Protojerej Andrej Tkačov: Daj krv da bi primio duh
Ne dajući išta, čovek ne može da stekne veru i da je ne izgubi. Kod otaca ima jedan asketski izraz: daj krv i primi duh. Odnosno, budi spreman na izvesnu žrtvu, možda čak i na krvoproliće
Glavna stvar u našem životu jeste reč Božja i to koliko možemo da je usvojimo. Koliko ona živi i deluje u čoveku, zato što su svet i ljudska slava kao trava i cvet na travi. I sunce će izaći, i osušiće se trava, i njen cvet će opasti, a čovek koji tvori Božju volju ostaje zauvek. Zbog ove životne neophodnosti i zbog uzvratne reakcije mnogih srca, zbog želje ljudskog srca da čuje reč Božju i da prebiva u njoj, češće ćemo otvarati Sveto Jevanđelje. Da bi reč Božja postala naše nasleđe mi ćemo je češće čitati kap po kap i dozvolićemo ovim kapima da dube kamen našeg srca, jer, kao što je poznato „kap po kap i kamen izdubi“. Danas ćemo početi od kraćeg odlomka iz 13. glave Jevanđelja po Mateju gde Gospod kaže:
Carstvo je Nebesko kao blago sakriveno u polju, koje našavši, čovek sakri i od radosti svoje otide i sve što ima prodade i kupi polje ono.
Šta je ovde važno? Zapazite, Carstvo Nebesko, Carstvo Božje je apsolutno realna stvar. To nije fantazija nekog egzaltiranog uma. To je stvarnost. I to stvarnost od prvorazrednog značaja. Međutim, stvarnost nije svima otkrivena. Zato čovek koji ne shvata ovu stvarnost i koji je nije dotakao, koji je nije video („uho nije čulo i oko nije videlo“) to ne oseća i na vernika gleda kao na čudnog čoveka. A vernik poseduje apsolutno realno blago koje je do izvesnog vremena nedostupno tuđem oku.
Ovo blago liči na blago koje je sakriveno u polju. Ispod sloja zemlje niko ništa ne vidi i samo jedan čovek vrlo pouzdano zna da se ovde nalazi stvarno blago koje zavređuje da sve proda i da kupi parče ove neugledne zemlje. I to verovatno zemlje koja je kamenita i koja je verovatno obrasla bodljikavim travama, zato što nam jevanđeljski život sa svoje spoljašnje strane izgleda kao nešto kamenito i bodljikavo. Tu čovek može i da se spotakne, i da se udari, može vrlo teško da radi, tu nema izvora vode, tu je suvo, tu je teško i neprijatno. I na ovom suvom i naizgled neprijatnom parčetu zemlje u dubini se nalazi realno blago.
Ovo je vrlo važno u smislu pitanja da li vi sami Carstvo Nebesko osećate ne samo kao sintagmu, već kao stvarnost kojoj već u začetku, upravo kao začeto dete, a možda i više pripadate? Da li ste uzeli plug Gospodnji kako biste orali ovu njivu i kako se ne biste okretali? Da li su vas ljudi ikad čudno, gledali da li ste čudno izgledali u očima ljudi iz svoje okoline? Kao čovek koji ima blago koje niko ne vidi i veseli se iako je naizgled siromah, koji čini glupost, jer sve prodaje radi nekakvog nejasnog parčeta zemlje.
Uzmimo primer iz nedavne istorije: mesta na kojima se danas nalaze Arapski Emirati, Katar, Saudijska Arabija i ostale arapske zemlje koje proizvode naftu ranije su samo beduini obilazili. Tamo nije bilo nijedne jednospratne zgrade, bili su šatori, kamile, ljudi i pesak. Tamo je blago bilo u zemlji, ali ljudi nisu znali za njega i kad su naučili da ga vade ispod zemlje ovi beduini su postali najbogatiji ljudi koji žive na planeti. Odnosno, pravo blago se nalazi ispod zemlje, samo se može desiti da ne znamo da je tu.
U ovoj jevanđeljskoj slici, u ovoj priči postoji pitanje koje nam je upućeno: koliko sam siguran da polje koje sam kupio sadrži blago? Šta uopšte znam o njemu?
Zašto se prema njemu odnosim podjednako realno kao što se ljudi odnose prema novcu koji se nalazi u džepu, kao što se realno odnose prema „sklopljenom poslu“? Apsolutno ne fantastično, ne alegorično, ne u snoviđenjima, već sasvim konkretno – prema Carstvu Božjem kojem mi, hrišćani, treba da pripadamo. Ono se začinje u čoveku, čovek raste u njemu kao dete u utrobi, zatim treba da se rodi u Večni život i da se učvrsti u njemu, da izraste u njemu u meru savršenog čoveka.
U ovoj kratkoj priči takođe se navodi jasno pravilo: da bi čovek nešto kupio treba nešto da proda. Odnosno, dolazi do aktivne razmene. Ne dajući išta, čovek ne može da stekne veru i da je ne izgubi. Kod otaca ima jedan asketski izraz: daj krv i primi duh. Odnosno, budi spreman na izvesnu žrtvu, možda čak i na krvoproliće. A moliti se za ljude znači krv prolivati, kao što je govorio sveti Siluan Atonski. I apostol Pavle je govorio da se još niste podvizavali protiv greha do krvi.
Odnosno, borba s grehom pretpostavlja spremnost čak i na prolivanje krvi. Iako sam na to retko nailazio: malo je ljudi koji su spremni da se protive grehu toliko da čak i krv proliju, ali da ne zgreše. O tome se zapravo i govori u Jevanđelju: radi toga čovek može i ruku da odseče i oko da iskopa. Naravno, naša Hrišćanska Crkva se ne sastoji od ljudi bez ruku i bez nogu, ali u čoveku treba da postoji spremnost da prolije krv. Upravo ova spremnost za davanje rađa podvižnike.
Autor: Protojerej Andrej Tkačov
Sa ruskog posrbila: Marina Todić
Izvor: https://stanjestvari.com/2020/09/24/andrej-tkacov-daj-krv-da-bi-primio-duh/
