Skadar – oslobođenje ili opsada

Obradovah se kad pre neki dan (25. decembra), na portalu Srp­ska26.me, videh da nam Dejan Bešović, tekstom „Iza scene: Pri­prema za oslobođenje Skadra. Albanaca koliko prstiju na ruci“, nagoveštava da bi Skadar mogao biti oslobođen.

Kad ono…

Iz devet i po redova datoga teksta mogli smo, uz pominjanje Marina Barletija predstavljenog samo kao „istoričar“, saznati da su „Turci definitivno zauzeli Skadar 1479. godine. Tako je Ska­dar, koji je punih 500 godina bio prestonica Zete, pada u ruke Turaka, koji su u ovom napadu, kao i u svim prethodnim, pa i u na­rednim, pomagali Albanci, ne samo kao regrutovani vojnici, već i kao najamnici (arnauti, mercenari), pa i kao bašibozuci“, da su, prema tvdrnji današnjih Arbanasa, Turcima pomagali „njiho­vi preci pod komandom Leke Dukađinovića“, te da su se tada „u Skadru Albanci mogli izbrojati na prstima jedne ruke. Narav­no, kao i svugde, posle turske okupacije, oni će zauzeti ognjišta pobijenih Srba, Grka i Vlaha. Od nepobijenih, jedan dio će pro­tjerati, a drugi će asimilovati i tako u 18-19 vijeku oni će broj­čano nadvladati u Skadru“.

Da je znao, Dejan Bešović mogao je „znanje“ iz datih redova „i­s­peglati“ istinom da se, na primer, reč „arnauti“ iz prethodnog pasusa, tamo upisana malim početnim slovom, odnosi na Arbana­se, „one koji se nisu vratili“ na Siciliju posle neuspele pobune onoga romejskog (vizantijskog) komandanta koga su pratili kao pomoćna vojska (1043), već su bili prinućeni da ostanu na Srb­skoj Zemlji, kao i da Leka „Dukađinović“, Skenderbegov savre­menik, nije bio arbanaški predak, već srbski vojvoda, otac Bije­lo­ga Pavla, podalekog pretka današnjih Bjelopavlovića, jednog od Sedmoro Brda u ovovremenoj Crnoj Gori.

Da Dejana Bešovića pitamo kakve veze ima „priprema za os­lobođenje Skadra“ s onih osamdesetak preostalih redova njego­vo­ga teksta, ili obrnuto, teško da bi to on i sebi umeo objasni­ti. No, da bi „opravdao“ tu teškoću, on je, zbrda-zdola, naplastio gomilu podataka, u uverenju da što je komplikovanije, priča će mu za toliko biti učevnija.

Kao što to, zbunjeno i zbunjujuće, čine mnogi zvanični isto­ričari ko zna zbog čega nespremni da uvek barataju onim što je za neku temu bitno i istinito.

A zbog onih kojima neće biti zazorno da zavire u skadarsku priču koju je Dejan Bešović načeo, evo o njoj koji podatak više.

Svedočanstvo Marina Barletija o turskoj opsadi Skadra 1478. godine objavljeno je u Veneciji četvrt veka kasnije (1504), na latinskom jeziku, pod naslovom De obsidione Scodrensi. Knjiga je poodavno prevedena na tri ili četiri evropska jezika a Arbana­si su je 1962, povodom pedesetogodišnjice stvaranja svoje države na Srbskoj Zemlji, preveli pod naslovom Rethimi i Shkodras. Za stotu godišnjicu iste te države, Englezi su je 2012. godine preveli, s arbanaškog (The siege of Shkodra). Taj engleski prevod iskorišćen je ne bi li se, prvi put na srbskom jeziku, objavila knjiga Opsada Skadra : Srbi brane staru prestonicu (Novi Sad 2018), kojom se ovde bavimo.

Obično se kazuje da je Marin Barleti bio katolički sve­šte­nik, humanista, „prvi albanski istoričar“, „jedini veliki istoričar Albanije u vreme renesanse“, da je rođen u Skadru a umro u Italiji, ali su pod sumnjom i godina njegovog rođenja (1450, ili 1460, ili oko 1460), i godina smrti (1512. ili 1513), i mesto u kome je umro – Padova ili Rim. I ne samo to, pod sumnjom je i njegova narodnosna pripadnost. Za Arbanase, naročito današnje, on je nesumnjivi Arbanas, dok engleski Biografski rečnik alba­n­ske istorije, nepoverljiv u tom pogledu, kaže da ga neki nauč­ni­ci smatraju doseljenikom iz Italije, odnosno etničkim Italija­nom, iako „većina albanskih naučnika veruje da je Albanac“. Na srbskoj strani, u Cetinjskoj hronici, zbirci rukopisa koje je skupio vladika Vasilije III Petrović Njegoš (1709-1750-1766), može se pročitati da je Barleti „slovenskog porekla“, odnosno srbskog.

Moglo bi biti i ovo poslednje (mada bi se i to moralo stavi­ti pod znak pitanja), da nije i sam Barleti u svojoj Opsadi Skad­ra, rečenicom da su „među nama (braniocima skadarskim jer je i on bio branilac – IP) tri kategorije ljudi: Italijani, mornari i Skadrani ili Epir­ci“, nagovestio ko je i šta je. Budući da se Skadar nalazi u srbskoj Donjoj Zeti (gde se pravoslavlje, i pored agresivnog delovanja rimokatoličke crkve, već bilo čvrsto uko­renilo), u njemu je, po prirodi stvari, obitavao najveći broj Sr­ba. Barleti to „ne priznaje“, on ni na jednom mestu u svojoj knjizi ne pominje Srbe. Skadrani su za njega – Epirci.

Za dobronamerni naučni svet – Epirci su Iliri, Iliri su Srbi a Barletijevi grč­ki savremenici nisu smatrani Epircima. Epirska despotovina kojom su tokom druge polovine 14. veka upravljali Nemanjići, nastala je posle krstaškog upada u Carigrad, odnosno Konstantinopolj (1204) i graničila se sa srbskom drža­vom Raškom. Današnji Epir, u oko dve trećine grčki a u onom pre­ostalom delu arbanaški, prostire se do Va­lon­skog zaliva, na ju­gu današnje Arbanije.

Zna li se sve to, onda onu poslednju Barletijevu „katego­ri­ju“, Skadrani ili Epirci, treba čitati kao da su Skadar branili Srbi. Prećutkujući srbsko ime on, zapravo, saopštava da nije „slo­venskog porekla“. Kako nije ni mornar, ostaje samo pretpostavka da je Italijan. Nije to rekao računajući da će ga Italijanom, ili Italijanom po poreklu, legitimisati i činjenica da se 1479. god­i­ne, posle predaje skadarskoga grada Osmanskom carstvu, nasta­nio u Veneciji i da se tamo, kasnije, školovao u rimokatoličkom školskom sistemu.

Zamešateljstvu oko Barletijevog porekla mnogo je doprine­la i njegova knjiga Priča o životu i delima kneza epirskog Skenderbega, na latinskom: Historiade vita et gestis Scanderbegi Rpiroratum principis (1508), koja je u svetu, na mnogim jezicima, do­živela velik broj izdanja i koja je današnjim Arbanasima, naro­du kratkoga veka na postojećem životnom prostoru, ni po čemu Epircima, poslužila kao podloga za krađu i srbske istorije i srbske kulture. Tu knjigu, danas, oni smatraju arbanaškim kultu­r­nim blagom i ona je „od vitalnog značaja za formiranje albanske nacionalne samosvesti“. A da bi se neobaveštenim čitaocima najlakše mogao naturiti utisak o vrednosti navodnih arbana­ških kulturnih dostignuća, arbanaški književnik Ismail Ka­dare (1936) napisao je da, ako bi trebalo tražiti knjigu dostojnu izraza monumentalno delo, „bilo bi teško naći bolji primer od Barletijeve Opsade Skadra“.

I to na puna četiri veka pre nastanka Arbanije, i još na la­tinskom jeziku.

I to o Skadru, vekovima srbskom prestonom gradu.

Skadru, za čiji naziv „učene“ knjige kažu da je „izveden iz la­tinskog naziva Scutari, u bukvalnom prevodu ‘zaštitnici’ a to u odnosu na rimsku legiju koju je osnovao car Konstantin Ve­liki“ (oko 272-324-337), te da „srpski naziv Skadar potiče iz is­tog izvora“. Baš tako, iako je Skadar postojao više od pola mi­le­nija pre Konstantina Velikog i njegove „zaštitničke legije“. Svoje ime Skadar je dobio po Srbima, svojim osnivačima, jer se on u starim spisima pominje kao Sarba, Sarda, Skorda, Sardo­nik, Sadar i Skadar. Ako se u onom prvom nazivu, Sarba, nalazi samoglasno „a“ između suglasnika „s“ i „r“, to je zbog toga što niko osim Srba ne uspeva da izgovori grupu „srb“, pa svi stranci u nju umeću jedan od samoglasnika, najčešće „e“ ili „a“. Radi li se o nazivu Sarda, objašnjenje za tu izmenu može se naći u imeno­va­nju srbskoga plemena Dardani, koje neki strani naučnici čitaju kao Sarbani, odnosno Srbi.

Skadru, o kome Arbanasi upregnuti u krađu svega što je srb­sko, srbsku legendu o mladoj Gojkovici Mrnjavčevića, živoj za­zi­danoj u gradske zidine kako vile ne bi za noć razgrađivale ono što majstori prethodnog dana ozidaše, pretvaraju u „legendu“ po kojoj, kako to pišu (ili prepričavaju) najnoviji crnogorski turistički pros(t)­pe­k­ti, „skadarska tvrđava Rosafa potiče iz ilirskih vremena“ (koja i ne pomišljaju da nazovu srbskim), te se za nju vezuje legen­da po koj je „Rozafa bila nevjesta najml­a­đeg od trojice braće. Nju su zazidali u zidine tvrđave da se one ne bi noću rušile. Voda koja se pojavljuje između blokova kamenja na glavnom ulazu, u na­ro­du se tumači kao mlijeko iz grudi Rozafe“.

Druga arbanaška legenda kazuje da je „na narodnom jeziku za­pisano da su žene po imenu Roza i njena sestra Fa bile prvi os­nivači grada Skadra“, da su njih dve „vladale dugo vremena u miru i prosperitetu“, da su i jedna i druga bile uzidane u tvr­đa­vu, te se po njima skadarska tvrđava i naziva Rozafa. I ne samo to, nego i da je naslednik tih dveju sestara bio „vladar po imenu Ne­manja, koji je vladao Epirom, Makedonijom, Dalmacijom, dvema Mezija­ma (Gornjom, na području današnje Srbije južno od Dunava i istočno od Drine i delovima zapadne Bugarske i severne Maće­do­nije, i Donjom, na području današnje severoistočne Bugarske i jugois­to­č-­ne Rumunije, nastanjenim tračkim, srbskim Mizima, ili Miža­ni­ma – IP), te celom Rumelijom“, što „pisci govore a zapamti­li su jer im je bilo sveže na pameti“. Vrlo zabavno ob­jašnjenje, po­što Arbanasi njime prihvataju istinu da su njihove „pretkinje“ došle na današnju arbanašku zemlju i „Skadar gra­di­le“ tamo negde krajem 11. i početkom 12. veka. A zna se, mada to zvanični naučnici u Srba (i istorijskog i lingvističkog „zana­ta“), još uvek ne priznaju, da su Arbanasi pristigli na Srbsku Zemlju tek 1043. godine, posle pogi­bije Đorđa Manijakisa, rome­j­skog (vizan­tijskog) vojskovođe koji je, došavši sa Sicilije, ra­ču­nao da će i uz njihovu pomoć (a bilo ih je između pet i petnaest hiljada, sa sve decom) preuze­ti vlast u Carigradu. Kako su ostali „na su­vom“, bez brodova za povratak na Siciliju, primili su ih Srbi računajući s obe­ćanjem prispelih Arbanasa da će, kao stočari „od karijere“, gaji­ti stoku za sebe i za srbsku vlastelu.

Skadru, o kome Andrija Kačić Miošić (1704-1760), književ­nik i franjevački kaluđer, rodom iz okoline Makarske u vreme kada su se Hrvati nalazili podaleko od toga mesta, na severo­zapadu, piše da su tamo, od 490. do 1171. godine, stolovale srbske dinastije Svevladovića, Svetimirovića i Oštrivojevića.

Više podataka o tome (zanemarujući vreme u kome se na me­stu današnjeg Skadra nalazila Troja) nudi Jovan I. Deretić, ob­novitelj srbske istorijske škole, kazujući da se Skadar prvi put pominje 280. godine pre Hrista, kao prestoni grad antičke Srbi­je, države koja se, pre rimskog osvajanja, prostirala duž istočne obale Jadranskog mora. Ta Srbija, poznata i kao Jadranska Srbi­ja, svoj najveći domet ostvarila je za vreme vladavine kralja (ili cara) Agrona, između 240. i 230. pre Hrista, u vreme kada su se Srbi „kretali u više pravaca i stigli do britanskih ostrva i do reke Inda, do Sahare i Vladivostoka… Srpski koreni su u Podu­navlju, ali srce Srbije je u Skadru. Taj stari grad… bio je najdu­že, oko dvanaest vekova, prestonica Srbije“.

U skoro dvoipovekovnim ratovima protiv Rimljana, od Ag­ro­na pa sve tamo do 9. godine po Hristu, Jadranska Srbija po­ste­peno je gubila svoju samostalnost, da bi je tek 490. godine ob­no­vio i učvrstio Oštroilo, sin kralja Svevlada iz Dačke Sr­bije. „Oštroilova prestolnica nove Jadranske Srbije bila je opet u gradu Skadru, kao i pre rimskog osvajanja“.

Oko 575. godine srbska prestonica prenesena je iz Skadra u Solin i ona će tamo biti sve do 641, kada se vratila u Skadar, u godini u kojoj je nastala dinastija Svetimirovića.

Pa nas Deretić podseća da je Skadar, „toliko dugo ‘ponosni grad Sardonik’, kako ga naziva kralj Stefan Prvovenčani (1166-1227), sa svojim zaleđem, bio centar srpske države“. Bio je to, sa malim prekidima (kraće vreme u Solinu i osamdeset godi­na u Trebinju, počev od 926), sve do Nemanjića koji su Skadar „za­pustili“ gradeći dvorove po Srbiji, ali je on to ipak bio sve dok car Dušan (1308-1331-1355) nije svoju prestonicu smestio u Skoplje; i pored toga što je od 1343. godine u svojoj vlasti imao celu današnju Arbaniju, izuzimajući anžujski Drač.

I zbog svega toga, u svesti srbskoga sveta Skadar je postao simbol, mitska prestonica.

A opsada Skadra o kojoj piše Barleti, jeste istoričesko zbi­tije iz 1478. godine, iz vremena u kome je ova oblast bila pod mletačkom upravom (posle 1395), ali i vremena koje je tur­skom sultanu Mehmedu II Osvajaču (1432-1451-1481) već nagove­šta­valo končinu. Pored toga što je svojim brojnim vojnim poho­dima uspeo da znatno proširi Osmansko carstvo (godine 1453. osvojio je Konstantinopolj, Carigrad, a pod svoju upravu stavio je i Srbsku Despotovinu) i od njega stvori evropsku velesilu, i što je ostao upamćen po tome što je znao više jezika (grčki, la­tinski, arapski, persijski, hebrejski, verovatno i srbski jer je on bio služben na Porti), i što se preko svojih italijanskih uči­telja upoznao sa svetom klasične književnosti i nauke (u njego­voj biblioteci nalazila su se i knjige istorijske, geograf­ske, vojne jer, pobogu, morao je znati i koja je sve prostranstva osvo­jio), Mehmed II upamćen je naročito po tome što je, čim je zaseo na sultanski tron, pogubio svoju braću kako mu vladavina ne bi mogla biti dovedena u pitanje. Tim činom on je uveo običaj da, ubuduće, svako stupanje na presto novog sultana bude obele­ženo bratoubistvima u vladarskoj porodici.

Opsada iz 1478. bila je, zapravo, „popravni ispit“ za neuspeh iskazan četiri godine ranije. Kod Ivana Božića čitamo da se tada (1474) „u trenutku turskog napada u Skadru… nalazilo 1.300 boraca“, da je „opsada trajala gotovo četiri meseca“, da je „po broju ljudstva bačenog na bojište sa obe strane (i turske i mle­tačke – IP), po snazi brodovlja koje je uplovilo u Bojanu i po veličini žrtava, borba za Skadar premašila sve ranije sukobe na zetskom području“, te da mletačke snage ni u jednoj fazi rat­nih operacija „nisu premašile 25.000 ljudi“. Ivan Crnojević, gospodar Gornje Zete, bio je pripravan da pomogne mletačkoj odb­rani, ali kad su „Turci poslali protiv njega 12.000 ratnika“ – koje je uspeo da odbije – toliko se isprepadao da je zamolio Mle­čane „da mu ustupe neku tvrđavu gde bi se sklonio s porodi­com ako bi Turci osvojili Skadar i pokorili njegovu zemlju“.

Nedugo zatim, u uverenju da su Skadrani „na izdisaju“, Turci su krenuli u odlučujući juriš. „Skadrani su ih prinudili na povlačenje, a onda su izleteli iz grada i počeli da gone begunce. Turci su, izgleda, izgubili oko 2.000 boraca. Satiralo ih je nezdravo podneblje. Na kraju su rasturili topove i povukli se 8. avgusta 1474. godine“.

Pripreme za „popravni“, ne bi li uzeo Skadar, Meh­med II za­po­čeo je 1477. godine, s tim što je, usput, opseo i Kroju. (Osma­n­lije su od 1443. do 1467. godine četiri puta bezuspešno pokušale da osvoje taj grad, ali su to uspele tek ovoga puta, po­sle jednogo­di­šnje opsade). Od Božića saznajemo da su se „prvi turski odre­di primakli Skadru početkom maja 1478. godine. Zatim su velike sna­ge doveli rumelijski beglerbeg Sulejman i anadolski begler­beg Mustafa. Početkom jula pridružio im se i sultan Mehmed. Mno­gi seljaci iz okoline već su se bili sklo­nili u Skadar. Iz gra­da su žene i deca upućeni u bezbednija me­sta, mnogi u Mletke“.

Božić piše da su se „mnogi seljaci iz okoline sklonili u Skadar“, i ne znajući da je Barleti posvedočio kako to nije bilo obično „sklanjanje“. Naime, čim su stigle vesti o Mehmedovom pohodu, „veliko uzbuđenje zavladalo je gradom i skoro ga dovelo u rasulo. A onda, pojavila se iznenadna pomoć – seoska mladež (među kojima su bili najhrabriji) i čamdžije (koji su došli svo­jim galijama rekom Bunom). Zajedno su počeli da rade na odbrani grada, gradili su utvrđenja i kule, popravljajući osmatračnice, te utvrđujući sve svoje pozicije“. (Reku Bunu, ovu iz prethodne za­grade, po­znajemo kao Bojanu).

Mimo toga, Barleti kazuje i ono o čemu kod Božića nema ni slova: „Dok se grad pripremao za odbranu, severno od Skadra pl­a­men je zahvatio polje i planine. Sela su bila zapaljena! Dim je kuljao visoko ka nebu, kao znak da je rat neizbežan. Onda je izne­nada, sa svih strana, izbila tako velika gungula, da niko nije mo­ga­o ništa da razume. Neki su se borili za svoje živote, drugi su bili preplavljeni terorom. Poljoprivrednici su pobegli sa svo­jih polja, neki su uspeli da povedu svoja stada i stvari do morske obale. Druga grupa je hitala da upozori Skadrane da su Turci pred pragom, da su opljačkali svi zemlju, zapalili kuće, oteli svu stoku, te uzeli mnoge u zarobljeništvo“.

Božić, dalje, kaže da su „Turci bombardovali Skadar i juri­šali na njega. Imali su velike gubitke, ali nisu osvojili grad. Mletačko brodovlje nije uplovilo u Bojanu jer su se tamo već bi­li učvrstili Turci koji su podigli dva utvrđenja, pa čak i most preko reke… Kad nije mogao da zauzme Skadar, sultan je krajem avgusta 1478. naredio beglerbegovima da pođu u osvajanje okolnih gradova, koji su već bili opusteli“.

Da se opsada neće „ukinuti“ – posvedočeno je već narednih da­na: Mehmed je „na Drimu zarobio dve mletačke galije, njihovih dvesta mornara doveo pod zidine Skadra i naredio da se, pred oči­ma branilaca grada, saseku. Zatim je sultan napustio bojište i poveo većinu vojske“, a pod Skadrom je ostavio oko osam hiljada ljudi.

Procenjujući da bi dalja borba oko Skadra bila bezizgledna, Mlečani su stupili u pregovore sa Portom. Mirom od 25. januara 1479. godine, grad Skadar ustupljen je Turcima, „pod uslovom da vojnici i građani, koji to žele, prethodno napuste grad“. Mimo toga, Mlečani su pristali da Turcima plaćaju godišnji danak za pravo na slobodnu trgovinu, kao i ratnu odštetu u iznosu 100.000 dukata.

Skadar je Turcima predat posle četrdesetak dana, marta 1479. godine. Istoriografija u Srba kazuje da su se „najamnici i građani koji su preživeli opsadu sklonili u Bar i u Ulcinj, a mnogi kasnije u mletačku oblast“. Današnji Arbanasi, nezainte­resovani za branioce a srećni što se Barleti našao među pre­ži­velima, ka­žu da je on „pobegao u Italiju gde će postati stručnjak za is­toriju, klasične književnosti i latinski jezik“. Turski izvori, pak, svedoče da su pobednici masakrirali skadarske bra­nioce, tako da su jaruge u najbližoj okolini grada bile pune le­še­va. Kod Deretića, u knjizi Zapadna Srbija : Kratki istorij­ski pregled, Čikago 1995, str. 114, čitamo da je pobednicima komandovao turski vojskovođa Balša paša, poturčeni srpski plemić iz kne­ževske kuće Balšića, onaj koji će naredne godine poharati Dal­ma­ciju a 1481. „preseliti se“ u Italiju i započeti s njenim osva­ja­njem. Na vest o Mehmedovoj smrti vratiće se otud i tako je sa­čuvati od turskoga gospodstva.

Preskočimo li prvo poglavlje Barletijeve knjige, koje je naj­uopštenija priča o turskom poreklu, o ranim turskim osvaja­nji­ma, o nekolicini turskih sultana, o turskom „snu“ za osvajanje Rima, o Skadru kao središtu epirske (srbske) zemlje od koje „ni­jedna druga zemlja nije bila pogodnija, probitačnija i blagona­klo­nija za ostvarivanje namera i potpuno ispunjavanje ovoga sna“, odmah ćemo se naći u opsednutom Skadru.

Preostala dva poglavlja, dakle, kao i oba dodatka, reporta­žni su prikaz vojnih operacija vezanih za osvajanje skadarskoga grada (počev od prikupljanja turskih trupa, poziva na predaju, na­pora da se sruše gradske zidine i prodre u grad, strateških save­tovanja kod sultana) i, istovremeno, mada u mnogo manjem obimu, velikom trudu ne samo gradske vojne posade već i vojno sposobnih građana da se odupru turskim napadima. Tumači Barletijevog de­la ističu da je on aktivno učestvovao u odbrani Skadra a pro­sečnom čitaocu neće biti teško da stekne utisak kako je on na­j­više vremena utrošio na vođenje statistike o turskom katapu­lt­nom bombardovanju (prateći zvučne efekte i njihove neposredne po­sle­dice) i smeštaju turskih trupa po gradskoj okolini, čak i ako sve to nije moglo biti u vidnom polju sa gradskih bedema. Na primer: „Devet šatora bilo je podignuto u obliku kvadrata, sa­mo za sultana. Najveći se nazivao šatorom saveta. Onda su se dru­gi šatori nastavljali u redovima u dužini leta strele, red po red, okruženi i zaštićeni neviđeno jakom i visokom barijerom, ali i janičarima koji su ih snažno štitili poput živog prste­na… nazvanog ‘sultanova straža’, sa radijusom od više od 2.700 metara… Izvan sultanove straže, ostatak turske vojske se prote­zao nadaleko i naširoko, pokrivajući toliko zemlje da se oko 60 kilometara ravnice i brda belelo od šatora, kao zimi kada je zemlja ukrašena snegom. Golim okom se jedva mogao primetiti prostor između šatora, bili su zbijeni jedan do drugog“.

Tumači Barletijevog „pristupa temi“ lako su zapazili neka njegova preterivanja u opisima ili u objašnjavanju: o broju osman­skih vojnika upotrebljenih u opsadi, na primer, ili o kamilama koje su pratile tursku vojsku, ili o turskim opsadnim spravama, ili o katapultu koji je mogao da „zavrti“ (baci) stenu od četvrt tone, ili od 400 kilograma, ili da u vis („najviši nebeski pro­stor“) zavitla „sferni kamen“ (stenu) od 1.200 pedalja u prečni­ku, odnosno 25-30 metara(?!), ili o nadljudskoj hrabrosti skadar­skih branilaca (mada i turski hroničar Kemal Pašazade – ? -1534 – piše da su Skadrani bili „tigrovi rata po planinskim vrhovima“), tako da ni arbanaški priređivač njegove knjige ne­će tome protivrečiti.

Ipak, kada isti ti tumači primete da Barleti saopštava go­vore svojih ličnosti, skadarskih ili turskih, kao da su „skinu­ti“ sa zvučnog snimka ili stenograma, Arbanasi će pravdajući unos fiktivnih govora uobičajenim postupkom u klasičnoj isto­ri­o­grafiji, nazvati to ukrasnim jezikom klasične književno­sti, što neće smetati da naučni svet prihvati Barletijevo sve­dočenje o opsadi Skadra kao pouzdano, iako s određenim rezer­vama i uz dopunske konsultacije turskih i mletačkih izvora.

Tako kažu eda bi, primera radi, ohrabrujuće reči epirskog (srbskog) sveštenika Vartolomeja skadarskim braniocima (i Ita­lijanima kojih je, kao i mornara, kako to kaže na jednom me­stu, „bilo nekoliko“ među njima, koje poziva – „pridružite nam se u borbi protiv neprijatelja“) iskoristili kao osnovu za još jednu veliku krađu srbske povesnice. Naime, kada Barleti napi­še da Vartolomej nije bio samo „veliki branilac svete teolo­gi­je“, već i „hrabar i spretan u borbama protiv Turaka pod vođ­stvom velikog Skenderbega“, za Arbanase koji su već „prisvojili“ Barletija, to je lepa prilika da, nastojanjem da sebi pripišu od­branu Skadra 1478. godine, istovremeno „usvoje“ i Skenderbega. Utoliko im je lakše palo da Barletijevu knjigu o Skenderbegu proglase „evanđeljem albanskog patriotizma“.

U tome im je, malkice, pomogao i srbski naučnik Jovan Cvi­jić (1865-1927), geograf koji je Trojanske planine na severu Ar­ba­nije „ozvaničio“ pod imenom Prokletije, nebuloznom tvrdnjom – budalastom, takoreći – da je „pozn­a­to da su Arbanasi potomci sta­rih Ilira, donekle po­romanjeni za vreme rimske vladavine, za­tim izmešani sa Slo­ve­nima, naročito u toku Srednjega Veka… U toku Srednjeg Veka po­slovenjena su romanizovana ilirska ple­me­na dinarske sisteme osim onih u Prokletijama i dalje na Jugu u Arbaniji. Izgleda da se tamo povukao i jedan deo ilirskog stanov­ištva iz cen­t­ra­l­nih i severnih delova Poluostrva. Ali u ovoj ze­mlji kao i u Epi­ru, krajem X,početkom XI veka i docnije, doli­ne i ravnice su b­i­le na­seljene Slovenima, a Arbanasi… su sta­nova­li po po­brđima i u planinama. Za vlade Anžujske dinastije (1250­-1350) u primor­skim nizijama i oko Drima imalo je još slo­venskog stanovništva, koje su… pojačali srpski doseljenici za vreme srpske vladavine, naročito u 14. veku. Još i danas se i us­red Arbanije nailazi na ostatke ovog poarbanašenog stanov­ni­štva. Po tradiciji pleme­na severne Arbanije, oni su mešo­vi­tog, arbanaško-srpskog pore­kla… Poznato je da je arbanaški ju­nak, Skenderbeg, arbana­ško-srpskog porekla“.

Tomo Oraovac (Tomo Petrov Vučinić, 1853-1939), Kuč, knji­že­v­nik, političar i istori­čar, podrobno pišući o Arbana­sima (iako naopako naučen, „zna, da su pored Grka najstariji naselje­nici na Balkanu“, da se „za njih zna od prije dvije hiljade godina“, da su oni „prastarosjedioci Balkana“ a da se Srbi u ove krajeve do­šli tek u 7. veku), zna i da „Arbanasi nemaju narodne literature ni umotvorina, koje se kao takve mogu uzeti, a ono malo što se može naći jesu samo pa­stirske i ne­značajne ženske pjesme, bez ikakve književne vrijednosti“, te da „sve što se o Arbanasima pisalo nijesu pisali domorodci nego stran­ci, na stranim jezicima“.

Za razliku od Cvijićeve arbanaško-srbske mešavine Sken­der­begove, Tomo Oraovac će napisati da je „Đorđe Kastriotić rođen 1403 godine od oca Ivana i majke Voisla­ve, kćeri srpskog gospodara od Pologa. Njegov se pradjed zvao Branilo Kastrio­tić, bio je upravnik Kanine i poginuo je u Janjini 1379 god., gdje je vršio dužnost namjesnika, kao plemić Dušanov. Njegov đed… Kon­stantin se oženio Jelenom, jedi­nicom i unukom velikog Kar­la Topije, gospodara od cijelog arbanaškog primor­ja i nasled­ni­com Đorđa Topija, pomoću koje je dobio veliki po­lo­žaj i ug­led među arbanaškim glavarima. Otac Đurđev Ivan vezan srodstvom sa starom lozom Topija, a docnije i sa drugim važnijim arba­na­škim kućama bio je najglavniji glavar u Arba­niji. Sa svojom že­nom Voislavom imao je pet kćeri i četiri si­na. Najstariju kćer Maru dao je za Stevana Crnojevića gospodara Crne Gore, Vlajku za Stevana Balšića, Angelinu za Vladana Ari­janita-Kom­neno­vića, Jelu za nekog glavara u Arbaniji a Mamica je po očinoj smr­ti udata za Mojsila Dibranca. Od sinova najsta­riji Renopsin umro je kao pravoslavni kaluđer u Sinaji, ostala trojica zvali su se Staniša, Konstantin i Đorđe…

Uspomena na Đorđa Kastriotića Skenderbega ostala je u ži­voj pa­meti kod cijelog srpskog naroda, koji ga smatra i uvršćuje među svojim najvećim junacima, što tvrde narodne pjesme i pre­da­nja o njegovom vi­teštvu, i slavnim pobjedama nad Turcima, dok se kod Arbanasa – pravih Arbanasa o njemu gotovo nigde i ništa nezna, niti ga Arbanasi spominju kao svoga junaka. A kad bi on bio arbanaški narodni junak i ptica u gori i čoban za ov­cama pjevao bi o njegovom viteštvu i slavnim pobjedama. No za divno je čudo, što ga onda Arbanasima podmeću neki stranci pa i naši mnogi uva ženi naučnici, ljudi od pera i novinari. Ovo je koliko žalosno toliko i nepravedno, jer se ovim čini grijeh prema nje­govoj viteškoj uspomeni, kao i prema narodu srpskom, čiji je sin bio i kome je pored ostalih srpskih heroja služio, a i danas slu­ži kao dika i ponos a služiće sve donde dok traje srpskog imena i srpskih gusala“.

Od Slobodana Kljakića saznajemo da je „majka Skenderbe­go­va, Voisava, bila srpska plemkinja iz Donjeg Pologa u Makedo­ni­ji, mesta blizu Tetova… a otac … Jovan (Ivan) Ka­striot. Izrodi­li su četiri sina – Repoša, najstarijeg, onda Stanišu, Ko­nstan­tina i Đorđa (Đurđa) i pet kćeri – Maru, Jelu, Anđeliju, Vla­isu i Mamicu.

U narteksu (predvorju – IP) velike crkve u Hilandaru, na nje­nom se­vernom zidu, ima jedan natpis na starosrpskom: ‘Prestavi se rab bo­žii Repoš, duks ilirskii, 6939’ (Ovde počiva sluga božji, vojvoda ilirski, 6939), što će reći da je preminuo 1431. godine (s razlikom od 5508 godina između starog srbskog i dana­šnjeg opšteprihvaćenog kalendara – IP).

Iznad natpisa je oslikana freska Bogorodice sa Hristom, a oko nje su likovi Svetog Simeona (Stefana Nemanje) i njegovog si­na Svetoga Save.

Repoš je najstariji sin Jovana Kastriota, rođeni brat Sken­derbe­gov.

U jednom hilandarskom rukopisu sačuvanom u Muzeju Rumjan­covski u Moskvi, piše: ‘Sego 2 maja prestavi se Kastriot, mni­ški že Ioakim monah’ (Ovog 2 maja preminuo je Kastriot, po monaški zvani Joakim ka­luđer“). Joakim kaluđer je sam Jovan Ka­striot, otac Skenderbegov.

Otkud zemni ostaci njegovi i sina mu Repoša na Hilandaru?

Otud što je Jovan kao vlastelin i otomanski podanik 1428. godine potpi­sao ugovor o privilegiji da na Svetoj gori on i njego­va četiri sina do­ži­votno uživaju blagodati monaške isposnice koja će postati poznata kao arbanaški pirg, udaljena nekoliko kilometara jugozapadno od Hilan­dara“.

Za razliku od oca Jovana i brata Repoša, Đurađ (Đorđe) Ka­striot Skenderbeg nije stigao do te hilandarske isposnice jer ga je život poveo drugom stazom. Najpre, u detinjstvu, kao talac po­slat je u Stambol gde se učio vojnoj veštini i poturčio, da bi posle jednog poraza turske vojske kod Niša (1443), u uverenju da Osmansko carstvo uskoro moglo biti prognano iz Evrope, napu­stio osmansku vojsku, vratio u svoj rodni kraj i u pravoslvlje, i sa svojih oko trista pristalica preuzeo kontrolu nad Krojom i još nekoliko manjih tvrđava u Maćedoniji i Albaniji. Tokom na­rednih godina, sve do smrti 1468. godine, sa manje ili više uspeha ratovao je protiv Osmanskog carstva a povremeno i protiv Mle­tačke Republike ili, u Italiji,za račun napuljskog kralja. Zbog borbe protiv Osmanlija, iako pravoslavac, veličala ga je rimo­ka­tolička crkva (papa mu je dodelio titulu Athleta Christi) a Srbi su ga smatrali svojim nacionalnim herojem.

Budući da su razni tumači Skenderbegova života oslanjaju­ći se na činjenicu da je vojevao na području poznatom danas kao Arbanija, u krajevima nastanjenim i Arbanasima, na njegovo srb­sko poreklo polako je, protekom vekova, padala senka, tako da su, krajem 19. veka, arbanaški nacionalisti, u nedostatku sopstvene tradicije na koju su se mogli osloniti, počeli s arbanizovanjem i Skenderbega i njegovih vojnih uspeha. To im je bilo utoliko lak­še što je u međuvremenu, od njihovog dolaska na Srbsku Zemlju (1043), došlo do biološkog mešanja sa zatečenim srbskim sve­tom, čime je u potpunosti izmenjen i njihov genetski kod.

Prema pro­ce­ni, tih pridošlih predaka današnjih Arbanasa „nije bilo manje od pet hiljada ni više od dvadeset hi­ljada“. No, kako to čitamo u Cvijićevim Osnovama antropogeografije Bal­ka­n­skog poluostrva, „čim su Turci zavladali, većina je Arba­nasa primila islam i postala odana turskoj upravi (verna mo­ralnom načelu da se „da­ju on­o­me ko ih više plaća“, kako to piše kompozitor i pisac Bruno Barili (1880-1952), Italijan, otac sli­karke Milene Pavlović Barili (1909-1945), iako oni sami za sebe vele da se „čast Albanca se ne može kupiti“, da će Arbanas „radije umreti nego pogaziti reč“ i da je „čast Albanca vrednija od zlata“ – IP). Kao takvi, dobili su potpunu slobodu i postali gospodari… Okrenuli su se na Istok i počeli naselja­vati plod­ne kotline. A pod uticajem prevlasti Arbanasa, Srbi u Arbani­ji su bili islamizirani i poarbanašeni“.

Afanasij M. Seliščev (1886-1942), ruski sovjetski lingvist, nalazi da je proces arbanizovanja srbskog sveta bio je dugotrajan, tako da su srbska sela, ili delovi pojedinih sela, naročito pre­ma Maćedoniji, dugo uspevala da održe svoju nacionalnu i versku pri­pa­dnost. Na početku 15. veka, mnoga sela u skadarskoj oblasti bi­la su izmešana, a bilo je sela i čisto arbanaških i čisto „slo­ven­skih“; stanovništvo nekih sela pripadalo je istom rodu, ali je bi­lo i delova pojedinih sela koja su nosila nazive po rani­jem srb­skom stanovništvu: Lugi, Gradeza, Stojići, Kamenica, Sočovi­na. U selima severno od Skadra, iako su Srbi predstav­lja­li vi­še od polovine ukupnog stanovništva, mnogi od njih no­si­li su arbanaško ime a prezime srbsko.

Znajući za sve to, Seliščev je mogao konstatovati da je pred arbanaškom agresijom „slovenska reč (srbska – IP) zamukla u Ar­ba­niji. Nju je zamenila reč arbanaška. Okolnosti politič­-­kog i društvenog života izazvale su tu smenu. Arbanasi su od Sl­o­vena primili mnogo u načinu života i u kulturno­-društ­ve­nim odnosima. Mnogobrojne slovenske reči u arbanskom jeziku sv­e­doče o tom slovenskom uticaju“.

Posle Berlinskog kongresa (1878), teoretičari germanske (nordijske, bečko-berlinske) istorijske škole, sa namerom da suzbiju srbsko nacio­nalno biće, izmislili su „nauku“ po kojoj su Arbanasi starose­deoci u Srbiji, potomci Ilira, dok su Srbi ne­poznat varvarski narod koji se doselio u njihovu zemlju negde iz­među šestog i sed­mog veka. Kada je stvorena Arbanija (1913), toj novoj državi dat je i Skadar, ne bi li se na taj način potkopao srbski nacionalni identitet i, ovoga puta, stvorila teritori­jal­na osnova za ostvarenje one davnašnje ideje o uništenju Srb­stva i srbskog pravoslavlja, ideje koju je najjasnije i najrazum­lji­vije formulisao „otac naučnog socijalizma“, ili klasik, Karl Marks (1818-­1883) rečima da, kada bi to bilo moguće, Srbiju bi trebalo izve­sti na debelo more i tamo potopiti, kako bi Evropa postala čistija.

Po prilici, Arbana­si­ma danas baš i ne odgovara da budu po­reklom samo Iliri (koji su bili staro srbsko pleme), već bi vo­le­li da budu i Dardanci jer nji­ho­vo ime, kako kaže Luiđi Pareti u Uneskovoj kulturnojHistorija čovječan­stva (Zagreb 1967), „istovetno s onim što su ga nosili Dardanci iz Tra­ki­je, uka­zuje na mogućnost da je bi­lo došlo do stapanja predindoevropski­h i in­doevropskih na­ro­da“. I možda zbog toga što je ovo „protopovi­jesno“ plem­e učestvovalo u Trojanskom ratu (na mestu na kome se nalazi današnji Skadar), a po­tom i u bitki kod Kadeša (1286. pre Hrista), na strani Hetita pro­tiv faraona Ramzesa II, ali i zbog toga što će „kasnije imati veliku ulogu u povijesti unutrašnjo­sti Balkana“. Bilo bi im dra­že da su mnogo stariji no što jesu jer bi onda mo­gli sebi pripisati i „osnivačku ulogu“ u povesni­ci Helmskog poluostr­va (danas poznatog kao Balkansko), iako je sasvim izvesno da su se na njemu pojavili tek sre­di­nom 11. veka.

Na arbanašku žalost, njihovoj želji da budu potomci Dar­da­naca suđeno je da bude samo to – želja, i ništa više, budući da su Dardani, ili Dardanci srbsko pleme. Da je tako, zna se i na strani jer, na primer, engleski istoričar Džon Kemp­bel čita reč Dardani kao Sarbani, što će reći: Srbi, oni koji su, barem pre­ma onome što su zapisali antički pisci, naseljavali današnju severnu Maće­do­niju, Kosovo, Metohiju, južnu i srednju Srbiju za­padno od Mo­ra­ve, sve do Ivanjice, i istočno do gornjih tokova Pe­ka i Ti­moka; na tom povelikom području Ptolomej pominje gradove Scupi (Sko­p­lje), Ulpiana (Lipljan), Naissus (Niš).

Jezik onih plemena, koji je „nauka“ do sada priznavala Arba­nasima kao izvorni (jedno vreme trački, a potom ilirski, ali, čini se, ni jedan ni drugi nije im po volji) odabiran je u zavisno­sti od toga koliko malo ima reči na koje se arbanaški jezik može osloniti; što manje reči, to sigurnije, jer se tako lakše može be­zglavo do­mišljati s jedinim ciljem da se sakrije istina. Kako već svi pri­znaju da se od Ilira, Tračana (i inih kandidata za ar­banaško po­re­klo) „nije očuvao skoro nikakav tekst… nego samo toponimi i nekoliko desetina reči koje su zapisali stran­ci – Rimljani i Gr­ci“, izgledi za sigurno „preračunavanje“ su vrlo mršavi. I dalje, sve dok se ne prizna da nikakvih „velikih seoba naroda“ i navodnih nestajanja starosedelaca pred došlja­cima nije bilo, da su istinita svedočanstva starih pisaca o srb­skoj prirodi tračkih, ilirskih i drugih plemena sa Helmskog polu­ostrva (i šire), te da su se Arbanasi pojavili na Srbskoj Ze­m­lji sredinom 11. veka, u vreme koje im priznaju istorijski spisi a kojima ne protivreče ni oni koji se bave antisrbskom kon­struk­ci­jom arbanaškoga porekla, čitava „nauka“ o arbana­škom poreklu svedena je isključivo na pretpostavke i domišljanja, od­nosno na zloupotrebe svih „naučnika“ koji svoje stvaranje ne te­me­lje na istorijskoj istini već samo na „naučnim“ zvanjima i navod­nom ugledu „nauč­nih“ institucija koje stoje iza njih i koje, uisti­nu, takve pretpostavke i domišljanja beskrajno reprodukuju.

Po svemu što je u prethodnim redovima rečeno, može s­e bez ikakvog dvoumlje­nja reći da su Arbanasi, danas, srbsko ple­me kom­e je govorni jezik arbanaški. Savremenim Arbanasima, i onima koji ne znaju ko su i onima koji ne žele da priznaju ko su, može se priznati da vode poreklo od Il­i­ra, Tračana ili Dardanaca, ili od bilo kog dru­gog srbskog plemena sa Helmskog poluostrva, samo onoliko koliko se Srbima prizna da je neko od „odabranih“ ple­mena srbsko.

A srbski genetski kod niko im i ne odriče.

I pored toga što se, kako to govori Pavle Brajović, pred­sednik Udruženja srpsko-crnogorske manjine „Morača-Rozafa“ u Skadru, već poodavno „iz politizovane istorije Skadra izba­cu­ju Iliri, Kelti, Rimljani, Vizantinci, svi se oni preprav­lja­ju u Albance“.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!