Илија Петровић: Црногорствујуће безумље злочин над Кучима
Чојство црногорствујуће
У нашем времену, црногорски прећеризам узима толико маха да је неопходно указати на грдне заблуде о витешком деловању оних који су себе, ево неко доба, насамарили комитаријама; да ли су у питању обновљени партијски комитети или, можда, комити из Великог рата и непосредно после њега – тешко је знати, али је и једно и друго врло сумњиве вредности. Оно прво, као свежије, памти се, између осталог, по пасјим гробљима, по кечиним јамама, по голим отоцима, јасеновцима, стотинама хиљада покланих Срба… а друго, старо стотинак и коју годину, под пепелом је још увек скривено и лакше га је злоупотребити.
Комитовање током Великог рата, налик некадашњој хајдучији за турска земана, није било успешно, иако су недуго по успостављању аустроугарске окупационе управе у Црној Гори, куражнији појединци, у већим или мањим групама, почели да јој се супротстављају и одмећу у шуму. До најбројнијег одметништва, познатог као комити, дошло је у Васојевићима, можда и због тога што су први међу њима били ђенерал Радомир Вешовић и његова браћа. Јуна 1916, године, у Васојевиће су „доведене веће војне снаге, које су предузимале свакодневне потјере. За мјесец дана, колико је трајала прва велика акција, нико од комита није ни убијен нити ухваћен, али је зато становништво било подвргнуто репресалијама, а нека лица, окривљена за пружање помоћи генералу Вешовићу, осуђена су од војног суда у Колашину на смрт“.
Ово последње, репресалије над цивилним становништвом и смртне казне, намеће врло озбиљну недоумицу о стварној вредности сваког појединачног комитовања и, чак, комитског покрета у целини. У условима када једна држава располаже довољно снажним репресивним апаратом да се супротстави сваком удару на њу, а аустроугарска окупациона сила располагала је таквим апаратом, поставља се питање да ли било који комита, сам за себе или са својом дружином, за рачун сопствених личних или ширих амбиција и идеала, има право да друге, неупућене или недовољно упућене у комитске побуде, излаже опасностима било које врсте. Чак и ако се каже да се комите боре за неке и нечије неодређено високе циљеве, питање је да ли те и такве циљеве на својим плећима износе комите или они који су били жртвовани за остварење тих циљева.
После(велико)ратни комитски покрет, онај започет после лако угушене Божићне побуне, претворио се у својеврсно занимање, у Црној Гори познато као „плијен“ с изразитим пљачкашким обележјима.
За доказ томе може послужити и протестни извештај Земаљске владе за Босну и Херцеговину послат Команди Друге армијске области да је у ноћи између 9. и 10 (22. и 23) јануара 1919. група „од око 40 црногорских пљачкаша упала у село Соколиште (срез Билећки), хтели су да отерају стоку и том приликом убили су двојицу муслимана“, као и извештај команданта Јадранских трупа да су 10. маја 1919. године „непознати пљачкаши“, двадесетак њих, „обучени у војничка одела са црногорским и аустриским капама… пресрели код села Дужи, на путу Требиње-Дубровник путнике који су ишли из ових места и опљачкали их“. А Миладин Контић, човек који је из Ниша дошао да у Црној Гори обучава регруте, сведочи „да је било појава да поједине контракомитске групе уместо да прогоне одметнике саме пљачкају по селима“.
Наслоњени на те и такве „славне традиције“, нови црногорски комити „открили“ су да ће најубедљиви бити ако се окрену својим усташким узорима. Битно је да се на мети нађу Срби, макар то, по комитској памети, били „заведени Црногорци, који су издали црногорски народ“, Црногорци које „посрбљује“ Србска православна црква својим „митоманским причама“. За приче ајде де, али „мудрост“ да ће „цркве и манастири, припадајућа им гробља, у којима почивају кости наших предака, све сакрално благо које Црна Гора посједује, доћи у посјед државе Србије“, испушта из вида необориву истину да су поменуте „цркве и манастири“, као и „припадајућа им гробља“ што својина, што наслеђе бројних србских предачких нараштаја данашњих комита који су тек у другом колену Црногорци – „рођени“ 1. маја 1945. године.
И баш идеологија те наказне годишњице, као пупчана врпца везује савремене црногорске комите са хрватским усташтвом, мада се ови други у тој вези морају осећати запостављеним. Јер, хрватске усташе разрађивале су своју антисрбску „теорију и праксу“ протеком подужег времена, а они први врло се труде да своје заостајање у мржњи према сопственим родитељима, и родитељима својих родитеља, накнаде очас. Њима се то може јер су пре времена заборавили пету Божју заповест, макар у облику који се може читати код Светога Николаја Охридског и Лелићког:
„Поштуј оца свога и матер своју, јер твој пут од рођења до сада посут је мајчиним сузама и очевим знојем“.
Србским сузама и србским знојем, копито!
А са каквом се то и чијом мржњом црногорствујуће комите надмећу?
Као што је то случај и са исламизованим Србима и свима нам знаном изреком да је потурица гори од Турчина, и поримљени Срби воде свој лични рат са својом дојучерашњом србском браћом. Ови злосрећни преобраћеници још увек се налазе ни на небу ни на земљи. Прихватили су римокатолицизам, али њихово „хрватство“ стално је под сумњом јер и Хрвати и Срби знају о коме се стварно ради. Многе такве породице, нарочито оне које су римокатолицизам прихватиле тек коју генерацију раније, задржале су породичну славу до данашњег дана, а добар део њих зна и своје старо породично стабло. Због свега тога, због још увек неизбрисаних трагова о свом србском и православном пореклу, ти „нови“ Хрвати мрзе и једне и друге. Мрзе Хрвате, јер још нису достигли њихов ниво ни у римокатоличком ни у националном погледу, а мрзе Србе јер они су, и поред свих тегоба које су повремено или стално наводиле појединце или веће или мање групе да избегну из православља и Србства, и даље остали и Срби и православци. Више мрзе Србе јер они су живи сведоци о издаји своје бивше браће. Све док такви сведоци постоје, „хрватство“ тих нових Хрвата и даље ће бити под сумњом. Сумње ће нестати тек уколико сви србски сведоци њиховог преверавања и отпадништва буду уклоњени. Мржња тих нових Хрвата само је „теоријска“ подлога сваком хрватском геноциду над србским народом.
Црногорствујућа мржња према Србима настала је на истој основи, али је она утолико опаснија што упорно настоји да без одлагања достигне хрватско усташтво и да је надмаши, „унаточ тому“ што се, уместо појмом „уљудба“, она у свом усташтву поштапа наводним чојством.
Како ововремени припадници комитског покрета своје деловање подводе под „чојство“, овде ће бити речено да је црногорствујуће тумачење тога појма дато поодавно, у текстовима објављиваним у двобројевима београдског „Сведока“ 773-774. до 791-792, од 10. маја до 13. септембра 2011. године, а његови аутори били су Борислав Цимеша, „жесток… књижевник, истраживач и публициста са Цетиња“, и др Миодраг Мишко Вуковић, тада политичар и посланик у Скупштини Црне Горе, предавач на факултету за пословни минџамент у Бару (у међувремену, пошто му је „изворна и основна амбиција педагошки и професорски рад са студентима на факултету“, унапређен у декана правног факултета универзитета „медитеран“ и ванредног професора за предмете теорија државе и права, парламентарно право, уставно право, теорија политичких система, пљување увис), момак који, по сопственом признању, „може рећи, без претеривања, да има велико искуство. Превише за један људски живот“.
Превише, наравно, али сасвим довољно за несојски.
Па ће они, у покушају да понешто објасне, за тај појам из наслова окривити Црногорце у које ће, у пуном складу са својим општим незнањем, али и несојским знањем, сврстати и Србе из Старе Херцеговине (скоро половине данашње Црне Горе), Србе из Седморо Брда, Србе из Зете, Србе из Србскога Приморја (данас познатог само као црногорско) и Србе из Боке.
За тако сабијене у кумбул рећи ће да су „били слободни… да 1912. сами воде рат против Турске… да су пијемонт уједињења и ослобођења Јужних Словена… да су дали великане Србији… освјежили Србији нечисту крв… честим и знатним сеобама дигли Србију на ноге… да је црногорство гениј, животно начело без кога Црна Гора не би могла живјети… да црногорство није само јунаштво него и чојство (хуманост)… да нијесу Срби поријеклом ни трајањем, ни настајањем нити историјом… не хају ни за Немање… они сви преминуше а Црна Гора оста довијека и страшнога суда (ето, и они сами своје црногорствовање доживљују као страшни суд – ИП), у својој вољи и слободи… да је нарасла и сваким даном расте црногорска национална свијест која поручује да ‘никад неће Црна Гора / бит’ обала српског мора’… да су као слободари у егзилу, маја 2006. године кренули у поновно рађање Црне Горе из пепела… да су изашли из ирационалних, херојских времена и коначно почели да о себи и својој држави размишљају на рационалан и прагматичан начин… да су историјски и морално рехабилитовани (не зна се од чега)… да су баштиници луче слободе, оданости историјском трајању, визији измирења и окупљања завађених братстава и племена, одважности, мудрости, свијести о народним потребама и идеaлима, бистрог погледа на вријеме у којем живе, радњи које стварају, обдарености духа и мисли, и надасве храбрости, родољубља и непоколебљивости… да су прошли кроз ратове и страдања, захваљујући сопственој мудрости славом, трајањем и пјесмом овјенчани… да су патриоти, борци за право, част и слободу Црне Горе… да у Црној Гори нико није дискриминисан и нико нема више права од другога… да о угрожености било које нације, посебно српске, нема ни говора“, због чега траже „да Србија, њена државна власт, њени медији, њени интелектуалци, српска црква односно њен Патријарх и њен Синод, покажу већи степен сензибилитета према независној Црној Гори, према њеним националним и државним атрибутима, према црногорској нацији и према црногорском језику“, макар и једно и друго било свежа измишљотина.
Што би рекли старији Бачвани: Свашта па лепо!
Код Цимеше и Вуковића читамо да се, у доколици, Црногорци не „баве“ само јунаштвом, него и чојством, због чега, како се њима двојици чини, „у Српству не постоји појам чојства“. Срамотна и будаласта „мисао“, наравно, пошто су Црногорци (они из стварне Црне Горе, познате као Стара Црна Гора) своје истинске моралне вредности, своје наводно чојство, на најлепши начин исказали у србским Брдима, мало у Бјелопавлићима, на Тројичин дан 1854. а мало више у Кучима, на Петровдан 1856. године.
О ономе првом писао је бечки Световид (према допису из Котора, 16/28. јуна 1854), а овде ће бити пренесене само две реченице:
„О скупштини у Острогу манастиру о Тројичину дне могу вам јавити да Брђани мало да се нијесу с Црногорцима крвно побили. Узрок веле био је тај што су се жене срамотно натјеривале, да играју, и што су се на њих Црногорци натуривали и т. д. које се овдје спомињати не може“. Нешто мање обзиран према осетљивим читаоцима био је бечки лист Ди Пресе помињући „усиловање жена, јавне саблазни перјаничке и у свему грубијанско владање и поступци“ књаза Данила Станкова Петровића Његоша.
Оно друго било је много сложеније и, за почетак, ваља навести неке „мисаоне егзибиције“ Бранка Павићевића, историчара ране црногорске школе, којима упад црногорске војске у Куче, познат као Црногорска похара Куча, оправдава намером књаза Данила „да спријечи Турке да подбуњују Куче и подстичу их на упаде на територију Братоножића и Пипера“. Пише тако не објашњавајући зашто је књаз своју војску, и њој на челу свога брата војводу Мирка, наводно ненадмашну јуначину а кукавеља убилачког, послао на Куче а не против Турака, да њих „уразуми“ и одврати од „антипиперских и антибратоношких“ поступака. Да би оправдао своју уопштену поставку да су већ годинама трајали сукоби између Црногораца и Турака око неких граничних области, Павићевић као најспорнију област помиње Куче над којима је наводни „црногорски суверенитет имао санкцију више од једног стољећа“.
У тој причици више је неистине (да не кажемо: лажи) но што једна реченица може да издржи. Најпре, ако је Црна Гора ратовала с Турцима због неких граничних области, то није могло бити због Куча, пошто су се Кучи налазили изван црногорских граница. Потом, необјашњиво је откуд Павићевићу „налаз“ да је Црна Гора пре „више од једног стољећа“ имала свој суверенитет над Кучима, будући да су се Кучи средином 18. века налазили далеко од Црне Горе, изван било каквог њеног непостојећег суверенитета, те да тада ни Бјелопавлићи, ни Пипери, још мање Братоножићи, нису били у саставу црногорске државе. Поред тога, у том смишљено лажљивом Павићевићевом времену, Кучи су били довољно самостални и врло ујединитељски расположени, тако да се њихови тадашњи предводници, војвода Радоња Петров Иликовић (око 1670-1737, данас познатији као Радоња Петровић) и син му Илија (око 1700-1772), потписују као војводе кучке и гувернадури брдских племена, „прво Куча, Климента, Васојевића, Братоножића, Пипера, Бјелопавлића, Хота, Кастрата, васего предјела зецкаго особ султанскаго царствија“.
О дивљачком, нељудском „излету“ црногорском у Куче, „излету“ који је за једини циљ имао болесну потребу црногорских „ратника“ да бар над неким, макар и над нејачи, (кад им већ у видокругу није било Турака) искажу своје „јунаштво“ и своје наводно чојство, тријешћанске новине објавиле су вест из Скадра, писану 20. јула 1856. године:
„Кучи нису покорени црногорским походом, они су њиме само кажњени. Чињеница је да војвода Мирко Петровић није постигао ништа сем пљачке – уништио је кучка насеља огњем и мачем и оставио Куче у њиховој беди. Део кучке војске је, зато што је заједно са стоком избегао у планине на оближњу отоманску територију, оставио своје старе, децу и жене на милост и немилост црногорском мачу, а Црногорци су немилице побили њих 300, не поштедевши ни дојенчад на грудима њихових мајки. На овај начин Кучи нису били подјармљени, већ само разоружани и сасвим уназађени“.
Извештај из Скадра да су Црногорци ватром и мачем опустошили Куче, био је 28. јула потврђен и писмом из Тријешћа:
„Што се тиче догађаја у Кучима, све вести се слажу у томе да су Црногорци с највећом нечовечношћу поступали и безобзирно ‘практиковали’ убиства, пљачку и паљевину. Четрдесет католичких фамилија скупа са својим парохом срећно се уклонило, тринаест изгубише куће и све имање, и сама је црква опљачкана (у Коћима – ИП). Заклано је 200 Турака (нису то били Турци, били су то католички Малисори – ИП) без разлике старости и рода, међу њима неколико младих жена и деце. Један католички житељ таман се спремао да склони своју имовину, али у том тренутку на њега нападне неколико Црногораца, те га на комаде исекоше. Видећи то, његова жена сиђе с ума, запали колевку у којој је чедо њено неколико месеци старо лежало, размрска четворогодишњу кћер, запали кућу и скочи у ватру“ (Световид Беч/Аустрија, број 60. од 2/14. августа 1856).
Марко Миљанов помиње „243 посјечене главе људи и дјеце… скупљене на уљаник попа Луке и пободене на мотке у огради око уљаника, како би их војвода Мирко могао прегледати и видјети колико их је“. Главе 243, без оних из Коћа, али и оних 40 које су пале пред „горњом војском“ Новице Милутинова Церовића (1801-1895)!
И још казује да „Кучи који први сретоше… војводу Мирка с војском бјеху сви убијени и посјечени, а за тим по селима све пушка поби и нож посијече. Не бјеху поштеђена ни дјеца у колијевкама, но под мач. Нијесу гледали је ли лани или ове године рођено. Тако се није гледало је ли мушко или женско. А то се разумије: нијесу имали кад развијати дјецу из колијевака да гледају је ли мушко или женско, јер је сваки хитао да му га други не уграби и за то медаљу или крст добије, а њега без угледа остави. Тако и старци и болесници, па и да се нијесу могли дићи од старости или болести, бјеху посјечени и главе им понесене на мјесто гдје треба да се изложе и њихов број не заборави. Једном ријечју: или је било хрома, или слијепа, кљаста, глува, нијема, одвојеникаÉ који се не мијешају с чељадима, но се зову губавци, и од тих су неке нож и сабља посјекли тога пута.
У народу се броји колико је које врсте погинуло и од колико година старци и дјеца, јер није био обичај ни у хришћана ни у Турака да убију један другоме дијете, ни да се освете дјететом прије но оружје почне носити, а тако и старцем кад баци пушку и бој остави, и ко би га убио за освету – тај се осрамотио, а не осветио. Тако је поп Мијаило Војводић из Црмнице (то је у Старој Црној Гори – ИП) заклао троје дјеце: двоје Ивана Радојева (старије од двије и по године, млађе од три мјесеца), а треће Николе Маркова, обојице с Убала.
Ружица Николина о томе прича овако: Како је носила дијете у колијевку (упрћену на леђима – ИП), војници је ухвате и почну раскубати. Она је мислила да ће узети хаљине с ње као са других, но оставе ју несвучену. Она весело крену даље, мислећи да је потрефила на војнике којима је ниско жену свлачити. Но идући опази крв низа себе, спусти колијевку на земљу да види одакле је крв, кад – али дијете нема главе, но ју је откинуо и отишао речени поп Мијаило.
Неке су мајке кумиле и богорадиле војнике да им дијете не закољу, но војници, пошто га закољу, бацали су га у огањ гдје кућа гори, и причају да је од дјетета зелен пламен.
Коруна Радоњина с Косора носила је дијете у колијевку, а Црногорац, трчећи за њом, рече јој: ‘Стани, жено! Што ти је то те носиш на плећима?’ Коруна рече: ‘Дијете, и то некрштено; ево га теби на Бога и светога Јована, ти да га крстиш’. Он јој рече: ‘Крстићу га, но чекај’. Коруна причека. Црногорац, кад дође, закла јој дијете и понесе главу горе на Медун и рече војводи Мирку: ‘Ево сам посјекао главу’. Кад је изнио дјететову главу без косе, стресли су се сви који су ту били и то видјели. Причају да му војвода није честитао, но га је отјерао од себе, говорећи му: ‘Погански сине, нијеси је могао метнути гдје сви други?“ Војводи Мирку није, дакле, било мрзно што његови војници убијају децу, али му је било „незгодно“ да види њихове одсечене главе.
То што је „своје“ податке саопштио још док је било живих сведока о том страшном збитију, те да их нико, чак ни из цетињске династије, није оспоравао, потврђује да Марко ни у чему није претерао. Због тога се жртвама које он „признаје“ могу прибројити и оне које налазимо у другим изворима. И жртве „горњег одреда“ Новице Церовића, дакле, за кога се обично пише да је био мирољубив, али аустријски извори казују да је он ипак „побио њих четрдесет“. Биће да се њихове главе нису нашле на огради око уљаника попа Луке.
Оно што за целу представу о Црногорској похари Куча може бити посебно забавно, јесте податак да је књаз Данило, њен наредбодавац, у своју зликовачку експедицију на Куче послао око 10.000 убица, пљачкаша и паликућа. Истина, један аутор помиње само „хиљадарку“ (преузету из „куће владајуће“), али само због тога да би се од те гомиле зликоваца, њених команданата и књажевског врховног команданта могле одбити оптужбе за несумњиви злочин геноцида који су „јуначни“ и „чојствени“ Црногорци тада у Кучима починили.
А само поређења ради, тек да би се видело колики је значај придавао књаз Данило свом походу на Ку че и наредби да се Кучи побију, – ако треба, и на Божју вјеру, ако га друкчије ухватити не можеш! – опљачкају и спале, овде дајемо податак да је за одбрану од Омер-пашиног напада на Црну Гору (на самом почетку 1853) мобилисао чак 4.000, словима: четири хиљаде бораца, свега два и по пута мање но што је својих „чојствених“ кољача послао на Куче!
Васо Ивов Војводић (1928-2012), историчар из Новог Сада, предавач на Филозофском факултету, пореклом из Ријечке нахије (из Старе Црне Горе, из Грађана), сећа се да је у родитељској кући слушао причу о учешћу својих племеника у похари Куча. Није се крило да су неки од њих убијали све на које су наишли, али је то, како се покајнички правдало, чињено по наредби која је у себе укључивала и став да Кучи нису православци и да их треба истребити. Из приче о попу Мијаилу посебно је упамтио појединост да је из грла једног закланог детета прокапало тек попосано мајчино млеко.
Помене ли неко уза све то и реч чојство, као што су то учинили Бр. Цимеша и М. М. Вуковић, онда се разложан човек мора запитати у каквом се стању налази свест таквих „помињача“ и да ли су они уопште способни да прате временске токове друштвених збивања. У овом случају, ни Цимеши ни Вуковићу није јасно да су Црногорци, они који су проживели срамотно збитије под Острогом и Црногорску похару Куча, први пут чули за реч чојство тек када се са својим Примјерима чојства и јунаштва огласио Марко Миљанов Поповић, Србин из Куча, једног од седморо Брда. Тај тренутак искористили су Црногорци, они из Старе Црне Горе, да не само од Срба него и од њега отму реч чојство, у уверењу да ће им она прекрити, или избрисати, нељудске поступке под Острогом и у Кучима. Марко Миљанов је Србин, а Црногорци су, из његових Примјера, први пут у својим „јуначким“ животима чули да постоји нешто што се именује као чојство, нешто што је супротној свему ономе по чему су Брђани запамтили Црногорце: по највећој нечовечности и по безобзирном, нељудском, геноцидном „практиковању“ пљачке, паљевине и убистава, чак и ђеце у колијевку.
Има ли границе црногорствујућем безумљу – мора се запитати ко имало мисли.
Аутор: Илија Петровић, историчар
