Natalija Poklonska – Rusiju proglasiti za Rusku Imperiju!
RUSIJA TREBA DA SE PROGLASI ZA RUSKU IMPERIJU
Državni tužilac Krima, Natalija Poklonska, prilično je ustalasala rusku javnost izjavom da akt cara Nikolaja II o odricanju od prestola, datiran 2. marta 1917, nije legitiman i da nema nikakvu pravnu snagu:„Dokument koji je u udžbenicima istorije prezentovan kao odricanje od vlasti nema nikakvo pravno značenje. To je kopija dokumenta potpisanog olovkom bez poštovanja svih pravnih i proceduralnih postupaka i zato taj dokument ne poseduje nikakvu pravnu snagu“ – izjavila je Poklonska.
Ove reči izazvale su zaista pravu buru. Naročito se istakao senator Dobrinjin (prethodno je pozivao da se legalizuje gej-suživot i da se postavi neka spomen-ploča Njemcovu), koji je izjavio da ako je Nikolaj II bio pomazanik Božiji, onda je mogao da se odriče bilo kako i sve će biti legitimno.
Dobrinjin je sa neshvatljivom nadmenošću preporučio Poklonskoj da poseti Državni arhiv RF gde će joj pokazati carski „original abdikacije“. Odmah se vidi da sam senator, naravno, nije bio u tom arhivu, niti je video takozvani „original“.
Inače, znao bi da postoji ne jedan „original“, nego – dva. I sve je – ne može biti originalnije. Uz to, u svim memoarima o odricanju pominju se dva primerka koje je, navodno, car potpisao, a postoji još i treći „original“ koji je neki Lomonosov štampao 1919. u Njujorku.
Na tom trećem primerku potpis imperatora razlikuje se od prethodna dva. Stvara se utisak da je negde radila čitava fabrika za izradu carskih abdikacija.
Sve abdikacije su – falsifikovane! Pre svega, falsifikovan je carski potpis.
Na oba „originala“ iz Državnog arhiva RF potpisi se sa matematičkom preciznošću podudaraju. Sem toga, iako je imao karakteristične opšte crte, realni carev potpis se od dokumenta do dokumenta razlikovao. A bez posedovanja automatizovanog potpisa praktično nije moguće izvesti dva puta apsolutno identičan potez, čak ni na dva dokumenta koja se potpisuju jedan za drugim.
Sem toga, potpis ispod teksta odricanja ima karakterističnu razliku u odnosu na poznate primerke: kod slova „K“ nedostaje gornja kukica koja ide visoko ustranu, inače, najkarakterističnija grafološka crta.
Na „trećem originalu“ pored sve različitosti potpisa, te crte takođe nema.
Dolazimo do zaključka da su „potpisi ispod teksta o odricanju“ falsifikovani, da su reprodukovani, ali da carski potpis nije sasvim uspešno kopiran.
Još jedan očigledan falsifikat je – „potpis“ ministra dvora grofa Fredriksa, bez overe, bez koje se dokument ne može smatrati pravosnažnim. Na svim „originalima“ nalazi se apsolutno identičan „potpis Federiksa“, takođe sa apsolutnom podudarnošću.
To je u suprotnosti sa „zapisima očevica“ – pukovnika Mordvinova: „Konačno, oko jedan sat noću, te manifeste su prepisali i doneli od cara u kupe grofu Frederiksu, a sa kakvim ih je očajanjem jadni starac drhtavom rukom veoma dugo potpisivao“.
Potpisivao je tako dugo i tako drhteći da su potpisi potpuno identični! Originalni Frederiksov potpis ne odgovara „overenoj“ abdikaciji koja nam je poznata.
Drugim rečima, odlazak Poklonske u Državni arhiv RF po savetu Dobrinjina može dovesti samo do jednog rezultata: ona će morati da pokrene krivični postupak po čl. 327 KZ RF „Falsifikovanje potvrde ili drugog zvaničnog dokumenta koje daje prava ili oslobađa od obaveza“.
Svi meni poznati „originali abdikacije“ – falsifikovani su.
Nepodudarnosti dokumentarnih dokaza i iskaza svedoka, falsifikovanost dokumenata i kontradiktornosti (ako ne i otvorena laž) očevidaca – ne dozvoljavaju da se izvede zaključak o tome šta se zapravo desilo sa carem 1-2. marta 1917.: da li je on izdao akt o odricanju od prestola, ako jeste, onda u čiju korist i u kojoj formi, da li se zaista car odrekao u korist brata Mihaila ili je to bila laž uzurpatora?
Sva ova pitanja zahtevaju istinski neangažovano proučavanje – „od nule“. Za sada imamo više falsifikata nego istine i više pitanja nego odgovora.
Uzmimo prihvaćenu verziju onoga što se desilo, onu koju su skoro sto godina potvrđivali komunisti i „sledbenici februarske revolucije“.
U Petersburgu je planula revolucija. Imperator, koji je faktički bio blokiran u Pskovu, morao je da donese odluku o abdikaciji posle pritiska koji su na njega izvršili komandanti frontova među kojima je najenergičniji bio general Ruzki i koji je faktički držao cara u zarobljeništvu.
Car se u početku odrekao u korist naslednika – svog sina Alekseja, uz namesništvo brata Mihaila, što je saopštio u telegramu upućenom generalu Aleksejevu, načelniku štaba Vrhovne komande. Zatim se Nikolaj II predomislio i odrekao u korist brata Mihaila, koji se pod pritiskom članova Dume u svom manifestu odrekao od trona do sazivanja ustavotvorne skupštine.
Dakle, poverovaćemo da je sve to istina, da se car stvarno odrekao i da je odricanje učinjeno u Mihailovu korist. Mada, lično mislim da se ovde radi o direktnom falsifikovanju zaverenika koji su sakrili od javnosti da se car odrekao u korist sina. A sada evo i pitanja koje je označila Poklonska.
Pre svega u „Osnovnim zakonima Ruske imperije“ nisu bile predviđene nikakve procedure o odricanju cara od prestola. Samodržavna vlast u Rusiji bila je pomazanje, crkveno služenje i Božija blagodat od koje se pomazanik, naravno, nije mogao odreći bez bogohuljenja.
Uz pobožnost Nikolaja II, koji nije slučajno proslavljen kao mučenik, ne može se zamisliti da je on mogao takvo služenje pogaziti. Car je mogao to služenje da prenese na svog naslednika, sina (Nikolaj je i ranije želeo da se zamonaši i da pomaže sinu da vlada – kao patrijarh Filaret Nikitič Romanov u vreme vladavine svog sina Mihaila Fjodoroviča), ali ne da se odrekne u korist svog brata.
Kazuisti koji su pokušavali da objave legitimnim odricanje od prestola, koje u zakonu ne postoji, koristili su za to član 37. „Osnovnih zakona“ i sledeću formulaciju: „Prema gore navedenim pravilima o načinu nasleđivanja prestola, licu koje na njega ima pravo – se sloboda da se odrekne od ovog prava u takvim okolnostima u kojima ne predstoje nikakve teškoće u daljem nasleđivanju prestola“. Takvo pravo iskoristio je brat Aleksandra I i Nikolaja I, Konstantin, a to je zbog niza okolnosti dovelo do nereda i do pobune dekabrista.
Međutim, pozivanje na 37. član – očigledna je manipulacija. Taj član govori isključivo o potencijalnim naslednicima prestola. Onaj koji ima pravo da nasledi može se odreći tog prava ako se time ne preseca nasleđivanje.
Član 37. se ne odnosi na vladajućeg imperatora, čija je „Ličnost Monarha Imperatora sveta i neprikosnovena“, kako i glasi član 5. On nema „prava na presto“, nego ostvaruje svoje poslanstvo koje se već dogodilo.
U ruskoj istoriji bilo je samo jedno „odricanje od prestola“ – odricanje beznačajnog Petra III nakon državnog prevrata Jekaterine II. Ipak, taj korak svrgnutog je koštao života, budući da su svi znali da dok je on živ, on, u stvari, i ostaje imperator.
Ubijajući Nikolaja II i njegovu porodicu 17. jula 1918, boljševici su odlično znali da ubijaju legitimnog imperatora, a ne izmišljenog „građanina Romanova“. Nije bilo i nije moglo ni biti nikakvog legitimnog odricanja od prestola imperatora Sveruskog.
Da je monarh odlučio da se odrekne od vršenja svoje carske vlasti, onda bi on mogao to da učini samo u korist naslednika – carevića Alekseja. Odricanje od carske vlasti u svoje ime i u ime sina koje se pripisuje Nikolaju II – pravno je apsurdno i ništavno.
Kao što je pravilno naglasio istaknuti pravnik i istoričar Mihail Zizikin: „Budući da pravo na nasleđivanje prestola proističe iz zakona i da je javno pravo, odnosno, da je pre svega obaveza, onda niko, uključujući i vladajućeg imperatora, ne može već postojeća prava oduzeti, a takva njegova izražena volja pravno je nevažeća, prema tome, odricanje cara Nikolaja II u ime svog sina – velikog kneza carevića Alekseja – nijedan pravnik neće priznati pravno važećim“.
Dakle, Nikolaj II nije se mogao ni sam odreći niti odustati od prestola u ime svog sina Alekseja, budući da je zakon obavezivao cara da ispunjava svoj dug i nagrađivao carevića neotuđivim pravom na carsku vlast.
To su i tada razumeli svi pravno upućeni ljudi, a lider kadeta, Miljukov, čak je smatrao da se car namerno „nepravilno“ odrekao u korist brata da bi na osnovu nelegitimnosti takvu odluku kasnije pravno poništio. Ipak, mislim da car nije dušom grešio nego da se nikada nije ni odrekao u korist Mihaila i da je takva abdikacija falsifikovana u njegovo ime u okolnostima realnog lišavanja slobode.
Mihail Aleksandrovič bio je, naravno, obavezan da pošto je dobio saopštenje o takvom „odricanju“, poštuje zakon i da odustane od prestola, ali ne u korist ustavotvorne skupštine, kao što je učinio, već samo da prizna nemogućim prihvatanje vlasti pored cara i naslednika i da ponuđenu vlast vrati caru.
Umesto toga, Mihailo je potpisao apsurdno odustajanje od vlasti koju je bio spreman da primi tek posle odluke ustavotvorne skupštine. Taj manifest je i ubio monarhiju u Rusiji.
Zapravo, zbog tog manifesta zaverenici su i pokušavali da predaju Mihailu makar i privid vlasti, iako Mihailovo odustajanje nije moglo imati nikakav drugi smisao sem vraćanja carske vlasti Nikolaju i Alekseju.
Čak i Mihailov manifest, koji je predao ustavotvornoj skupštini odluku o državnom uređenju Rusije nije davao nikakva prava Privremenoj vladi da Rusiju proglasi republikom, kao što je to učinio Kerenski 1. septembra 1917.
Odgovarajuće izmene državnog uređenja Rusije bile su čista uzurpacija (Kerenski se poneo prema carskoj porodici kao zločinac, a njegova odgovornost za ubistvo cara gotovo je ista kao i boljševika).
Dakle, odricanje Nikolaja II u svoje ime i u ime sina u korist barata Mihaila Aleksandroviča jeste činjenica koja nije dokumentovano dokazana i koja se uglavnom dokazuje na osnovu falsifikovanih izvora.
Sem toga, čak i da se takvo odricanje desilo – bilo bi pravno ništavno jer car nije imao pravo da se odriče, nije imao prava da se odriče u ime sina, Mihailo nije imao prava ni da prihvati vlast, ni da se od nje odrekne u korist ustavotvorne skupštine, Privremena vlada nije imala prava da proglašava Rusku imperiju „republikom“.
Čitava period između marta i oktobra 1917. predstavlja lanac nasilnih uzurpacija koje nemaju ni traga legitimnosti. Te uzurpacije nastavljene su novim: revolucijom u oktobru 1917., rušenjem SSSR-a u decembru 1991. i Jeljcinovim prevratom 1993.
Prema tome, sada se državnost RF zasniva na četiri državna prevrata, iskreno rečeno, ne na dobrom temelju. Ako se već kao takvi analiziraju, onda je najvažnija revizija prvog, najkatastrofalnijeg od svih prevrata – nelegitimnog uništenja ruske monarhije i Ruske imperije, na koji je i ukazala Natalija Poklonska ispoljavajući impresivnu građansku hrabrost.
Šta bi u vezi s tim mogli da uradimo? Pre svega, da ne priznamo likvidaciju Ruske imperije kao bivše i da upravo tu činjenicu stavimo u osnovu savremene ruske državnosti. Umesto da budemo „ostatak RSFSR-a koja je ostatak bivšeg SSSR-a, a koji je ostatak bivše Ruske republike, nekadašnjeg ostatka Ruske imperije“, mi možemo jednostavno da budemo nastavak Ruske imperije. Ne znam kako vi, ali ja bih više voleo da budem građanin upravo Ruske imperije.
Takvo samoopredeljenje uopšte nas ne primorava da ustoličimo monarha, prvog mladog koji se nađe ili starinu. Sem toga, lica koja danas glasnije od drugih pretenduju na imperatorsko nasleđe imaju krajnje sumnjivu legitimnost sa stanovišta „Osnovnih zakona“ Ruske imperije, a njihove pretenzije su posledica uzurpacije u emigraciji. Pitanje o ličnosti monarha treba ozbiljno rešavati, ne žureći, i ne danas. Zapravo, mi treba da izaberemo i vaspitamo dostojnog.
A državno uređenje Ruske imperije možemo da obnovimo već sada. Upravo tako su i postupile posle razdora i građanskih ratova Španija 1946. i Mađarska 1919. Španski naslednik Huan Karlos proglašen je za monarha tek 1969, a 1975., posle smrti generala Franka, postao je aktuelni monarh. Mađarska nije uspela da obnovi realnu monarhiju i nalazi se pod kontrolom regenta.
Ruska imperija mogla bi da se smatra monarhijom kojom upravlja regent, a koji bi mogao da se bira isto kao sada predsednik, na određeno vreme ili, pak, doživotno (naravno, prva varijanta je prihvatljivija zbog toga da regent ne bi zaboravio da on, ipak, nije monarh).
U Rusiji bi mogle da funkcionišu simbolika i institucije imperije. Sa teritorijama imperije koje su se de-fakto odvojile mogli bi da se vode pregovori o priznavanju njihovog odvajanja ne od SSSR-a, nego upravo od Ruske imperije uz poštovanje niza uslova. Ne bi bilo i ne bi moglo ni da bude nikakvih diskusija o pripadanju Tavričke gubernije, pošto bi tako Ukrajina trebalo nama da dokazuje svoju legitimnost.
Pri tom ne treba da bude nikakvih nesporazuma o stečenom nasleđu SSSR-a posle Drugog svetskog rata, budući da se SSSR ne smatra kao „bivša“ država, već kao država koja je privremeno funkcionisala umesto Ruske imperije na njenoj teritoriji.
Tekovine koje je ta država stekla i prava koja je dobila ničim se ne razlikuju od onih koje bi dobila i Ruska imperija u sličnoj situaciji – kao učesnik pobede u borbi protiv Nemačke i Japana i kao suosnivač OUN-a.
Zadatak Rusije nije u „dekomunizaciji“, nego u svojoj istorijskoj normalizaciji, u lečenju onih bolesti koje je državni prevrat u februaru – martu 1917. uneo u naš državni organizam.
Raduje saznanje da se u Rusiji našao hrabar i principijelan javni tužilac sposoban da nas na to podseti.
Ekspertiza je utvrdila da potpis Cara Nikolaja nije autentičan, kao i da je tekst kucan na dve različite mašine, što dovoljno dovodi u pitanje autentičnost odrečenja Cara Nikolaja od prestola.
Prevela: Ksenija Trajković
Izvor: fakti.org
