Илија Петровић: Како је Тито сачувао усташе

Средином зиме 1992. године, Симо Дубајић (1923-2009), југословенски партизански официр, изјавио је за загребачки „Глобус“ да је за време Другог светског рата побио тридесет хиљада усташа. „Глобус“ је написао да се радило о убиству тридесет хиљада Хрвата, а све то учинило је да Симо Дубајић остане познат по учешћу у наводном масакру хрватских усташа у Кочевским шумама 1945. године и као први од учесника тих догађаја који је о томе јавно говорио.

Због смиривања прилика у Далмацији насталих после објављивања тога „признања“, Никола Матијевић је за Радио Книн покушао да једним коментаром укаже не само на Дубајићево несхватање онога о чему је причао, већ и на сву бeсмисленост његове тврдње.

Наредни редови настали су на Матијевићеву молбу, те их је он у емисији од 12. фебруара 1992. године прочитао не би ли и помоћу њих илустровао свој коментар Дубајићеве изјаве:

По тврдњама наших (југословенских) војних историчара, почетком друге декаде априла 1945. године требало је да се јужна оперативна група дивизија из околине Брчког и Трећа армија са севера споје западно од Винковаца, окруже немачке јединице и тамо их „координираним дејством униште“. До тога, ипак, није дошло, пошто су поменуте две групације деловале „споро“. Немачке снаге повукле су се „пре очекиваног времена“, јединице Југословенске армије заузеле су Жупању и Винковце, а сремски фронт пробијен је на целој дубини. Истовремено, тиме је означен почетак завршних операција за ослобођење Хрватске и Словеније.

У овом тумaчењу чудне су бар три ствари:

1. Опкољавање непријатељских снага и њихово уништење изостало је због наводне спорости двеју јаких југословенских војних формација;

2. Очекивало се да се у обручу нађу немачке снаге, иако карта приложена уз текст о пробоју Сремског фронта показује да су на том фронту деловале „немачке и квислиншке снаге“, односно, како је то у једном делу текста речено, усташко-домобранске снаге;

3. Због примерног залагања и постигнутог успеха у овој операцији, што вероватно укључује и њено кашњење, Врховни командант одмах је похвалио јединице Треће армије.

Шта се, заправо, десило?

Директива Генералштаба Југословенске армије од 9. априла 1945. године да се непријатељске снаге „координираним дејством униште“ – био је само привид. Пошто се усташе и домобрани нису могли „пропустити кроз решето“, а да на решету, односно у обручу, остану Немци, маневар за „одсецање“ непријтељских снага успорен је, а опкољавање је избегнуто. Усташко-домобранским снагама омогућено је тако да се извуку без жртава, без обзира на то што је иста таква прилика пружена и Немцима. После тога, јединице Југословенске армије добиле су инструкцију да се у даљем гоњењу непријатеља не упуштају у оружане сукобе са усташама и домобранима.

Кад је већ тако, сукоба није било ни пред усташким концентрационим логором у Јасеновцу, пошто се логорско обезбеђење придружило својој усташкој сабраћи у „брозовском неборбеном“ повлачењу из Срема и Славоније.

Завршне операције за ослобођење Словеније исти аутори објаснили су у две верзије. Према првој, 14. маја на простору између Дравограда, Гуштања и Блајбурга, или Плиберка (и просторно и временски предалеко од Дубајићеве „посете“ Кочевском Рогу где међу страдалим Хрватима није било усташа), опкољена је немачко-квислиншка групација, а 15. маја принуђена на предају. У другој верзији, али у истој књизи, „14. маја по подне усташко-четничка група (око 20000) око Гуштања, јужно од Дравограда, а 15. маја и усташко-четничка група у ширем подручју Блајбурга (око 30000) биле су принуђене на предају“.

Овде се морају поставити бар два питања:

Прво, како је усташко-домобранска група која се кретала поред немачких јединица одједном постала „усташко-четничка“; и

Друго, зашто је требало чекати читавих месец дана да се непријатељске снаге присиле на предају, и то већим делом на аустријској територији.

Могућ је само један одговор:

Усташким снагама допуштено је да се без борби и без жртава повуку преко југословенско-аустријске границе. Тамо су ухваћени само остаци четничких снага и бројна цивилна лица која су за својим несрећним заштитницима, најчешће очевима, браћом, рођацима, покушала да умакну пред бољшевичком идеологијом. Друкчије речено, усташе нису заустављене ни код Блајбурга, већ се цео усташки корпус „преселио“ у иностранство одакле се деценијама оглашавао разним терористичким подухватима. Почетком деведесетих година сви они, али и њихови потомци, победоносно су се вратили у „лијепу њину“, не би ли довршили крвави пир запо чет за време Независне Државе Хрватске.

Једине стварне жртве завршних операција Југословенске армије за ослобођење Словеније, укључујући и оне код Блајбурга, били су припадници србског народа: нешто четника и њихови цивилни пратиоци. Четници нису углавном ни стигли до емиграције. Југословенска пропаганда, касније, претворила је у четнике оне Србе који се из ратног заробљеништва или интернације нису после рата вратили у Отаџбину.

Кочевски Рог „организован“ је по ослобођењу и тамо, како је већ речено, међу страдалим Хрватима није било усташа.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!