Градоначелник Сарајева Мустафа Софтић са заставом геноцидне Независне Државе Хрватске 1943. године…

Петак, 04. 09. 2026. Kefalo

Након слома фашизма и нацизма, за учешће у окупационом апарату под којим су Сарајево и околина етнички очишћени од Срба и Јевреја, нова комунистичка власт осудила га је на – „чак“ седам и по мјесеци затвора у Зеници.

Формално, Софтићу се стављало на терет да је од 1941. до 1945. године, као стуб цивилне власти НДХ:

Служио окупаторском апарату – Добровољно и свјесно прихватио управљачку функцију у фашистичком систему, ојачавајући политичку и административну полугу њемачких окупатора и усташких крвника;

Омогућио логистику терора – Градском администрацијом и ресурсима обезбиједио инфраструктуру за хапшења, депортације и систематски геноцид над српским, јеврејским и ромским народом;

Ширио фашистичку пропаганду – Јавним истицањем усташких симбола и учешћем у манифестацијама НДХ давао легитимитет злочиначком режиму.

Под апаратом власти којем је Софтић давао цивилни легитимитет, јеврејска заједница у Сарајеву доживјела је потпуно уништење – од око 12 000 сарајевских Јевреја убијено је преко 9000 одн. 80%, чиме је ова заједница практично збрисана са лица земље. У истом периоду, кроз масовна хапшења, стријељања на Врацама и депортације у Јасеновац и Јадовно, убијено је на десетине хиљада српских цивила из самог града и околних села.

Поређења ради, иста та комунистичка власт је без суђења, пресуда и доказа ликвидирала десетине хиљада Срба широм Србије и српских земаља. Међутим, када је требало судити муслиманском градоначелнику Сарајева – града из којег су читаве породице српског и јеврејског народа отпремане директно у јаме и кланице – казна се свела на неколико мјесеци симболичног притвора.

Софтић је већ 1946. године мирно заживио у Кисељаку поред Сарајева, гдје је неприкосновено и без икаквог узнемиравања доживио дубоку старост, преминувши природном смрћу 1990. године у 92. години живота.

Овај примјер остаје трајни свједок посљератног комунистичког инжењеринга и селективне правде која је деценијама маскирала злочине зарад лажног мира и некаквог братства и јединства.

Када се у савременом наративу масовно форсира мит о такозваном „антифашистичком Сарајеву“, довољно је погледати званичне историјске чињенице и документaције из 1941. године. Одмах по успостављању геноцидне НДХ, градска управа у Сарајеву експресно је спровела систематско затирање свих српских трагова, преименујући улице назване по српским великанима, владарима и ослободиоцима.

Умјесто Војводе Степе, Краља Александра, Краља Петра и Његоша, Сарајево је међу првима у Европи својим улицама и шеталиштима дало имена Адолфа Хитлера, Анте Павелића, Бенита Мусолинија и Славка Кватерника. То није био инцидент, већ јасна најава и политички оквир за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима који је услиједио од 1941. до 1945. године.

Историјска истина, коју је каснија комунистичка власт деценијама систематски прикривала зарад лажног „братства и јединства“, јасно говори о ратном опредјељењу:

Застрашујућа већина муслиманског становништва у БиХ током Другог свјетског рата активирала се у оквиру усташких јединица, трупа Јуре Францетића (тзв. Црне легије), домобрана и злогласне фашистичке 13. СС „Ханџар“ дивизије.

У антифашистичком покрету и партизанским јединицама све до самог краја рата, муслиманско учешће сводило се на ниво статистичке грешке, док су апсолутну носећу снагу и жртву борбе против фашизма у Босни чинили управо Срби.

Смишљено заборављање: Комунистички режим (КПЈ) послије 1945. године свјесно је маскирао ове чињенице, изједначавајући џелате и жртве и пеглајући историјску одговорност оних који су с одушевљењем дочекали фашистичке окупаторе и масовно учествовали у њиховим формацијама.

Сарајево из 1941. године је кроз називе својих улица и масовно учешће у окупаторском апарату јасно показало ком је идеалу служило. Сакривање тих чињеница и накнадно приписивање антифашистичког епитета градском језгру тога доба представља грубо фалсификовање историје и увреду за српске, јеврејске и ромске жртве.

Аутор: Стојан Јанковић

Извор: Ускок