рашком. Данашњи Епир, у око две трећине грчки а у оном пре­осталом делу арбанашки, простире се до Ва­лон­ског залива, на ју­гу данашње Арбаније.

Зна ли се све то, онда ону последњу Барлетијеву „катего­ри­ју“, Скадрани или Епирци, треба читати као да су Скадар бранили Срби. Прећуткујући србско име он, заправо, саопштава да није „сло­венског порекла“. Како није ни морнар, остаје само претпоставка да је Италијан. Није то рекао рачунајући да ће га Италијаном, или Италијаном по пореклу, легитимисати и чињеница да се 1479. год­и­не, после предаје скадарскога града Османском царству, наста­нио у Венецији и да се тамо, касније, школовао у римокатоличком школском систему.

Замешатељству око Барлетијевог порекла много је доприне­ла и његова књига Прича о животу и делима кнеза епирског Скендербега, на латинском: Historiade vita et gestis Scanderbegi Rpiroratum principis (1508), која је у свету, на многим језицима, до­живела велик број издања и која је данашњим Арбанасима, наро­ду краткога века на постојећем животном простору, ни по чему Епирцима, послужила као подлога за крађу и србске историје и србске културе. Ту књигу, данас, они сматрају арбанашким култу­р­ним благом и она је „од виталног значаја за формирање албанске националне самосвести“. А да би се необавештеним читаоцима најлакше могао натурити утисак о вредности наводних арбана­шких културних достигнућа, арбанашки књижевник Исмаил Ка­даре (1936) написао је да, ако би требало тражити књигу достојну израза монументално дело, „било би тешко наћи бољи пример од Барлетијеве Опсаде Скадра“.

И то на пуна четири века пре настанка Арбаније, и још на ла­тинском језику.

И то о Скадру, вековима србском престоном граду.

Скадру, за чији назив „учене“ књиге кажу да је „изведен из ла­тинског назива Scutari, у буквалном преводу ‘заштитници’ а то у односу на римску легију коју је основао цар Константин Ве­лики“ (око 272-324-337), те да „српски назив Скадар потиче из ис­тог извора“. Баш тако, иако је Скадар постојао више од пола ми­ле­нија пре Константина Великог и његове „заштитничке легије“. Своје име Скадар је добио по Србима, својим оснивачима, јер се он у старим списима помиње као Сарба, Сарда, Скорда, Сардо­ник, Садар и Скадар. Ако се у оном првом називу, Сарба, налази самогласно „а“ између сугласника „с“ и „р“, то је због тога што нико осим Срба не успева да изговори групу „срб“, па сви странци у њу умећу један од самогласника, најчешће „е“ или „а“. Ради ли се о називу Сарда, објашњење за ту измену може се наћи у имено­ва­њу србскога племена Дардани, које неки страни научници читају као Сарбани, односно Срби.

Скадру, о коме Арбанаси упрегнути у крађу свега што је срб­ско, србску легенду о младој Гојковици Мрњавчевића, живој за­зи­даној у градске зидине како виле не би за ноћ разграђивале оно што мајстори претходног дана озидаше, претварају у „легенду“ по којој, како то пишу (или препричавају) најновији црногорски туристички прос(т)­пе­к­ти, „скадарска тврђава Росафа потиче из илирских времена“ (која и не помишљају да назову србским), те се за њу везује леген­да по кој је „Розафа била невјеста најмл­а­ђег од тројице браће. Њу су зазидали у зидине тврђаве да се оне не би ноћу рушиле. Вода која се појављује између блокова камења на главном улазу, у на­ро­ду се тумачи као млијеко из груди Розафе“.

Друга арбанашка легенда казује да је „на народном језику за­писано да су жене по имену Роза и њена сестра Фа биле први ос­нивачи града Скадра“, да су њих две „владале дуго времена у миру и просперитету“, да су и једна и друга биле узидане у твр­ђа­ву, те се по њима скадарска тврђава и назива Розафа. И не само то, него и да је наследник тих двеју сестара био „владар по имену Не­мања, који је владао Епиром, Македонијом, Далмацијом, двема Мезија­ма (Горњом, на подручју данашње Србије јужно од Дунава и источно од Дрине и деловима западне Бугарске и северне Маће­до­није, и Доњом, на подручју данашње североисточне Бугарске и југоис­то­ч-­не Румуније, настањеним трачким, србским Мизима, или Мижа­ни­ма – ИП), те целом Румелијом“, што „писци говоре а запамти­ли су јер им је било свеже на памети“. Врло забавно об­јашњење, по­што Арбанаси њиме прихватају истину да су њихове „преткиње“ дошле на данашњу арбанашку земљу и „Скадар гра­ди­ле“ тамо негде крајем 11. и почетком 12. века. А зна се, мада то званични научници у Срба (и историјског и лингвистичког „зана­та“), још увек не признају, да су Арбанаси пристигли на Србску Земљу тек 1043. године, после поги­бије Ђорђа Манијакиса, роме­ј­ског (визан­тијског) војсковође који је, дошавши са Сицилије, ра­чу­нао да ће и уз њихову помоћ (а било их је између пет и петнаест хиљада, са све децом) преузе­ти власт у Цариграду. Како су остали „на су­вом“, без бродова за повратак на Сицилију, примили су их Срби рачунајући с обе­ћањем приспелих Арбанаса да ће, као сточари „од каријере“, гаји­ти стоку за себе и за србску властелу.

Скадру, о коме Андрија Качић Миошић (1704-1760), књижев­ник и фрањевачки калуђер, родом из околине Макарске у време када су се Хрвати налазили подалеко од тога места, на северо­западу, пише да су тамо, од 490. до 1171. године, столовале србске династије Свевладовића, Светимировића и Оштривојевића.

Више података о томе (занемарујући време у коме се на ме­сту данашњег Скадра налазила Троја) нуди Јован И. Деретић, об­новитељ србске историјске школе, казујући да се Скадар први пут помиње 280. године пре Христа, као престони град античке Срби­је, државе која се, пре римског освајања, простирала дуж источне обале Јадранског мора. Та Србија, позната и као Јадранска Срби­ја, свој највећи домет остварила је за време владавине краља (или цара) Агрона, између 240. и 230. пре Христа, у време када су се Срби „кретали у више праваца и стигли до британских острва и до реке Инда, до Сахаре и Владивостока… Српски корени су у Поду­нављу, али срце Србије је у Скадру. Тај стари град… био је најду­же, око дванаест векова, престоница Србије“.

У скоро двоиповековним ратовима против Римљана, од Аг­ро­на па све тамо до 9. године по Христу, Јадранска Србија по­сте­пено је губила своју самосталност, да би је тек 490. године об­но­вио и учврстио Оштроило, син краља Свевлада из Дачке Ср­бије. „Оштроилова престолница нове Јадранске Србије била је опет у граду Скадру, као и пре римског освајања“.

Око 575. године србска престоница пренесена је из Скадра у Солин и она ће тамо бити све до 641, када се вратила у Скадар, у години у којој је настала династија Светимировића.

Па нас Деретић подсећа да је Скадар, „толико дуго ‘поносни град Сардоник’, како га назива краљ Стефан Првовенчани (1166-1227), са својим залеђем, био центар српске државе“. Био је то, са малим прекидима (краће време у Солину и осамдесет годи­на у Требињу, почев од 926), све до Немањића који су Скадар „за­пустили“ градећи дворове по Србији, али је он то ипак био све док цар Душан (1308-1331-1355) није своју престоницу сместио у Скопље; и поред тога што је од 1343. године у својој власти имао целу данашњу Арбанију, изузимајући анжујски Драч.

И због свега тога, у свести србскога света Скадар је постао симбол, митска престоница.

А опсада Скадра о којој пише Барлети, јесте историческо зби­тије из 1478. године, из времена у коме је ова област била под млетачком управом (после 1395), али и времена које је тур­ском султану Мехмеду II Освајачу (1432-1451-1481) већ нагове­шта­вало кончину. Поред тога што је својим бројним војним похо­дима успео да знатно прошири Османско царство (године 1453. освојио је Константинопољ, Цариград, а под своју управу ставио је и Србску Деспотовину) и од њега створи европску велесилу, и што је остао упамћен по томе што је знао више језика (грчки, ла­тински, арапски, персијски, хебрејски, вероватно и србски јер је он био службен на Порти), и што се преко својих италијанских учи­теља упознао са светом класичне књижевности и науке (у њего­вој библиотеци налазила су се и књиге историјске, географ­ске, војне јер, побогу, морао је знати и која је све пространства осво­јио), Мехмед II упамћен је нарочито по томе што је, чим је засео на султански трон, погубио своју браћу како му владавина не би могла бити доведена у питање. Тим чином он је увео обичај да, убудуће, свако ступање на престо новог султана буде обеле­жено братоубиствима у владарској породици.

Опсада из 1478. била је, заправо, „поправни испит“ за неуспех исказан четири године раније. Код Ивана Божића читамо да се тада (1474) „у тренутку турског напада у Скадру… налазило 1.300 бораца“, да је „опсада трајала готово четири месеца“, да је „по броју људства баченог на бојиште са обе стране (и турске и мле­тачке – ИП), по снази бродовља које је упловило у Бојану и по величини жртава, борба за Скадар премашила све раније сукобе на зетском подручју“, те да млетачке снаге ни у једној фази рат­них операција „нису премашиле 25.000 људи“. Иван Црнојевић, господар Горње Зете, био је приправан да помогне млетачкој одб­рани, али кад су „Турци послали против њега 12.000 ратника“ – које је успео да одбије – толико се испрепадао да је замолио Мле­чане „да му уступе неку тврђаву где би се склонио с породи­цом ако би Турци освојили Скадар и покорили његову земљу“.

Недуго затим, у уверењу да су Скадрани „на издисају“, Турци су кренули у одлучујући јуриш. „Скадрани су их принудили на повлачење, а онда су излетели из града и почели да гоне бегунце. Турци су, изгледа, изгубили око 2.000 бораца. Сатирало их је нездраво поднебље. На крају су растурили топове и повукли се 8. августа 1474. године“.

Припреме за „поправни“, не би ли узео Скадар, Мех­мед II за­по­чео је 1477. године, с тим што је, успут, опсео и Кроју. (Осма­н­лије су од 1443. до 1467. године четири пута безуспешно покушале да освоје тај град, али су то успеле тек овога пута, по­сле једного­ди­шње опсаде). Од Божића сазнајемо да су се „први турски одре­ди примакли Скадру почетком маја 1478. године. Затим су велике сна­ге довели румелијски беглербег Сулејман и анадолски беглер­бег Мустафа. Почетком јула придружио им се и султан Мехмед. Мно­ги сељаци из околине већ су се били скло­нили у Скадар. Из гра­да су жене и деца упућени у безбеднија ме­ста, многи у Млетке“.

Божић пише да су се „многи сељаци из околине склонили у Скадар“, и не знајући да је Барлети посведочио како то није било обично „склањање“. Наиме, чим су стигле вести о Мехмедовом походу, „велико узбуђење завладало је градом и скоро га довело у расуло. А онда, појавила се изненадна помоћ – сеоска младеж (међу којима су били најхрабрији) и чамџије (који су дошли сво­јим галијама реком Буном). Заједно су почели да раде на одбрани града, градили су утврђења и куле, поправљајући осматрачнице, те утврђујући све своје позиције“. (Реку Буну, ову из претходне за­граде, по­знајемо као Бојану).

Мимо тога, Барлети казује и оно о чему код Божића нема ни слова: „Док се град припремао за одбрану, северно од Скадра пл­а­мен је захватио поље и планине. Села су била запаљена! Дим је куљао високо ка небу, као знак да је рат неизбежан. Онда је изне­нада, са свих страна, избила тако велика гунгула, да нико није мо­га­о ништа да разуме. Неки су се борили за своје животе, други су били преплављени терором. Пољопривредници су побегли са сво­јих поља, неки су успели да поведу своја стада и ствари до морске обале. Друга група је хитала да упозори Скадране да су Турци пред прагом, да су опљачкали сви земљу, запалили куће, отели сву стоку, те узели многе у заробљеништво“.

Божић, даље, каже да су „Турци бомбардовали Скадар и јури­шали на њега. Имали су велике губитке, али нису освојили град. Млетачко бродовље није упловило у Бојану јер су се тамо већ би­ли учврстили Турци који су подигли два утврђења, па чак и мост преко реке… Кад није могао да заузме Скадар, султан је крајем августа 1478. наредио беглербеговима да пођу у освајање околних градова, који су већ били опустели“.

Да се опсада неће „укинути“ – посведочено је већ наредних да­на: Мехмед је „на Дриму заробио две млетачке галије, њихових двеста морнара довео под зидине Скадра и наредио да се, пред очи­ма бранилаца града, сасеку. Затим је султан напустио бојиште и повео већину војске“, а под Скадром је оставио око осам хиљада људи.

Процењујући да би даља борба око Скадра била безизгледна, Млечани су ступили у преговоре са Портом. Миром од 25. јануара 1479. године, град Скадар уступљен је Турцима, „под условом да војници и грађани, који то желе, претходно напусте град“. Мимо тога, Млечани су пристали да Турцима плаћају годишњи данак за право на слободну трговину, као и ратну одштету у износу 100.000 дуката.

Скадар је Турцима предат после четрдесетак дана, марта 1479. године. Историографија у Срба казује да су се „најамници и грађани који су преживели опсаду склонили у Бар и у Улцињ, а многи касније у млетачку област“. Данашњи Арбанаси, незаинте­ресовани за браниоце а срећни што се Барлети нашао међу пре­жи­велима, ка­жу да је он „побегао у Италију где ће постати стручњак за ис­торију, класичне књижевности и латински језик“. Турски извори, пак, сведоче да су победници масакрирали скадарске бра­ниоце, тако да су јаруге у најближој околини града биле пуне ле­ше­ва. Код Деретића, у књизи Западна Србија : Кратки историј­ски преглед, Чикаго 1995, стр. 114, читамо да је победницима командовао турски војсковођа Балша паша, потурчени српски племић из кне­жевске куће Балшића, онај који ће наредне године похарати Дал­ма­цију а 1481. „преселити се“ у Италију и започети с њеним осва­ја­њем. На вест о Мехмедовој смрти вратиће се отуд и тако је са­чувати од турскога господства.

Прескочимо ли прво поглавље Барлетијеве књиге, које је нај­уопштенија прича о турском пореклу, о раним турским осваја­њи­ма, о неколицини турских султана, о турском „сну“ за освајање Рима, о Скадру као средишту епирске (србске) земље од које „ни­једна друга земља није била погоднија, пробитачнија и благона­кло­нија за остваривање намера и потпуно испуњавање овога сна“, одмах ћемо се наћи у опседнутом Скадру.

Преостала два поглавља, дакле, као и оба додатка, репорта­жни су приказ војних операција везаних за освајање скадарскога града (почев од прикупљања турских трупа, позива на предају, на­пора да се сруше градске зидине и продре у град, стратешких саве­товања код султана) и, истовремено, мада у много мањем обиму, великом труду не само градске војне посаде већ и војно способних грађана да се одупру турским нападима. Тумачи Барлетијевог де­ла истичу да је он активно учествовао у одбрани Скадра а про­сечном читаоцу неће бити тешко да стекне утисак како је он на­ј­више времена утрошио на вођење статистике о турском катапу­лт­ном бомбардовању (пратећи звучне ефекте и њихове nепосредне по­сле­дице) и смештају турских трупа по градској околини, чак и ако све то није могло бити у видном пољу са градских бедема. На пример: „Девет шатора било је подигнуто у облику квадрата, са­мо за султана. Највећи се називао шатором савета. Онда су се дру­ги шатори настављали у редовима у дужини лета стреле, ред по ред, окружени и заштићени невиђено јаком и високом баријером, али и јаничарима који су их снажно штитили попут живог прсте­на… названог ‘султанова стража’, са радијусом од више од 2.700 метара… Изван султанове страже, остатак турске војске се проте­зао надалеко и нашироко, покривајући толико земље да се око 60 километара равнице и брда белело од шатора, као зими када је земља украшена снегом. Голим оком се једва могао приметити простор између шатора, били су збијени један до другог“.

Тумачи Барлетијевог „приступа теми“ лако су запазили нека његова претеривања у описима или у објашњавању: о броју осман­ских војника употребљених у опсади, на пример, или о камилама које су пратиле турску војску, или о турским опсадним справама, или о катапулту који је могао да „заврти“ (баци) стену од четврт тоне, или од 400 килограма, или да у вис („највиши небески про­стор“) завитла „сферни камен“ (стену) од 1.200 педаља у пречни­ку, односно 25-30 метара(?!), или о надљудској храбрости скадар­ских бранилаца (мада и турски хроничар Кемал Пашазаде – ? -1534 – пише да су Скадрани били „тигрови рата по планинским врховима“), тако да ни арбанашки приређивач његове књиге не­ће томе противречити.

Ипак, када исти ти тумачи примете да Барлети саопштава го­воре својих личности, скадарских или турских, као да су „скину­ти“ са звучног снимка или стенограма, Арбанаси ће правдајући унос фиктивних говора уобичајеним поступком у класичној исто­ри­о­графији, назвати то украсним језиком класичне књижевно­сти, што неће сметати да научни свет прихвати Барлетијево све­дочење о опсади Скадра као поуздано, иако с одређеним резер­вама и уз допунске консултације турских и млетачких извора.

Тако кажу еда би, примера ради, охрабрујуће речи епирског (србског) свештеника Вартоломеја скадарским браниоцима (и Ита­лијанима којих је, као и морнара, како то каже на једном ме­сту, „било неколико“ међу њима, које позива – „придружите нам се у борби против непријатеља“) искористили као основу за још једну велику крађу србске повеснице. Наиме, када Барлети напи­ше да Вартоломеј није био само „велики бранилац свете теоло­ги­је“, већ и „храбар и спретан у борбама против Турака под вођ­ством великог Скендербега“, за Арбанасе који су већ „присвојили“ Барлетија, то је лепа прилика да, настојањем да себи припишу од­брану Скадра 1478. године, истовремено „усвоје“ и Скендербега. Утолико им је лакше пало да Барлетијеву књигу о Скендербегу прогласе „еванђељем албанског патриотизма“.

У томе им је, малкице, помогао и србски научник Јован Цви­јић (1865-1927), географ који је Тројанске планине на северу Ар­ба­није „озваничио“ под именом Проклетије, небулозном тврдњом – будаластом, такорећи – да је „позн­а­то да су Арбанаси потомци ста­рих Илира, донекле по­ромањени за време римске владавине, за­тим измешани са Сло­ве­нима, нарочито у току Средњега Века… У току Средњег Века по­словењена су романизована илирска пле­ме­на динарске системе осим оних у Проклетијама и даље на Југу у Арбанији. Изгледа да се тамо повукао и један део илирског станов­иштва из цен­т­ра­л­них и северних делова Полуострва. Али у овој зе­мљи као и у Епи­ру, крајем X,почетком XI века и доцније, доли­не и равнице су б­и­ле на­сељене Словенима, а Арбанаси… су ста­нова­ли по по­брђима и у планинама. За владе Анжујске династије (1250­-1350) у примор­ским низијама и око Дрима имало је још сло­венског становништва, које су… појачали српски досељеници за време српске владавине, нарочито у 14. веку. Још и данас се и ус­ред Арбаније наилази на остатке овог поарбанашеног станов­ни­штва. По традицији племе­на северне Арбаније, они су мешо­ви­тог, арбанашко-српског поре­кла… Познато је да је арбанашки ју­нак, Скендербег, арбана­шко-српског порекла“.

Томо Ораовац (Томо Петров Вучинић, 1853-1939), Куч, књи­же­в­ник, политичар и истори­чар, подробно пишући о Арбана­сима (иако наопако научен, „зна, да су поред Грка најстарији насеље­ници на Балкану“, да се „за њих зна од прије двије хиљаде година“, да су они „прастаросједиоци Балкана“ а да се Срби у ове крајеве до­шли тек у 7. веку), зна и да „Арбанаси немају народне литературе ни умотворина, које се као такве могу узети, а оно мало што се може наћи јесу само па­стирске и не­значајне женске пјесме, без икакве књижевне вриједности“, те да „све што се о Арбанасима писало нијесу писали домородци него стран­ци, на страним језицима“.

За разлику од Цвијићеве арбанашко-србске мешавине Скен­дер­бегове, Томо Ораовац ће написати да је „Ђорђе Кастриотић рођен 1403 године од оца Ивана и мајке Воисла­ве, кћери српског господара од Полога. Његов се прадјед звао Бранило Кастрио­тић, био је управник Канине и погинуо је у Јањини 1379 год., гдје је вршио дужност намјесника, као племић Душанов. Његов ђед… Кон­стантин се оженио Јеленом, једи­ницом и унуком великог Кар­ла Топије, господара од цијелог арбанашког примор­ја и наслед­ни­цом Ђорђа Топија, помоћу које је добио велики по­ло­жај и уг­лед међу арбанашким главарима. Отац Ђурђев Иван везан сродством са старом лозом Топија, а доцније и са другим важнијим арба­на­шким кућама био је најглавнији главар у Арба­нији. Са својом же­ном Воиславом имао је пет кћери и четири си­на. Најстарију кћер Мару дао је за Стевана Црнојевића господара Црне Горе, Влајку за Стевана Балшића, Ангелину за Владана Ари­јанита-Ком­нено­вића, Јелу за неког главара у Арбанији а Мамица је по очиној смр­ти удата за Мојсила Дибранца. Од синова најста­рији Ренопсин умро је као православни калуђер у Синаји, остала тројица звали су се Станиша, Константин и Ђорђе…

Успомена на Ђорђа Кастриотића Скендербега остала је у жи­вој па­мети код цијелог српског народа, који га сматра и увршћује међу својим највећим јунацима, што тврде народне пјесме и пре­да­ња о његовом ви­тештву, и славним побједама над Турцима, док се код Арбанаса – правих Арбанаса о њему готово нигде и ништа незна, нити га Арбанаси спомињу као свога јунака. А кад би он био арбанашки народни јунак и птица у гори и чобан за ов­цама пјевао би о његовом витештву и славним побједама. Но за дивно је чудо, што га онда Арбанасима подмећу неки странци па и наши многи ува жени научници, људи од пера и новинари. Ово је колико жалосно толико и неправедно, јер се овим чини гријех према ње­говој витешкој успомени, као и према народу српском, чији је син био и коме је поред осталих српских хероја служио, а и данас слу­жи као дика и понос а служиће све донде док траје српског имена и српских гусала“.

Од Слободана Кљакића сазнајемо да је „мајка Скендербе­го­ва, Воисава, била српска племкиња из Доњег Полога у Македо­ни­ји, места близу Тетова… а отац … Јован (Иван) Ка­стриот. Изроди­ли су четири сина – Репоша, најстаријег, онда Станишу, Ко­нстан­тина и Ђорђа (Ђурђа) и пет кћери – Мару, Јелу, Анђелију, Вла­ису и Мамицу.

У нартексу (предворју – ИП) велике цркве у Хиландару, на ње­ном се­верном зиду, има један натпис на старосрпском: ‘Престави се раб бо­жии Репош, дукс илирскии, 6939’ (Овде почива слуга божји, војвода илирски, 6939), што ће рећи да је преминуо 1431. године (с разликом од 5508 година између старог србског и дана­шњег општеприхваћеног календара – ИП).

Изнад натписа је осликана фреска Богородице са Христом, а око ње су ликови Светог Симеона (Стефана Немање) и његовог си­на Светога Саве.

Репош је најстарији син Јована Кастриота, рођени брат Скен­дербе­гов.

У једном хиландарском рукопису сачуваном у Музеју Румјан­цовски у Москви, пише: ‘Сего 2 маја престави се Кастриот, мни­шки же Иоаким монах’ (Овог 2 маја преминуо је Кастриот, по монашки звани Јоаким ка­луђер“). Јоаким калуђер је сам Јован Ка­стриот, отац Скендербегов.

Откуд земни остаци његови и сина му Репоша на Хиландару?

Отуд што је Јован као властелин и отомански поданик 1428. године потпи­сао уговор о привилегији да на Светој гори он и њего­ва четири сина до­жи­вотно уживају благодати монашке испоснице која ће постати позната као арбанашки пирг, удаљена неколико километара југозападно од Хилан­дара“.

За разлику од оца Јована и брата Репоша, Ђурађ (Ђорђе) Ка­стриот Скендербег није стигао до те хиландарске испоснице јер га је живот повео другом стазом. Најпре, у детињству, као талац по­слат је у Стамбол где се учио војној вештини и потурчио, да би после једног пораза турске војске код Ниша (1443), у уверењу да Османско царство ускоро могло бити прогнано из Европе, напу­стио османску војску, вратио у свој родни крај и у правослвље, и са својих око триста присталица преузео контролу над Кројом и још неколико мањих тврђава у Маћедонији и Албанији. Током на­редних година, све до смрти 1468. године, са мање или више успеха ратовао је против Османског царства а повремено и против Мле­тачке Републике или, у Италији,за рачун напуљског краља. Због борбе против Османлија, иако православац, величала га је римо­ка­толичка црква (папа му је доделио титулу Athleta Christi) а Срби су га сматрали својим националним херојем.

Будући да су разни тумачи Скендербегова живота ослањају­ћи се на чињеницу да је војевао на подручју познатом данас као Арбанија, у крајевима настањеним и Арбанасима, на његово срб­ско порекло полако је, протеком векова, падала сенка, тако да су, крајем 19. века, арбанашки националисти, у недостатку сопствене традиције на коју су се могли ослонити, почели с арбанизовањем и Скендербега и његових војних успеха. То им је било утолико лак­ше што је у међувремену, од њиховог доласка на Србску Земљу (1043), дошло до биолошког мешања са затеченим србским све­том, чиме је у потпуности измењен и њихов генетски код.

Према про­це­ни, тих придошлих предака данашњих Арбанаса „није било мање од пет хиљада ни више од двадесет хи­љада“. Но, како то читамо у Цвијићевим Основама антропогеографије Бал­ка­н­ског полуострва, „чим су Турци завладали, већина је Арба­наса примила ислам и постала одана турској управи (верна мо­ралном начелу да се „да­ју он­о­ме ко их више плаћа“, како то пише композитор и писац Бруно Барили (1880-1952), Италијан, отац сли­карке Милене Павловић Барили (1909-1945), иако они сами за себе веле да се „част Албанца се не може купити“, да ће Арбанас „радије умрети него погазити реч“ и да је „част Албанца вреднија од злата“ – ИП). Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари… Окренули су се на Исток и почели насеља­вати плод­не котлине. А под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Арбани­ји су били исламизирани и поарбанашени“.

Афанасиј М. Селишчев (1886-1942), руски совјетски лингвист, налази да је процес арбанизовања србског света био је дуготрајан, тако да су србска села, или делови појединих села, нарочито пре­ма Маћедонији, дуго успевала да одрже своју националну и верску при­па­дност. На почетку 15. века, многа села у скадарској области би­ла су измешана, а било је села и чисто арбанашких и чисто „сло­вен­ских“; становништво неких села припадало је истом роду, али је би­ло и делова појединих села која су носила називе по рани­јем срб­ском становништву: Луги, Градеза, Стојићи, Каменица, Сочови­на. У селима северно од Скадра, иако су Срби представ­ља­ли ви­ше од половине укупног становништва, многи од њих но­си­ли су арбанашко име а презиме србско.

Знајући за све то, Селишчев је могао констатовати да је пред арбанашком агресијом „словенска реч (србска – ИП) замукла у Ар­ба­нији. Њу је заменила реч арбанашка. Околности политич­-­ког и друштвеног живота изазвале су ту смену. Арбанаси су од Сл­о­вена примили много у начину живота и у културно­-друшт­ве­ним односима. Многобројне словенске речи у арбанском језику св­е­доче о том словенском утицају“.

После Берлинског конгреса (1878), теоретичари германске (нордијске, бечко-берлинске) историјске школе, са намером да сузбију србско нацио­нално биће, измислили су „науку“ по којој су Арбанаси старосе­деоци у Србији, потомци Илира, док су Срби не­познат варварски народ који се доселио у њихову земљу негде из­међу шестог и сед­мог века. Када је створена Арбанија (1913), тој новој држави дат је и Скадар, не би ли се на тај начин поткопао србски национални идентитет и, овога пута, створила територи­јал­на основа за остварење оне давнашње идеје о уништењу Срб­ства и србског православља, идеје коју је најјасније и најразум­љи­вије формулисао „отац научног социјализма“, или класик, Карл Маркс (1818-­1883) речима да, када би то било могуће, Србију би требало изве­сти на дебело море и тамо потопити, како би Европа постала чистија.

По прилици, Арбана­си­ма данас баш и не одговара да буду по­реклом само Илири (који су били старо србско племе), већ би во­ле­ли да буду и Дарданци јер њи­хо­во име, како каже Луиђи Парети у Унесковој културнојХисторија човјечан­ства (Загреб 1967), „истоветно с оним што су га носили Дарданци из Тра­ки­је, ука­зује на могућност да је би­ло дошло до стапања прединдоевропски­х и ин­доевропских на­ро­да“. И можда због тога што је ово „протопови­јесно“ плем­е учествовало у Тројанском рату (на месту на коме се налази данашњи Скадар), а по­том и у битки код Кадеша (1286. пре Христа), на страни Хетита про­тив фараона Рамзеса II, али и због тога што ће „касније имати велику улогу у повијести унутрашњо­сти Балкана“. Било би им дра­же да су много старији но што јесу јер би онда мо­гли себи приписати и „оснивачку улогу“ у повесни­ци Хелмског полуостр­ва (данас познатог као Балканско), иако је сасвим извесно да су се на њему појавили тек сре­ди­ном 11. века.

На арбанашку жалост, њиховој жељи да буду потомци Дар­да­наца суђено је да буде само то – жеља, и ништа више, будући да су Дардани, или Дарданци србско племе. Да је тако, зна се и на страни јер, на пример, енглески историчар Џон Кемп­бел чита реч Дардани као Сарбани, што ће рећи: Срби, они који су, барем пре­ма ономе што су записали антички писци, насељавали данашњу северну Маће­до­нију, Косово, Метохију, јужну и средњу Србију за­падно од Мо­ра­ве, све до Ивањице, и источно до горњих токова Пе­ка и Ти­мока; на том повеликом подручју Птоломеј помиње градове Scupi (Ско­п­ље), Ulpiana (Липљан), Naissus (Ниш).

Језик оних племена, који је „наука“ до сада признавала Арба­насима као изворни (једно време трачки, а потом илирски, али, чини се, ни један ни други није им по вољи) одабиран је у зависно­сти од тога колико мало има речи на које се арбанашки језик може ослонити; што мање речи, то сигурније, јер се тако лакше може бе­зглаво до­мишљати с јединим циљем да се сакрије истина. Како већ сви при­знају да се од Илира, Трачана (и иних кандидата за ар­банашко по­ре­кло) „није очувао скоро никакав текст… него само топоними и неколико десетина речи које су записали стран­ци – Римљани и Гр­ци“, изгледи за сигурно „прерачунавање“ су врло мршави. И даље, све док се не призна да никаквих „великих сеоба народа“ и наводних нестајања староседелаца пред дошља­цима није било, да су истинита сведочанства старих писаца о срб­ској природи трачких, илирских и других племена са Хелмског полу­острва (и шире), те да су се Арбанаси појавили на Србској Зе­м­љи средином 11. века, у време које им признају историјски списи а којима не противрече ни они који се баве антисрбском кон­струк­ци­јом арбанашкога порекла, читава „наука“ о арбана­шком пореклу сведена је искључиво на претпоставке и домишљања, од­носно на злоупотребе свих „научника“ који своје стварање не те­ме­ље на историјској истини већ само на „научним“ звањима и навод­ном угледу „науч­них“ институција које стоје иза њих и које, уисти­ну, такве претпоставке и домишљања бескрајно репродукују.

По свему што је у претходним редовима речено, може с­е без икаквог двоумље­ња рећи да су Арбанаси, данас, србско пле­ме ком­е је говорни језик арбанашки. Савременим Арбанасима, и онима који не знају ко су и онима који не желе да признају ко су, може се признати да воде порекло од Ил­и­ра, Трачана или Дарданаца, или од било ког дру­гог србског племена са Хелмског полуострва, само онолико колико се Србима призна да је неко од „одабраних“ пле­мена србско.

А србски генетски код нико им и не одриче.

И поред тога што се, како то говори Павле Брајовић, пред­седник Удружења српско-црногорске мањине „Морача-Розафа“ у Скадру, већ поодавно „из политизоване историје Скадра изба­цу­ју Илири, Келти, Римљани, Византинци, сви се они преправ­ља­ју у Албанце“.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!