Историја

Значај Стефана Немање за успостављање династије Немањића

Велики Жупан српски Стефан Немања, несумњиво је један од наших највећих владара. Човек који је имао изузетно турбулентан живот, непрекидно испуњен успонима али и падовима. Родио се у тадашњој Дукљи 1113.г. као најмлађи син властелина Завиде, крштен је по римокатоличком обреду, будући да је на тој територији у то време католичанство било превалентно, док је након тога крштен и по православном обреду у цркви Петра и Павла у граду Расу (а која црква се и дан данас налази у Новом Пазару).

Византијски цар Манојло Комнин сменио је тадашњег Великог жупана Десу (1165) и као вазалног владара поставио је преставника супротне династије, Немањиног старијег брата Тихомира. Немањи, као најмлађем сину властелина Завиде, поверена је област данашње југоисочне Србије (Топлица, Ибар, Лесковац) те је у тим областима и подигао бројне светиње: Манастири Светог Николе и  Богородице у Куршумлији, Ђурђеви Ступови, а које су и данас једне од његових задужбина. Будући да је његова територија била најближа Византији, старија браћа (Тихомир, Страцимир, Мирослав) сумњали су да Немања уз помоћ Византије припрема да изврши „државни удар“ и да збаци Тихомира са престола, те су га утамничили у једној пећини у близини града Раса.

Пошто је некако успео да се избави из затвора у који су га ставила браћа, повео је успешну побуну против тада Великог жупана Тихомира, и победио га је у бици код Пантина (1166/1167). Поражени Тихомир удавио се у реци Ситници. Ова битка је веома значајна јер се Немања браћи наметнуо као Велики Жупан и нови владар Рашке, те овај догаћај практично представља почетак династије Немањића.

Немања није био савршен војсковођа и освајач. Са једне стране, мудро је користио прилике када је Византија била под ударом већих сила или „заузета“ унутрашњим политичким сукобима, да нападне византијске територије и тако прошири своју државу. Са друге стране, у директним сукобима са правом царском војском бивао је поражен више пута, и није му било испод части да моли за милост тадашњег византијског цара Манојла I Koмнина, који га је као пораженог и униженог непријатеља извео пред становништво Цариграда које му се ругало. Међутим, Немања је тако задржао територије које је годинама, мало по мало, освајао.

Важно је напоменути да  Немања никада себе није ни сматрао некаквим освајачем (у односу према Византији) и узурпатором (у односу према својој браћи). У „Хиландарској повељи“(1198) Стефана Немање, он сам истиче да његов легитимитет за влашћу над српском територијом налази основ у власти његових предака. Он себе сматра само настављачем већ успостављене лозе владара. Његов долазак на власт и освајање византијских територија представља само „обнављање дедовине“ и наставак онога што је већ било: „ ..Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском, и Бог свакојако управљаше на боље људима, не хотећи човечје погибли, и постави ме великога жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању…“. Дакле, овде у повељи Немања истиче да га је сам Бог поставио да влада својим народом, односно да његова борба са превласт није представљала никакво изурпирање легитимног владара, његовог старијег брата Тихомира (Интересантна паралела се може направити између Немањиног доласка на власт, и владалачких прентензија и сукоба његових синова Стефана и Вукана) већ је сам Бог сматрао да Немања представља најисправнијег и најчистијег владара.

Немањину власт одликовала је синтеза државе и цркве (коју је каснијим узимањем монашког чина сам употпунио). Владар је био ауторитативна фигура која је, опет имала свој извор и оправдање у цркви, у Богу. Немања је, као и његови потомци, подизањем бројних православних светиња (Студеница, обнављање Хиландара, као и већ поменути Манастири Светог Николе и  Богородице у Куршумлији, Ђурђеви Ступови….)  указивао да је вера темељ и центар његове владарске идеологије.

Каснијим чином монашења и узимањем имена Симеон, одрицањем од световне, владарске титуле Немања је поново себе уздигао, па је у ретроспективи већи значај достигао као монах Симеон него као Стефан Немања. Проводивши своју старост као монах у Студеници, а потом и на Светој Гори са својим најмлађим, а можемо рећи и омиљеним сином Савом, Стефан Немања тј. монах Симеон, се свакодневно уздизао. Иако је био његов син, Сава је Симеону служио као узор.  Добро је познато да су њих двојица, уз сигурну финансијску помоћ Стефана (Првовенчаног) обновили стари, напуштени грчки манастир Хиландар. У изнад поменутој повељи Немања наставља: „ ..Изиђох из отачаства свога у Свету Гору, и нађох манастир некада бивши, звани Хиландар, Ваведење свете и преславне Владичице наше Богородице, где не беше камен остао на камену, но сасвим разваљен. И потрудивши старост своју, уз помоћ сина ми великога жупана Стефана, удостоји ме Владика мој да му будем ктитор“.

Немања, или боље речено Свети Симеон Мироточиви и после смрти у Хиландару (1199/1200) , и даље играо улогу ујединитеља. Сава је његове мошти пренео из Хиландара у његову домовину, у његову Студеницу. Разлог за то је био врло актуелни престолни сукоб (1202-1204) између Стефана и најстаријег Немањиног сина Вукана (који није најбоље прихватио чињеницу да као најстарији син није изабран за следећег Великог жупана већ је власт, супротно обичајима а Немањином вољом, прешла на Стефана). Завађена браћа су се над моштима оца помирила и заклела да више неће бити сукоба, а Вукан је морао да испоштује очеву жељу и да призна Стефана за Великог жупана и легитимног владара. Стефан је после тога несметано владао као Велики жупан до 1219.г. а после тога и као краљ све до 1228.г., када га је наследио најстарији син Радослав. Култ Светог Симеона је тако временом, поред култа Светог Саве и касније, култа кнеза Лазара, постао најмоћнији  и најпоштованији култ српског народа и служио је као основ, полазиште и религијско потврђивање и оправдавање владавине династије Немањића у наредних две стотине година.

Будући да су се над његовим гробом дешавала бројна чуда, Српска православна црква га је канонизовала. Његове мошти се и данас налазе у Студеници, а у Хиландару се на месту где је био првобитно сахрањен данас налази лоза Светог Симеона која сваке године рађа, и која помаже нероткињама да добију потомство.

Аутор: Немања Глумац

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!