Ко се мири са комунистима, мири се са Павелићем
На слици видите Мију Бабића, доглавника НДХ (Павелићевог заменика и шефа усташке обавештајне службе). Познатији као Ђовани из времена италијанског егзила усташког покрета. На слици доњој, он се налази скроз лево, док је у центру атентатор на краља Александра у Марсеју (Черноземски).
Мију Бабића су ликвидирали херцеговачки четници у јуну 1941. Бабић је са више хиљада усташа из западне Херцеговине кренуо да за поглавника “умири“ четничко Гацко које је већ истерало усташе – тамо је започет устанак 3. јуна, када су комунисти и формално и суштински били у савезу са Хитлером, односно Павелићем.
Бабића-Ђованија је у селу Трусина у данашњој општини Берковићи, више Стоца, сачекао са 200 четника краљев официр Крсто Ђерић. Након што усташе нису могле да пробију линију четничке одбране, Бабић-Ђовани је киптећи од беса сам појурио са преосталим усташама, али га је четнички метак покосио као травку.
Крсто Ђерић годину дана касније гине. Али, не. Нису га убиле усташе. Погађајте три пута. Убили су га “српски“ партизани, док су њихова села као незаштићена у то време страдала од усташке каме. Зар је могло бити другачије? Зар је могло луђе? Није. Лудо, луђе, Броз.
Да нам се нису десили партизани, не би само Ђовани изгубио главу. Не би било ни јама ни логора типа Јасеновца. НДХ би крахирала, можда би и сам поглавник био ликвидиран. Управу би до ослобођења земље скроз преузели Немци и Италијани од усташа које би четници слистили. Али, авај…
Радује ме што сам управо видео да су Крсти Ђерићу Срби Невесиња и Берковића у скорије време почели одавати пошту, а поготово што је Крстин унук оплео истом приликом по комунистима као усташким савезницима (https://radionevesinje.com/…/6804-pocasti-srpskim…):
“Поменом погинулим устаницима и полагањем вијенаца данас је на Трусини обиљежено 81 година од Јунског устанка 1941. године када су храбри горштаци, борци за слободу, под командом поручника Крста Ђерића зауставили усташе у њиховом злочиначком походу на српски живаљ у Невесињу.
Свечаност су организовали Општинска борачка организација и Одбор за обиљежавање Јунског устанка.
Код спомен обиљежја часном официру и српским јунацима који су се супроставили усташкој хорди и најезди фашизма служен је помен, а потом су вијенце положиле делегације општина и општинских борачких организација Невесиње и Берковићи, потомци и родбина невесињских устаника и чланови Равногорског покрета отаџбине Српске.
У име потомака невесињских устаника Радомир Ђерић је истакао важност овог историјског догађаја који свједочи о одлучности храбрих људи предвођених елитним официром Краљевине Југославије да зауставе поход на српски живаљ у невесињском крају. Он је нагласио да је то био народни устанак организован без учешћа комунистичке партије који је спријечио планирани покољ.
− Остајући до краја вјеран војничкој заклетви Крсто Ђерић је 1942. године постао жртва комунистичког терора− рекао је Ђерић указујући да су комунистичке власти деценијама након рата искривљивале истину о догађају на Трусини.“
Простим речима. Нема помирења са комунистима. Нема једначења четника и партизана. Ко се мири са њима, мири се са Павелићем 1/1.
Аутор: Марко Пејковић
