Зашто црвене звезде и даље светле над Москвом
„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте.“ Свето Јеванђеље по Матеју 23:27
Честитка за Дан Русије, стигла 12. јуна, на први поглед одише топлином: прелепо пролећно цвеће, куполе Храма Василија Блаженог и моћне зидине Кремља у позадини. Натпис „С Днем России!“ позива на слављење модерне, суверене државе. Ипак, оштром оку посматрача неће промаћи дубоки идеолошки парадокс који ова илустрација носи. Са врха Спаситељеве куле, баш као и у стварности, и даље доминира и светли бољшевичка црвена петокрака.
Данас су ове звезде предмет општег технолошког дивљења и туристичког маркетинга. Многи су и даље фасцинирани податком да ове рубинске лопатице, тешке читаву тону и широке преко три метра, нису статични споменици. Оне су бриљантан инжењерски подухват совјетске епохе: дизајниране попут огромних ветроказа, оне се и данас нечујно окрећу на специјалним лежајевима под налетима ветра како би издржале ураганске ударе. Двослојно рубин и млечно стакло филтрирају светлост огромних лампи од 5 киловата које се хладе непрекидним вентилационим системима како се конструкција не би истопила. Све то ради без престанка, 24 сата дневно, већ скоро читав век.
Међутим, управо ту почиње онај други, дубоко узнемирујући аспект ове технолошке фасцинације. Сва та инжењерска генијалност упрегнута је у службу једне колосалне идеолошке лажи која траје и тридесет година након пада комунизма. И док нас задивљује чињеница да се звезда окреће да би смањила отпор ветра, заборављамо да она тиме већ деценијама симболизује савитљивост историјске свести једног друштва.
Овај духовни и историјски парадокс постаје још болнији када се подсетимо шта се заправо догодило са оригиналним симболима који су вековима чували ове куле. На суровим висинама Кремља некада су се поносно уздизали величанствени, позлаћени двоглави орлови — симбол хришћанске империје и православне самодржавности. Невероватно је да ови импозантни чувари нису пали у самом вихору Октобарске револуције; они су надлетали Москву још пуних 18 година под бољшевичким режимом, све до октобра 1935. године. Сведоци једног прошлог времена и вере, орлови су на крају демонтирани уз помоћ тешке машинерије. Да би понижење хришћанске прошлости било потпуно, нова безбожничка власт је ове вековне симболе јавно изложила у парку Горки како би грађани гледали како се са њих саструже царско злато. Након тог чина симболичког скрнављења, метални костури орлова су сурово бачени у заједничку пећ за индустријско претапање. Додатни духовни и историјски апсурд лежи у чињеници да су хиљаде комада уралског полудрагог камења, којима су првобитно биле опточене прве совјетске звезде пре замене рубин стаклом, касније претопљене и уграђене у висока совјетска одликовања и ордене.
Иницијативе попут оне коју је 2017. године покренуо покрет „Сорок сороков“, захтевајући потпуно уклањање бољшевичких звезда и повратак царских двоглавих орлова, упозоравају на неиздрживе историјске парадоксе који су се запекли на Црвеном тргу.
Најбизарнији парадокс огледа се у чињеници да актуелни државни грб Руске Федерације – управо онај који стоји на пасошима и документима грађана који 12. јуна славе своју земљу – јесте управо царски двоглави орао. Држава је вратила орла као свој званични заштитни знак, али му забрањује приступ на најсветије место руске државности – куле Кремља. Такав распоред ствара апсурдну хијерархију у којој се изнад главе двоглавог орла и даље естетски супериорно уздиже црвена петокрака
Други, готово нестваран апсурд јесте судбина самог Црвеног трга. На истом месту где се обнављају православне цркве срушене у совјетско време и где народ прославља васкрсење традиционалне Русије, и даље стоји несахрањено тело Владимира Лењина у некрополи Маузолеја. Ствара се надреалан просторни хибрид: верници улазе у Кремљ пролазећи испод Свете капије Спаситељеве куле, на чијем врху светли симбол милитантног атеизма, док преко пута њих лежи творац система који је те исте светиње скрнавио и рушио.
Оправдања да би скидање звезда „поделило друштво“ или прекршило конзерваторска правила УНЕСКО-а постала су изговор за идеолошку неодлучност. Модерна Русија покушава да истовремено седи на две столице: да слави монархистичку и православну прошлост својих предака, док истовремено држи упаљене рефлекторе на тоталитарним симболима који су ту прошлост брутално прекинули.
Све док празничке честитке буду морале да балансирају између лепоте древне архитектуре и наметнутих совјетских кулиса, слављење суверенитета остаће делимично заробљено у прошлости. Повратак орлова на кремљовске куле и уклањање симбола једне пролазне идеологије не би био чин вандализма, већ коначни тријумф историјске правде и почетак правог, неисказиваног исцељења националног континуитета.
Аутор: Срећко Мартиновић
