Владар који је изгубио престо, али сачувао достојанство
Поводом 550 година од упокојења (1476–2026)
Међу српским средњовековним владарима било је оних који су остали упамћени по великим победама, подигнутим задужбинама и политичкој моћи. Али било је и оних чија је судбина обележена страдањем и губитком готово свега што је земаљска власт могла да пружи. Један од њих био је Свети Стефан Слепи Бранковић, српски деспот чији спомен Црква прославља 22. октобра. Ове године навршава се пет и по векова од његовог упокојења, што је прилика да се подсетимо не само његове личне трагедије већ и времена у којем је нестајала српска средњовековна држава, док је њено духовно наслеђе налазило нове путеве опстанка.
Стефан је био син деспота Ђурђа Бранковића и деспотице Јерине, рођен у владарској породици која је наследила државотворно дело Немањића и Лазаревића. Његов отац настојао је да сачува Србију између две моћне државе, Османског царства и Угарске, а после губитка Београда подигао је Смедерево, нову српску престоницу. Иако су рударска средишта попут Новог Брда и даље представљала значајан извор богатства, политичка моћ Деспотовине постепено је слабила. У таквим приликама Стефана је задесила трагедија која ће обележити читав његов живот. Заједно са братом Гргуром, по наређењу султана Мурата ИИ, ослепљен је 1441. године у Једрену. За младе Бранковиће то није био само губитак вида, већ и тежак ударац њиховом будућем владарском положају.
Породичне и државне несреће затим су се низале једна за другом. Ново Брдо је пало 1455, деспот Ђурађ преминуо је 1456, а његов наследник Лазар почетком 1458. године. У тим тешким околностима Стефан је понео деспотско достојанство, али је његова кратка владавина трајала свега до пролећа 1459. године. Политички сукоби и нагодбе довели су до његовог уклањања, а само неколико месеци касније, 20. јуна 1459, Смедерево је пало под османску власт. Стефан је нестанак државе дочекао као изгнаник, лишен престола и земље којом је желео да управља.
Његов животни пут потом га је одвео у Албанију, где се око 1460. године оженио Ангелином, кћерком угледног великаша Ђурђа Аријанита. Њихов брак постао је једно од најлепших сведочанстава супружничке верности у српском светитељском предању. Ангелина је прихватила судбину слепог деспота и са њим делила године прогонства, неизвесности и оскудице. Из Албаније су прешли у Италију, у област Фурланију, где су живели у замку Белградо, далеко од некадашњег смедеревског двора. Ту су подизали своју породицу, у којој су рођени синови Ђорђе и Јован и кћерка Мара. Стефан је преминуо 9. октобра 1476. године, не дочекавши повратак у отаџбину.
Међутим, његовом смрћу није се завршила повест породице Бранковић. Ангелина је са синовима, уз подршку угарског краља Матије Корвина, 1486. године стигла у Срем. Старији син Ђорђе добио је деспотско достојанство и поседе међу којима је био и Купиник, тврђава у близини данашњег Купинова. То утврђење имало је знатно старије везе са српском владарском традицијом: још у време деспота Стефана Лазаревића налазило се у његовом поседу, а потом је припадало Ђурђу Бранковићу и, касније, деспоту Вуку Гргуревићу. Ангелина и њени синови донели су у Купиник мошти Светог Стефана Слепог и положили их у цркву Светог Луке. Тако је човек који се за живота није могао вратити у Србију после смрти постао једно од духовних средишта српског народа у Срему.
Његови синови наставили су породичну традицију. Ђорђе је касније примио монашки постриг под именом Максим и постао истакнути архијереј, док је Јован носио деспотско достојанство све до смрти 1502. године. Мати Ангелина, упамћена као мајка српска, посветила је живот очувању породичног и духовног наслеђа. Из њиховог ктиторског дела израстао је манастир Крушедол, који је постао једна од најзначајнијих светиња Срба северно од Саве и Дунава. У њему су поштоване и мошти Светог Стефана Слепог, све до великог разарања 1716. године, када је манастир спаљен, а највећи део светитељских моштију уништен. Ипак, поштовање свете породице Бранковића наставило се кроз векове.
У животу Светог Стефана Слепог преплићу се готово сви велики губици његовог времена: губитак вида, престола, отаџбине и, најзад, саме државе. Није оставио велике грађевине, нити је имао прилике да развије значајно државотворно дело. Али његова породица, њени светитељи и задужбине постали су део духовног наслеђа које је надживело политички слом средњовековне Србије. Управо у томе лежи дубљи смисао његовог светитељског лика: човек који је изгубио толико тога земаљског сачувао је оно што ће се показати трајнијим од власти – веру, породичну оданост и достојанство.
Пет и по векова после његовог упокојења, Свети Стефан Слепи подсећа нас да историју једног народа не чине само победе и владари који су оставили моћне државе. Понекад дубљи траг оставе они чији је живот протекао у страдању, али који су и у најтежим искушењима сачували духовне вредности свога времена. Његов земаљски венац био је краткотрајан и испуњен болом, али је у памћењу Цркве и народа постао венац светости који траје већ пет и по векова.
Аутор: Срећко Мартиновић
