Самодрежа црква: Неми сведок векова борбе и страдања, пркоси тужној судбини и чува стари завет
На пола сата вожње од Косовске Митровице, путем који води ка Приштини, налази се Самодрежа, значајно место у историји Срба на Косову пре свега због знамените цркве у којој се, према предању, кнез Лазар Хребељановић причестио са српском војском пред чувени бој на Косову са Турцима 1389. године, а у њој је, кажу, након битке био и гроб Милоша Обилића. Нажалост, када путника намерника данас неки случај доведе у Самодрежу, он тамо не може да види ништа од славне историје и културе, осим тужну развалину једног епског здања које и даље пркоси судбини.
Прича о Самодрежи можда и најбоље сведочи о српским вековима на Косову, испуњених борбом, успонима, падовима, тешким страдањима и неодустајањем од опстанка на том простору. Од Уроша и Мрњавчевића и чувених стихова „састала се четири табора, на убаву на пољу Косову, код бијеле Самодреже цркве“ па до данашњих дана, дакле скоро седам векова касније, кроз малену цркву у овом место у долини Лаба, прошло је толико историјских збивања да их је тешко само набројати, а камоли описати.
Самодрежа данас симболизује прекинут живот многих Срба који су одавде морали у последњем таласу да беже пре 20 година, то је сада чисто албанско село, коме је остало само исто српско име и црква као предмет нечијег свакодневног иживљавања.
Дивљаштво и покушај отимања историје
Скретањем са главног магистралног пута, пратећи путоказ са именом Самодрежа, кроз озеленела поља и између новоизграђених албанских кућа, виде се остаци спаљених српских огњишта у оближњем Новом Селу, проваљени повратнички домови и велико сеоско гробље са само неколико несрушених споменика.
Даље уз реку пут води до спаљеног и уништеног гробља у селу Виљанце, а на самом улазу у село тек по који остатак зида сведочи о кућама у којима су живели Лазићи.
Цркву у Самодрежи годинама уназад албански екстремисти користе као јавни тоалет, ту уводе стоку, а из срушеног крова сада се промаљају гране дрвета које је никло. Тешко је о томе и говорити, а камоли писати. Посебно је несхватљиво када видите бруталне покушаје фалсификовања историје, када на пример, у једном видео снимку који кружи интернетом средовечни Албанац, наводно професор историје, „стручно“ објашњава да је Самодрежа заправо Илирска хришћанска црква коју су Срби отели и користили.
Уз све то, ова црква и ово место су данас потпуно забрањени за Србе. Знајући све то ипак смо кренули аутомобилом за Самодрежу. Дан је био сунчан као створен за овај обилазак, али нажалост убрзо смо схватили да је прилазак урушеној цркви тренутно апсолутно небезбедан подухват.
Тражећи пут до рушевина цркве сакривене иза тек олисталих кестенова, у непосредној близини основне школе, обратили смо се за помоћ нимало пријатељски настројеним мештанима. „Немате тамо шта да тражите, није вам то паметно“, на лошем српском смо добили јасну поруку.
Са неких стотинак метара гледали смо у правцу тужне Самодреже код чијих голих зидова је стајала група мештана гласно добацујући. Окренули смо се и отишли до неке друге срећније прилике.
Систематско разарање
Више среће у односу на нас, имао је пре две године, књижевник и новинар из Грачанице Живојин Ракочевић, који је за Косово Онлајн испричао део својих осећања када је крочио у Самодрежу.
„Успео сам да уђем у цркву, и то оба пута док су трајали школски часови албанској деци, која црквено двориште користе као игралиште. Кад граја крене из школе ми се повучемо у цркву и чекамо да се школски одмор заврши. Био сам тада са Благојем Јовановићем из Новог Села који ми је шапутао како је овде долазио на Сабор. Гледали смо шта су радили Александра Дероко и Петар Поповић, тражили има ли на зиду трагова фресака које је радио запажени сликар Живорад Настасијевић, рођени брат чувеног песника Момчила Настасијевића. Нажалост, видели су се само трагови ватре и гарежи и фудбалских лопти које ударају деца, остаци школских радова и чудна зелена боја што се слива са зидова“, каже Ракочевић.
Он се присећа да су тада из цркве изашли, као што су и дошли, раздвојени и наизглед незаинтересовани.
“Систематско разарање које се у овој области дешава већ 22 године није уништило материјалне трагове и знакове нашег живота који ће вас, упркос свему, одвести до Самодреже. Уосталом, ако и они нестану остаће она епска Самодрежа у коју се укључио садашњи, ништа мање, епски садржај и тренутак. Јер, живот Самодреже није мит, није легенда и песничко сањарење, то је чврста структура и прича једнака животу и косовском завету”, закључио је Ракочевић.
Извор: kosovo-online.com
