Да ли ће слабљење светског глобализма почети да прати и слабљење духовног глобализма-екуменизма?

Процес глобализације под патронатом Запада је у био у великом налету од 70-их година прошлог века, а нарочито од пада Берлинског зида почетко 90-их година прошлог века, па до првих отворених супростављања Русије Западу, крајем прве деценије 21.века. Од тада процеси глобализма су све спорији, и све су прилике да ће искоро потпуно да стану.
Већ је увелико у току велики процес ресуверенизације, како на Западу тако и ван њега. САД, као ударне песница Запада и предводник и иницијатор свих битних глобализациопоних процеса, више нису светски полицајац чија се не пориче, већ напротив, као да су многи једва дочекали проблеме у САД и на Западу, и више их мање или више уопште не прате. Појавили су се нови центри светске моћи, пре свега Кина и Русија, али и још неке регионалне силе, пре свега учеснице Г20, и многе очи су упрте у те силе. Све у свему нема више одлучивања само на Западу, већ се одлуке доносе на више места у свету.
Процес глобализације има и своју духовну димензију, и то је екуменизам. Екуменизам је као процес повезивања протестантских секти почео почетком 20.века, и полако га је после 2.светског рата преузела Римокатоличка „црква“, као Западни менаџер глобализационих процеса на духовном плану. Па је тако постепено од повезивања свих хришћана екуменизам прешао на повезивање свих светских религија, наравно под вођством Запада.
Мало се данас прича о стању екуменизма као духовног глобализма у контексту слабљења светског глобализма, и слабљења Запада. И даље се може прочитати да се дешавају састанци представника различитих религија, римски папа стално прича о екуменској љубави, заједничке молитве се десе ту и тамо, али не видимо шта се дешава испод површине.
За очекивати је да и екуменизам, као духовни глобализам, почне да опада, и да се и ту почне појављивати већи број центара духовне моћи. Пошто се све више у битним светским медијима пише да ће се свет делити на 3 зоне утицаја – Америчку, Кинеску и Руску – у којима ће се те велике, и како неки кажу једине стварно суверене земље на свету,питати о најбитнијим питањима као што се до скоро САД питао у целом свету, а регионално ће у својим зонама утицаја имати своје „јаке“ играче, са већом или мањом слободом одлучивања. Мали ће морати да беспоговорно слушају, као и увек кроз историју.
За очекивати је да се и на духовном плану појаве носиоци духовне моћи за сваку од те 3 зоне. На све више обездуховљеном Западу духовно су присутни пре свега Римо-католицизам и Протестантизам, у Русији Православље, а у Кини комунизам. Муслимански свет на Блиском истоку ће бити подељен између зона доминантног утицаја САД и Русије, пре свега по линији Шити (са Русијом) и Сунити (са САД), али са доста великом регионалном слободом одлучивања. Сваки од наведених духовних центара моћи ће да „влада“ у својој зони утицаја, а вероватно ће јако опасти утицај глобалних духовних организација, као што је „Светски савет цркава“ и друге сличне њој.
Шта очекује Православље у процесу опадања екуменизма? То ће пре свега зависити од границе подел света на 3 зоне утицаја. Оне помесне Православне цркве које остану у зони утицаја Русије ће јачати како буде јачала Русија и Руска Православна Црква, оне у зони утицаја Кине ће стагнирати (и можда помало јачати док год стратешко партнерство измењу Кине и Русије траје), а оне које остану у зони под контролом Запада ће слабити под утицајем снажног прозелитизма пре свега Ватикана, и јаке секуларизације Западног друштва.
Овде се крије и велика опасност за Српску Цркву, јер ми смо по свим хипотетичким геополитичким поделама на граници, и питање је коме ћемо „Царству“ припасти. Окружени смо члановима НАТО и ЕУ, па Запад стога полаже право на цео Балкан. Са друге стране Балкан је Православан, и стога би природно требало да тежи Русији као свом центру. А са треће стране Румунија као православна земља је јак непријатељ Русије већ 100 година, Бугарска и Грчка су под јаким утицајем Запада и врло често се непријатељски опходе према Русији.
ЦИА је пре кратког времена избацила интересантну анализу предвиђања поделе ЕУ на 3 дела: старе ЕУ чланице које чине језгро Запада у Европи, потом Католичке/бивше источноевропске земље од Северних мора до Јадрана, и Православна група земаља – Грчка, Румунија и Бугарска – којој они додају и Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Македонију и Албанију, као тренутно земље које не припадају ЕУ. Очигледно је да католичке земље праве кордон између старог Запада и Русије. Ситуација са Православним земљама је много компликованија. Модерне Румунија је и створена од стране Запада као клин између великих Руса и малих Руса, тј Срба, тако да према Русији снажно непријатељска Румунија никада неће прихватити да буде у зони Руског утицаја. Грци и Бугари би и јаре и паре, тј и са Западом и са Истоком, а ми би срцем са Русима…Ту су и Албанци и Балкански Муслимани који су стабилни САД вазали. Стога је тешко за очекивати да Балкан у овом тренутку може припасти икоме осим Западу.
Уколико Балкан припадне Западу притисак на Србе на Балкану и СПЦ ће личити на онај из 1945.године, када су комунисти освојили српске земље. Ватикан неће пропустити прилику да заврши 1000-годишњи посао на Балкану, и да покори Православље по моделу Украјине, а Запад ће нас брзо учланити у НАТО, одакле нема изласка, и наметнути нам своје законе и обичаје, које ће нам изменити код у 2-3 генерације.
Стога нам преостаје да се молимо Богу да се подела света деси што касније у нади да ће у међувремену Исток јачати своје позиције на Балкану, а да ће се Запад повлачити. Уколико подела света буде ускоро једини излаз за нас је да Русија и Кина (која има јаке економске интересе да Балкан, кроз који иде њен пут у ЕУ, буде слободон од притисака њених непријатеља, пре свега САД) не дозволе да Балкан у потпуности припадне Западу, већ да остане мање или више регион за себе, у којем ће све 3 силе имати своје зоне утицаја.
У оба од наведених случајева СПЦ ће моћи да се несметано и мање-више независно развија, а за очекивати је да ће се у том случају у неколико година десити процес промене кадрова на врху СПЦ, те ће се на епископским местима уместо екуменистичких наћи суверенистичке владике, слично као што је у јеку глобализма, како материјалног тако и духовног, број антизападно орјентисаних владика брзо смањен, а број прозападних повећан.
Све у своје време.
Аутор: Аца Миљевић