Без духовног сједињења србског народа неће вредети ни најлепше срочен национални програм

Национални интерес и духовно сједињење

(Не)сналажење у појмовима

На самом почетку, подсећање: у србском језику реч национализам улази у круг оних које су у време ко­муноусташке владавине упр­љане зарад лакшег и бржег уплов­ља­вања у интернационали­сти­чке воде и, нарочито, у такозвано братство и јединство народа и народноста, етничких група… У скла­ду са тим, њеном правом (основном, једином) значењу (национал­на свест, родо­љуб­ље) и речничком тумачењу да бити националист значи “вољети свој народ, борити се за његова права и независ­ност, служити не само своме народу него и свим народима и опћем напретку”, подметнуто је, као кукавичје јаје, оно које се користи за шовинизам и представља националну искључивост, култ сопствене нације који искључује поштовање других нација, распаљи­вање мржње према другим нацијама.

(Гледало се тако и на православље јер тек што је Други светски рат окончан, наређено је среским начелницима да, “у духу наредбе 175/45 од 14. ИИИ о.г која се односи на рад са верским заједницама”, формирају “круг сарадника, који ће ићи у цркве на службе… са циљем да се попишу имена оних који на њих долазе, како би се реакција и класни непријатељ успешније држала под присмотром”. Наредба се односила и на Исламску заједницу чији су припадници тада још били Срби, док се на римокатолике није примењивала, пошто су “другови из Хрватске и Словеније изразили резерве у погледу ове мере”).

Видимо, дакле, да је само Србима, уза сва остала права која су им деценијама неги­ра­на, укинуто и право на родо­љубље, а када су почетком деведе­се­тих година 20. века, први пут после више деценија принудног ћута­ња, прегли да се на њега по­зову, дочекани су с патолошком мржњом и прове­рених крвни­ка са стране и “пробуђених делова свога народа” – кому­ни­ста и њихових следбеника из разних демократизованих “структура” фашикратске природе. Стога, није ни чудо што је, у том вишедеце­ниј­ском међувремену, у Србе, и у обичан свет и у оне који себе смат­рају било каквим политичким или интелек­ту­алним фактором, скоро генетски усађен страх чак и од случајног помињања те озлоглашене речи. Ако се и усуде да је употребе, Срби то увек чине с извињењем и обавезним правдањем, надугачко и нашироко,  да се не ради о шовинизму.

Занемари ли се “наука” србских непријатеља са стране о србском национализму (као преовлађујуће пропагандистичка), и об­ра­ти ли се пажња само на схватања настала на србском моралном и интелек­туалном сметлишту,[1] не може бити а да се не запазе два типа њихо­вих носи­лаца, или твораца: заробљеници комуни­сти­ч­ке идеје и заробљеници демократ­ског погледа на свет. И јед­ни и други потичу из исте идејне сфере и истог су менталног склопа и, као такви, доносе беспризивне судове на основу ограничених увида у исто­ри­ј­ске чињенице и токове који су србски народ довели у не­при­лике у којима се сада налази. Они, и једни и други, тиме про­блематизују и своја основна полазишта и, у крајњој линији, сопствену честитост. Када се то има у виду, оне прве лакше је разумети и на њих, напросто, треба гледати као на “за­робље­нике идеје” који другачије и не умеју мислити, па је сасвим логично да за њих Боро и Рамиз остају вечита “формула за реша­вање косов­ске енигме” без обзира на то што је сваком, осим њима и њиховим “великим учитељима”, јасно које је резултате она до­нела србском народу. Они други, у међувремену демократизовани комунисти, у недостатку сопствене иде­ологије и још увек не схва­та­јући шта их је снашло, прихватиће терминологију која их је де­ценијама и годи­на­ма васпитавала и обра­зовала и која је поодавно дефинисала ону прву врсту србомрзаца.

Обе поменуте врсте, и комунисти и њихови демократски след­бе­ници, очекују да ће Србија бити по мери њихових светова – кад је више не буде. За Србију без имена и иденти­те­та комунисти су по­одавно усагласили ставове с удруженим србским непријатељима и зато се Срби у Уставу Републике Србије једно време нису ни по­мињали. Уместо тога, Србија је дефинисана као “држава грађа­на”, а према ономе како су уставотворци размишљали, чинило се да им та­мо неће бити места ни надаље. Наиме, експерти који су бавили тим највишим државно­правним актом имали су “једин­ствен став” да се Србија не може дефинисати као “ет­нонацио­нална др­жа­ва” јер “не можете имати мултиетничку демократску државу ако кажете: ово је држава србског народа у којој остали уживају права као мањине”. Заступајући србске националне инте­ресе или бранећи их (али не зна се од кога), поручили су “свима који нас оптужују да смо угрозили српске на­ционалне интересе: ово је наше читање српских националних ин­тереса”.

Пре непуних двадесет година (2006), Срби су, али само у придевском облику, поменути као делимични конститутивни елемент “др­жаве српског народа и свих грађана који у њој живе”. То “пра­во” доделили су им они који су у преамбули новог уставног текста себе прогласили србским народом и који су србски национални интерес избрисали чињеницом да се Срби у Уставу Републике Ср­бије не помињу чак ни као држављани Републике Србије.  Њима, Србима, тада заправо није дато право ни да се препознају као Ср­би, по правилу по коме се држављани Француске именују као Фран­цузи, Енглеске као Енглези, Сједињених Америчких Држава као Американци. Може бити да је и то учињено како се не би угро­зило експертско “читање српских националних ин­тереса”, али је зато несумњиво да се том формулацијом подразумева како Срба више нема у Србији – баш као што их, под надзором “важних” страних доброжелећих ментора, ви­ше нема на многим деловима Србске Земље.

Србски национални интереси непрепознатљиви

Не само у Уставу, србски национални интереси не препознају се ни на многим другим странама. Занемаримо ли безбројне антисрбске и несрбске невладине организације, на данашњој србској политичкој сце­ни налазе се и, добрим делом, полити­ч­ке “структуре” ко­је су у сваком тре­ну­т­ку спремне да без остат­ка прихвате сваку уцену светских моћника и тиме Ср­бију изложе модерној колонизацији у оквиру такозваног новог светског поретка. Исти ти  који своје деловање “политизују” страначким “насиљем против Србије”, спремни су да политичке гру­пације које се барем декларатив­но залажу за србске наци­о­налне интересе и право србског народа макар на минимум националног достојанства, назову “националистич­ким”, “фашистичким”, “клерофашистичким” и слич­но, тако да се не може ни наслутити када ће, и да ли ће, духовна оријентација и национално расположење србског народа помоћи да се, барем на том основу, приступи трагању за приликама (усло­вима, околностима) у којима би се могли остваривати србски нацио­нални интереси – србско уједињење, пре свега.

И баш због тога, чим се међу Србима неко појави (или огласи) са предлогом за формулисање србског наци­о­налног интереса, било у писаној форми било усмено, сваком разложном слушаоцу или читаоцу, без обзира на образовни ниво, одмах постаје јасно да особа која се поштапа тим појмом – да ли незадовољна својим положајем у србском националном корпусу,  да ли уверена у “лековитост” соп­ствених замисли, да ли опседнута идејом неког “знаменитог” пар­тијског предводника – као спаси­теља нуди или себе или онога чијом се идејом одушевљава. У сва­ком случају, извесно је једино да такав “понуђач” премало познаје србску повесницу, не само ону најстарију; њему може бити познат само онај део о србској старини “од шестог или седмог века”, а и то или по бледој успомени на неки већ давно заборављени школ­ски час, или по причању оних који се у својој околини истичу соп­ственим “признањем” да исто­рију имају у малом прсту и да једино они јасно распознају србски национални интерес.

Под утицајем те наказне теорије о наводном доласку Словена на Балкан (у 6. и 7. веку), могло се и десити да многобројни археолошки налази из Винче, Лепенског Вира или Беловода, али и из неког каснијег периода, данас немају ни свога препознатог творца ни признатог следника. Интересима те теорије одговарало је да се не зна ко је живео на Хелмском полуострву (данас познатом једино као Балканско) и да ли је неко уопште тамо живео. Биће да није, јер германски теоретичари не помињу да је на тим просторима, осим Римљана, ико био затечен кад су њихови германски преци тамо стигли. Мо­же ли тако бити и, ако може, откуд по тој Европи безброј топо­ни­ма који се могу објаснити једино србским језиком. И откуд само у данашњој Немачкој на хиљаде таквих “словенских” појмова истоветних топонимији по разним крајевима Србске Земље и лако препознатљивих у србском језику. И како се мо­гло десити да тај “дивљи” словенски (србски) слој за непуних пет или шест векова касније искаже способности из чијих су вештина и знања изникли, на пример, Хиландар или Студеница, непре­ва­зиђено сликарско умеће србских иконо­пи­саца и фрескописаца, немањићка државна организација оличена у Рашкој, у Зети, у Цар­ству Срба и Грка, у Душановом Законику, друштвено уређење у коме је ум потиснуо војничку силу, у коме цар влада поштујући мудре савете свога (народног) свештенства и у коме је кроз сабо­р­ност и извесне органе локалне самоуправе остварено оно што су европски Запад и Америка “открили” тек крајем другог миленија и немајући довољно маштовитости да му дају оригинално име, преузевши термин од Грка, назвали га демо­кратијом (и, уистину, претворили у фашикратију).

Ето, тај и такав народ, србски, под притисцима агресивних извањаца био је увек примораван да предузима одбрамбене мере не би ли очувао своју биолошку супстанцу и оно мало територија што му је у односном тренутку припадало. Тако треба тумачити и сва насто­ја­ња србских великаша преднемањићке епохе, а нарочито нема­њић­ке, да се разне племенске групације обједине и на одређеном простору оформе какву-такву државну организацију. Важи то и за све покушаје у Зети, и Босни, и Травунији, и Рашкој, а друкчије се не сме гледати ни на Царство Срба и Грка.

Менталитет србскога света

Када су Срби у питању, на нестабил­ност и врло тешку одрживост њиховог животног простора по­го­до­вао је и ментални склоп срб­скога света, по свој прилици неизме­њен током њихове дуге повести. У основи, био је то увек ми­рољу­бив народ, за рат располо­жен само и искључиво уколико му је натурен.

Пре више од хиљаду го­дина, 958, арапски путопи­сац Ал Масуди забележио је да су “Со­ра­би народ од којега се сви народи боје; не могу вам на овом месту рећи зашто, само могу да кажем да они никакав наметнути закон не признају”.

А неки век раније, у римско време, забележено је да су се римске леги­је на својим источним гра­ницама среле са једним мирољубивим али храбрим народом, чије је значајно обележје да су им поглавице лако поткуп­љиве. Том се чињеницом може оправдати веровање сваког Срби­на да све зна боље но што то знају други Срби и да сваки од њих може бити вођа преосталом делу србског народа – на једној страни Он, на другој сви остали! Ако и не зна то што мисли да зна, са стране му се лако може помоћи да стигне тамо куд је наумио. Мо­ра бити да из најдубље старине потиче она антологијска народна мисао да “ко неће брата за брата, тај ће туђи­на за господара”. Нетолеранција, самоувереност, подмитљивост, сарадња са спољним факторима” (данас се то зове “кооперативност”) “истакну­тих” појединаца или мањих група, све су то особине које су пого­до­вале повлађи­вању србским непријатељима, цепању србског ду­хов­ног и биоло­шког комплекса (преверавању и однарођавању) и распарчавању србских територија.

Све те србске особине нису биле непознате њиховим суседима, јаким или слабим, свеједно, и они су знали да их заиста макси­мално искористе. Војничка и политичка немоћ суседних цареви­на Турске и Аустрије и њихово стално супарништво, мање или више изражено, систематски је слабило отпорност србског стано­в­ништва. Било прихватањем једне или друге религије, ислама или римокатолицизма, погибијама у витешким покушајима да се очувају на ветрометини, Срби су непрекидно тањили свој национални кор­пус. Разумљиво је, због свега тога, што су и остали релативно сла­бији суседи (Грци, Бугари, Маџари, Арбанаси, о Хрватима да и не гово­ри­мо) покушавали и, најчешће, успевали да подоста ушићаре на србски рачун, и територијално и у људству.

Под утицајем страних господара мењало се много шта и у менталитету србског живља. Као што су Турци на србску рају могли утицати да преузму начин њиховог источњачког живота, облачење, успорен животни темпо и помало јавашлука, тако су и Срби у Аустрији и Угарској прихватили ред и дисциплину као услов без кога се не може. И једни и други, у основи, задржали су велике резерве према својим иноверним госпо­да­рима, што се постепено преносило и на односе према својој православној сабраћи.

И поред многих сеоба и успостављених ретких трговачких веза, контакти између Срба на разним странама временом су бивали све слабији, а понекад су се и потпуно кидали. Како то на једном примеру показује историчар Никола Радојчић (1882-1964), “разређивала су се раније густа српска насеља на југу Угарске, а нови досељеници, који су већ били искусили страхоту турских налета ради пљачке и робљења, нису се лако заустављали при измицању испред турске силе. Земља је пустила, и када су Турци освојили велики део Угарске, они су у ту пустош пребацивали своје кметове из Србије, или су Србима поверавали одбрану турских граница. Тако су се Срби расипали по широком простран­ству… од Коморана… на северу све до Саве и Дунава на југу и од северног кута Јадранског мора на западу до у срце Ердеља (срб­ске Шумаве! – ИП) на истоку… Ивице српских области у Барањи, у северној Угарској и у Ердељу стално су се осипале, и српско становништво у њима брзо се претапало у опкољавајуће народе – племство много наглије неголи сељачки свет”. Сељаци су свој ста­тус у Угарској сматрали привременим: ослоњени на најлепше традиције Православне цркве и неугасло сећање на Душаново Царство, они су на своје премештање гледали као на пролазно стање и надали се, с упорном вером, своме повратку на напуштена огњишта. Српски староседоци очекивали су да своју националну територију под угарском окупацијом поново конституишу чим она буде ослобођена, а пресељеници из Велике сеобе под Арсе­нијем Црнојевићем (око 1640-1706) и њихови потомци верова­ли су да ће се вратити у Србију чим Турци отуд буду потиснути”.

Био је то њихов неписани национални програм, практичан национални интерес тамошњега србског живља.. Поколења су у тој вери живела и умирала.

Може ли се заједно

Знања о постојању сопствене браће “у суседном царству” сводила су се тек на сентиментална присећања на заједничку прошлост, да би се тек током наредних петнаестак деценија – нада у заједничку будућност почела свесрдно полагати у матичну србску државу. Ипак, то међусобно непознавање, сумњичење и, чак, неспремност на сарадњу, морало је наћи одраза и на државотворне концепције појединаца рођених у разним србским обла­сти­ма, у разним временима. Ако је у свему томе Србији (Шумадији “и шире”, према југу) признавана улога пијемонтска (ујединитељска), мора се сматрати најлогичнијим јер је ту била настањена највећа србска етничка маса. У међувремену, настале су ту и две изворне србске краљев­ске династије, а Срби изван Србије, са циљем да се ојачају нацио­налне, политичке и културне везе са сопственом Матицом, при­хва­тили су мисао о предодређености Србије да око себе уједине “остатак” Србства, био он под Турцима, био под Угарском.

Оваквом расположењу погодовала су значајна историјска зби­вања на европском тлу, пре свега у Италији и Немачкој, која су довела до уједињавања у поменутим двема државама. Лако је разумети што у истом времену није успео и србски покрет за уједињење, будући да су србске снаге тога времена биле за овако крупан подухват премале, али се онима који су размишљали о уједињењу у Јужнословенско Царство, не може порећи визионарство: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца с краја 1918. године по свему је личила на замишљено Царство. Ако се томе дода да је стожер тога Царства и у замисли и у коначној њеној реализацији била Срби­ја, онда са пуним разумевањем треба прихватити великоратни вербали­зам регента Александра Карађорђевића (1888-1934) о будућем србском Југословенском царству. Ко зна због чега, регент Алек­сандар био је уверен да су чак и савезници спремни “да нас у овој великој борби сложно помогну да Србију створимо великом, те да обухвати све Србе и Југословене, да је учинимо силном и моћ­ном Југославијом, која ће оправдати до сада принете жртве и од­говорити захтевима новога доба”.

Царство о коме је говорио Александар стварно је настајало у исто време док се хабзбуршка Аустроугарска постепено гасила. И, као посебну занимљивост ваља овде навести тврдњу немачког историчара Герхарда Хилера да је Аустроугарска монархија пропала због тога што се није могла одупрети идејама Светосавља и Душановог Царства. Ову своју тезу Хилер је изложио у доктор­ској дисертацији Дие Ентњицклунг дес Øстерреицхисцх–сербисцхен Геген­сатзес 1908-1914, Халле ан дер Саале 1934, Дис. 86-87, Развиће ауст­риј­ско–српских противречности 1918-1914, сматрајући поменути разлог јединим, а никако једним од многих. “Зашто је Двојна мо­нархија пропала на југословенској а не на румунској иреденти”, пита се Хилер, и одмах одговара: “Зато што је српски нацио­на­ли­зам био нешто више него прост иредентизам, јер је представљао један особен (јединствени) историјски феномен. Српска иредента (тежња српског народа из крајева под аустроугарском окупаци­јом да се сједини са својом матичном земљом – ИП) није била условљена разбацаношћу (испретураношћу) јужнословенског еле­мента у Аустроугарској; она не може да се објасни ни маџарском националистичком политиком. Она је имала позитивне духовне основе: живу успомену на Душаново царство и на традицију Пра­вославне цркве. Ове традиције биле су модернизоване асими­ло­вањем демократских идеја и духовном повезаношћу Свесрпства са руским радикализмом 19. века… Српски национализам, за кога се не може тврдити да је био недотакнут страним модерним ути­цајем, представљао је ипак једну потпуно самосталну појаву… Историја послератног времена (после Великог рата) доказала је страховитом јасноћом да снага која је срушила Аустроугарску није била западноевропска државност, већ идеја Свесрпства”.

Нико од званичних немачких историографа није тада оповргао Хилерову тезу, нити у делу који се тиче србских “заслуга” за пропаст Аустроугарске, нити у његовом оштроумном запажању да се србски национализам (у земљама под аустријском и угарском окупацијом) није исцрпљивао у простом иредентизаму, већ се на­слањао на духовне основе Свесрбства оличеног у најплемени­ти­јим достигнућима србске државности и србске духовности нема­њићке епохе.

Гледано из историјске перспективе, може бити да је србски ре­гент Алек­сандар с узвишеним намерама кренуо у стварање србског југословенског царства на Балкану, и можда је Никола Па­шић (1845-1926) био у праву што је у истом времену и у истим околно­стима размишљао о србској држави на свему срб­ском етничком простору.

Али, зато, не може бити сумње у чињеницу да је, и поред тога што је натуреним ратним сукобима увек излазио као победник, србски народ доживео током 20. века најтеже поразе у својој ис­то­ри­ји. Ратна страдања обележена неколиким одливима крви – од балкан­ских ратова, пре­ко двају светских ратова и трагичних окршаја за Срб­ску Крајину и Србску, до седамдесет дводневног необјављеног рата фашикратске америчке и западноевропске војне силе  -, праћена разарањем свих национал­них вредности и обе­лежја, утрла су путеве којима су Срби, у наше дане, доведени до ивице биолош­ког опстанка.

Двадесети век обележен је у србској исто­рији једном про­пуштеном шансом и једном великом заблудом. Оно прво тицало се мо­гућ­ности да, после Првог светског рата, Срби означе свој етнички про­стор, а оно друго било је пристајање на “југословенску идеју” и форми­рање држа­ве која, од почетка је то било јасно, није има­ла изгледа да нормално функ­ционише. Макар колико се званична историјска наука у Срба трудила да разјасни који су разлози навели реген­та Александра Ујединитеља да једној, чак и малој, шанси претпостави ве­лику заблуду,[2] после његове “ујединитељске” одлуке постало је извес­но да су Срби разградили соп­ствене државне и националне темеље и при­стали на “југословен­ску државну авантуру” и – србску националну трагедију.

Да би се корени србских пораза потпуније разумели, морају се узети у обзир и такве појединости као што су: улога “социјалистичких идеја” у њиховој припреми, посебно Србске социјалдемократске партије Димитрија Туцовића (1881-1914), значење Нишке декларације (7. децембра 1914) којом је ослобађање Јужних Словена од туђинске власти и успостављање заједничке државе био србски ратни циљ, циљеви и де­ло­вање хрватског Југословенског одбора (током Првог светског рата), Крфска деклара­ција (15. јуна 1917)… Све то, на­име, представљало је припрему за оно што ће се са Србима дога­ђати псле рата. При томе, симптоматичне су бар две ствари: прва, да је Никола Пашић потиснут из одлучивања о судбини будуће др­жа­ве баш због тога што је раз­мишљао о србској држави на свему србском етничком про­сто­ру, и друга, да је регент Александар од­био предлог војводе Живојина Мишића (1855-1921) да се Срби од­рекну илузије о заједничкој држави са Хрватима и Словенци­ма. (Пристајући на формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, регент Алексан­дар улетео је у авантуру која је њега лично коштала главе, а српски народ каснијега тра­гич­ног слома, при чему више нису имали значаја разлози због којих је он, када је схватио своју заблуду, одустао од намере да „ампутира” Хрватску и Словенију).

Тај предлог војводе Мишића био је, по прилици, последњи по­кушај да се дефи­ниса­њем србских националних граница оствари идеал о србском на­ционалном уједињењу, а може бити да буду­ћи југословенски краљ није ни знао да је Ђузепе Мацини (1805-1872) у јеку борбе за уједињење Италије непрестано понављао како су националне државе тек ета­па на путу ка уједињењу Европе. Нај­вероватније, Регент није знао да је и Виктор Иго (1802-1885) исту такву идеју пропо­ве­дао у Француској. Могуће је да је ова идеја била блиска и Александру, али он је био војни победник – ни њега није могла мимоићи логика да су се сва велика царства рађала на великим војничким победама. Можда је и њего­вом царству, као и свим царствима настајалим на бојном по­љу, било су­ђе­но да падне пред временом, али не може бити сумње у чињеницу да су нај­веће србске трагедије током двадесетог ве­ка проистекле из србске не­бри­ге за сопствене националне границе и, истовремено, из преве­лике бриге за национални опстанак оних који су то замишљено царство сматрали привременим прибежи­штем. Словенци и Хрвати искористили су големе срб­ске жртве да остваре сопствену државност. И једни и други рачунали су са том државношћу само утолико што су је у одређеном тренутку могли по­нудити некој мо­дернизованој Аустроугарској коју није требало изми­шља­ти јер је већ била. Хрвати и Словенци никада нису ни били против Аустро­угарске, они су се на једном историјском раскршћу определили за Југославију јер се друкчије није могло.

Све што се касније догађало било је, дакле, само после­дица тих почет­них ко­рака нове државе, а у њој је суно­врат србске националне мисли и србског националног програма, започет оснива­њем једин­ствене Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), следбенице Туцовићеве Социјалдемократске партије, баштинице ан(тин)ационалних идеја Светозара Марковића (1846-1875) и утемељитељке Кому­нистичке партије Југославије која је за свој основ­ни циљ формулисала захтев за рушење Југославије као “там­нице народа” и уништавање Срба као њених “глав­них тамни­ча­ра”. И тај суноврат траје до наших дана, при чему удружени срб­ски непријатељи, али не само они са стране!, врло брижљиво прате и онемогућавају сваки покушај Србије да се одупре пропа­дању и да се покуша усправити.

Српски национални дух

 Наравно, од србскога Југословенског царства није било ништа. Већ после петнаестак година, због тога што је потенцијални југословенски цар заборавио да успо­стави србске етничке границе, србско национално тело почело је да се распиње. Делови Србске Земље поклоњени су не баш дав­ним србским крвним непријатељима, а нови светски рат пружио је прилику истим тим непријатељима да, заштићени новоство­ре­ним границама и ондашњим “новим светским поретком”, отпочну са још једним геноцидом над србским народом.

Усташко-коминтерновска коалиција, уз врло бројно учешће србских отпадника окупљених у комунистичком естаблишменту, али и из “базе”, спремних да докажу своју правоверност, наставила је са својим послом и после Другог светског рата. Из србске нације произведени су, пред нашим очима, најпре Црногорци и Маћедонци, а потом и муслимани. У црногорску нацију укључени су и они Срби који са правом Црном Гором (Старом Црном Го­ром, без Седморо Брда и Старе Херцеговине) нису има­ле много везе, тако да ће се, на пример, данас клети у своје црногорство и многи Срби из Куча чије су претке, у Црногорској похари на Петровдан 1856. године, црногорски војници подвргли геноциду на начин сродан, или истоветан, злочиначкој римолатоличкој или муслиманској пракси у бившим југословенским републи­кама Хрватској и Босни и Херцеговини.

И муслимански и римокатолички злочиначки подухват против Ср­ба зачет је почетком деведесетих година прошлог века у уверењу да Срби као националитет више не постоје јер су сви они упло­ви­ли у воде југословенства и “братства и јединства”. На срећу, би­ло је Срба који још нису заспали и који су имали снаге да се срб­ском националном идејом супротставе оживелом усташко-римокато­личком и фундаменталистичко-муслиманском покрету. У први план они су истакли визију о Србској Земљи, држави свега србског народа, Срба расутих диљем злосрећне авнојске, броЗЛОвске Југославије, а србски национални покрет најавили су као једину могућност да се “за наредних хиљаду година” реши србско питање. Само се по се­би разуме да су они у таквим својим размишљањима имали на уму и чињеницу да се на србским етничким просторима и у србском непосредном суседству ништа неће дешавати без мање или више отвореног уплитања страног фактора. И изражавали су бојазан да ће за остварење тако високо постављеног циља, страни фактор бити мања сметња од препрека које буду постављали интернационални или анационални “мислиоци” из крила србског народа.

Тај србски покрет нужно је морао бити национално обојен. Показало се да је србски народ постао свестан безизлаза у који је доведен вишедеценијским деловањем својих “националних” вођа, али и својим дотадашњим прећутним пристајањем на издају сопстве­ног националног, верског и људског бића. Стога, може се сма­трати разумљивим што промене у власти на самом почетку де­ведесетих година 20. века и такорећи нагло враћање великог де­ла србског народа србској историјској свести, развлашћена поли­тичка и партијска врхушка анационалне оријентације, често и антинационалне, није схватала као политички пораз – она ће те промене назвати великосрбским национализмом, продужетком колективизма, обнављањем тоталитаризма, невиђеном бруком и срамотом, катаклизмом, путом који води у нељудскост…

И поред примедаба те врсте, Србији и србском руководству (које је тада оличавао Слободан Милошевић – 1941-2006) упорно је приговарано да немају национални програм. Сви ће се присећати, баш као да им је то претходних деценија био текст за свакодневно ишчи­тавање, да је половином 19. века постојало Начертаније, и само на основу те чињенице и сазнања да век и по касније, после ве­ликих друштвених промена и у свету и у Србији, у истој тој Србији не постоји неки спис сличне намене, многи ће тврдити да је србска политика заснована на импровизацији, да не постоји србски наци­онални програм, те да због тога што сваком Србину није лично саопштено шта у том програму пише, не знају ни у чему се састоји србски национални интерес. Причаће се тако јер је огромној ве­ћини србскога живља, безмало свима, и данас непознато да је Начертаније, у Гарашаниновом рукопису без наслова, написано 1844, било изузетно строго чувана тајна и да се за њега није ни знало све до 1906. године. (И баш на основу тог податка ваљало би дефинисати законоправило да србски национални програм треба посматрати као категорију коју, у одређеном времену и, на­рочито, од одређених кругова, треба скривати, чувати, неговати и бранити као заиста врхунску тајну).

Многи су се тих деведесетих година подсмевали званичној србској тези о потреби да се сви Срби нађу у истој државној заједници и, нарочито, једној наизглед контрадикторној поставци да Србија нема територијалних претензија према суседним државама. Да ли из незнања, да ли из зле намере, део анационалне Ср­бије, оне која још увек није у стању да се отме својој интернаци­о­налистичкој (мондијалистичкој) идеолошкој свести, приговараће србској држави што у почетној фази југословенске драме није при­хватила конфедералне односе са дојучерашњом југословен­ском “браћом”; приговараће што своју србску браћу изван Републике Србије није одмах препустила на милост и немилост ислам­ском фундаментализму и римокатоличком крсташтву, створеним на мржњи према свему што је православно и србско. Такву логику нарочито је заступала политичка групација која је своје посто­јање засновала на одредницама такозване србске обнове.

Нешто друкчије размишљао је Зоран Ђинђић (1952-2003), један од предводника демократске опозиције, који је на самој средини новембра 1994. године за новосадски Дневник изјавио да су демокра­те у Србији постали реалистичније и да је “дефинитивно решење националног питања услов нашег опстанка, и то пре свега Срба у Србији”.

Казао баш тако и, уз објашњење да се србски национални про­блем може решити само под условом да Срби изван Србије добију своје државе, понудио Србима нове, додатне поделе, по истим оним правилима која је разбијајући србско национално биће по раз­ним републикама и аутономијама, примењивао његов непосред­ни идејни предак Јосип БроЗЛО (1892?-1980). И додао је томе да, уколико се то не догоди, и даље ћемо имати рат и избеглице.

Да све ово не би остало недовољно јасно, прави смисао целе приче с­м је сажео у став да “прва фаза није Срби у једној држави, него сви Срби у својим самосталним државама”?!

Несумњиво, он је добро знао за план својих западних мен­тора да се на Балкану створи празан простор, односно велик број ситних држав(иц)а које би биле без икакве политичке, војне, еко­номске и било какве друге снаге.

У крајњој линији, препрека томе може бити успостављена  само остварењем замисли да сви Срби живе у једној држави. У својој осно­ви, то је баш оно што тражи Химна Светоме Сави позивајући Србе “са свих страна”, “с мора и Дунава”, да “к небу главу” подиг­ну, тамо угледају “Саву Српску славу”, да се с њим “српска срца сва” уједине, када ће “сунце мира, љубави / да нам свима сине”. Као врховни циљ, дакле, Химна истиче духовно уједињење свих Срба, односно свесрбско сједињење у Светосављу.

Наравно, србска Држава, односно они који ту Државу воде по нашем избору (такав какав је), не може дефинисати своје циљеве баш у тој форми, али је ван сваке сумње да би и њен идеал морао бити уједињење свих србских територија, на начин који би отклонио све сумње у погледу будућег устројства будуће државе у којој би србски народ живео. Морала би то бити једна држава, са једном влашћу (“Нит је било нити може бити / једна земља а два господара”), где би се до учешћа у власти стизало избором а не договором племенске, партијске или какве друге хијерархије (никако са стране).

“Са свих страна сви Срби” лишени свих комплекса, са Светим Савом у срцу и Светосављем у души, творили би државну организацију досад непознату многовековном државотворачком искуству србском, државу засновану на хиљадугодишњим тради­ци­јама србске саборности, државу која би могла избрисати веро­ватно најпогубније србске поделе на “дошљаке” и “староседеоце” (на “дођоше” и “нађоше”). Да би се до тако високог циља стигло, већ у почетку морају бити постављени максимални захтеви, без прелазних решења. А максимални циљ свих србских политичких делатника морао би бити да се сви крајеви настањени србским народом уведу у једин­ствену и самосталну српску државу, Државу  под именом Србска Земља.

Сви србски крајеви морали би у Србску Земљу ући под својим земљописним називом, равноправно, неоптерећени било каквом или било чијом величином, заслугом, традицијом, историјом или намером. У односу на остали свет, а нарочито у односу на бројне непосредне суседе који Србију било колика да је, сматрају државом створеном чак и на њиховим наводним територијама, назив Србска Земља представљао би заштитни знак за будућу државу србског народа. Било какав покушај са стране да се агресијом, вер­балном или војном, окрњи србски национални простор назван Србска Земља, србском народу налагао би свету обавезу и давао неспорно право да свим расположивим средствима брани своју Отаџбину и целину свог националног бића. Називом Србска Земља јасно би се обележила државна и национална територија која несумњиво припада србском народу, а нико не би могао оправ­да­ти, ни пред собом ни пред другима, евентуалну намеру, још мање покушај, да присвоји или нападне, угрози или отме макар и делић тако назване Државе.

То би, у извесну руку, било благо рашчлањење управо помену­тог става да би сви Срби требало да живе у истој државној за­једници, и то би био вербални израз трајног србског националног програма. На који би се начин то оствари(ва)ло  и у ком би се вре­мену то десило (дешавало), зависило би не само од војних и по­ли­тичких прилика у свету већ и од духовне оријентације и нацио­налног расположења свега србског живља.

Без духовног сједињења србског народа неће вредети ни најлепше срочен национални програм.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!