То су наша деца, наши студенти, наша будућност и наше наслеђе, које морамо да подржимо!
Драге наше мајке, очеви, баке, деке…
Драги наши најмилији…
Ево, прође безмало две године. Знам да сте (помало) љути на нас. Љути сте и замерате нам што подржавамо наше студенте и нашу децу, што смо на њиховој страни. Љути сте што, како кажете, ми рушимо државу.
Ви знате да ми на вас нисмо и не можемо бити љути! Ви сте наши најмилији и када вас једног дана не буде, ми остајемо сами; сами баш као сирочићи! Али нас душа боли због свега овога што се дешава! Душа нас боли што мислите то што о нама и студентима мислите! Али ми вас не осуђујемо.
Морам да вас подсетим да је од 2012. па до данас из Србије отишло преко 400.000 високообразованих младих. Да будем прецизнији, они су отерани од стране власти, на овај или онај начин! Нису они отишли јер су алави и жељни богатства. Нису они тражили хлеба преко погаче. Само су тражили да могу поштено да зараде своју кору хлеба својим знањем и трудом, а да при томе не морају да буду чланови владајуће партије да би добили посао. Нису желели да их неко уцењује, да их тера као стоку у торове на тргове да машу председнику! Из истих таквих разлога сам и ја отишао из Србије пре више од 20 година.
Веома често чујемо коментаре да је нама овде лако. Лепо живимо, добро зарађујемо, а онда вама тамо у Србији делимо лекције о томе ко треба да буде на власти, зар не? Али није баш тако! „Горка је овде кора хлеба где свог нема и где брат није!“ Како рече наш велики Његош: „Нико још чашу меда не испи док је чашом жучи не загрчи; смијешане се лакше пију!“
Лако је отићи из Србије. Лако се човек брзо навикне на „бољи“ живот тамо негде далеко. Али онда схватимо да смо пропустили многе лепе тренутке са родбином, пријатељима, кумовима. И онда, на крају, у једном тренутку почнемо да стрепимо и да очекујемо телефонски позив у глуво доба ноћи. Очекујемо да нам неко јави да се упокојио отац, мајка, стриц, стрина, ујак, ујна, кум, брат или сестра. Нажалост, тај позив пре или касније дође. И онда жалимо што нисмо стигли на време да се опростимо од најмилијих. Стрепимо да ли можемо да стигнемо на време на опело… Неки од нас су у Канади, Америци, Аустралији… негде тамо далеко од Србије! Вероватно и многи од вас имају децу ван Србије. И ви можда почињете да размишљате да ће пре или касније доћи тај тренутак да пожелите да се опростите од своје деце! А деца ће можда бити далеко… можда неће стићи…
А студенти, ова наша дивна деца, као дар од самог Господа, подигоше своје главе против тираније. Они не руше државу, они нису усташе, наркомани и анархисти, како су приказани у медијима!
Они само желе да имамо правну државу у којој се поштују закони. Да криминалци иду на робију без обзира на то да ли су у владајућој партији или не. Надам се да нисмо заборавили оне силне афере које су чак и многе, ни криве ни дужне, главе коштале.
Деца само желе да могу да живе од свог поштеног рада и свог знања, а да при томе не морају да буду чланови владајуће нити било које друге партије. Не желе да их неко уцењује, да их тера као стоку у торове на тргове да машу председнику!
Они желе да сачувају нашу земљу и да и они имају нешто да оставе својим наследницима. Желе да се њихови наследници њих не стиде, већ да буду поносни на своје корене!
Они желе да остану у Србији. Не желе да иду тамо негде далеко и да једног дана и они очекују тај телефонски позив у глуво доба ноћи. Не желе да њихови најдражи морају да стрепе да ли ће још једном видети своју децу пре него што оду са овога света!
То је оно што ова деца желе!
А где смо ми и где сте ви? Ви сте нас учили да треба да будемо поштени, честити, одговорни и вредни. Да будемо увек људи и никада нељуди, како нас је учио и наш велики патријарх Павле! Учили сте нас да се бринемо о заједници јер без заједнице нема ни појединца! И ми смо нашу децу, наше ђаке и наше студенте учили исто то. А сада је дошло време да покажемо да стојимо иза свих својих речи. Да то што смо учили децу није била само празна реч. Сада треба и морамо да подржимо нашу децу и наше наслеђе. Ако треба, да у критичном тренутку станемо испред њих и да их заштитимо! Исто тако и ви треба сада да нама покажете да то што сте нас годинама учили и причали нам није била само празна реч. Треба да нам то покажете на делу! Треба да подржите нас и нашу децу. Тиме подржавате њихову и нашу будућност. И на крају крајева, тиме подржавате и своју будућност и своје наслеђе!
„Ајде граде сви уз наше младе,
Тама бледи, зора руди, Србија се буди,
Хајде села да се памте дела, низ сокаке нек се чује, стиже младост ту је,
Младост пева, бољу земљу снева, хајде земљо како знамо да је сачувамо!“
Ако децу не подржимо, на нашу и вашу жалост, многи од њих ће врло брзо морати да оду ван Србије. Да оду тамо негде далеко од нас! И онда ће једног дана и они дочекати тај телефонски позив у глуво доба ноћи. А шта вама преостаје? Преостаје вам да стрепите када ће доћи тај тренутак да пожелите да још једном видите своју децу!
Сведоци смо да власт преко медија, на првом месту Информера, Пинка и РТС-а, немилосрдно сатанизује децу, студенте и студентски покрет.
А шта то обичан, искрен и честит човек може и треба да види у тој деци? Може да види три ствари: ВЕРУ, НАДУ и ЉУБАВ.
- Може да види њихову ВЕРУ у Бога, ВЕРУ у истину и правду, ВЕРУ да у нама ипак постоји нешто добро!
- Може да види њихову НАДУ да можемо да се променимо: „Да будемо увек људи и никада нељуди!“
- Може да види да све то ова деца раде са пуно ЉУБАВИ! У њиховим бистрим очима видимо само ЉУБАВ и ништа друго!
Ето, то су наша деца, наши студенти, наша будућност и наше наслеђе, које морамо да подржимо! Надам се да ћете и ви то да урадите! Морамо да их подржимо или нас за мање од 10 година више неће ни бити! Неће нас бити територијално, економски, друштвено, културно, а нажалост, неће нас бити ни духовно!
Ја знам да су многи од вас симпатизери владајуће партије. И то није проблем. Ми смо, или би бар требало да будемо, демократско друштво у којем свако има право на своје мишљење и свој избор. Али ако у једном тренутку схватимо да је наш садашњи избор можда погрешан, хајде да размислимо, да се променимо и поправимо. Немојмо прати руке као Понтије Пилат, већ будимо као покајани разбојник који се покајао на Крсту и ушао у Царство небеско!
Ви сте наши најмилији, а надам се да смо и ми ваши! Нека нас Господ све заједно удостоји да се променимо и да будемо онакви какви треба да будемо: људи створени по лику Божијем!
Срдачно ваш,
Петар Ј. Грбовић
У Инзбруку, октобра лета Господњег 2026.
Извор: Правда
