Rokenrol kao metafora očajanja i egzistencijalna prevara
28. XII 1980. Repetitivni oblik savremene civilizacije odnosi se kao oznaka i na repetitivne ishode savremenog kapitalizma, čineći zajedničku, jednu osnovnu dimenziju egzistencije savremenog čoveka. Civilizacija je data kao celina, i onako kako jedino i može postojati u tekućim uslovima, a njen osnovni deo je kapital sa svojom unutrašnjom logikom nametanja velike, masovne proizvodnje i potrošnje, kako bi se kroz sopstveno ponavljanje i beskrajni niz ponovljenih jediničnih operacija što više reprodukovao i umnožio. Takva logika kapitala vodi repetitivnosti ponašanja, koje se svodi na ponavljanje operacija u vezi sa materijalnim svetom. Svi pojedinci moraju ući u date obrasce ponašanja, jer drugačije ne mogu ekonomski (biološki) opstati, ali istovremeno postavlja se i pitanje psihološkog odnosa prema nametnutom tipu egzistencije. Ta repetitivnost psihološki se doživljava kao mora, ali da li je ona zbilja nastala kao čisto nametanje, ili za njom ipak postoji potreba, koja je istovremeno i dovela do sadašnjih oblika vladavine logike kapitala?
Ovozemaljska i pragmatična duhovna orijentacija protestantizma i rimokatoličanstva, sa visokim vrednovanjem materijalnih stvari, visokom motivacijom za sticanje materijalnih dobara, sve do posebno izražene štedljivosti u tom sticanju – sve su to bile u osnovi psihološke osobine, negovane u tim religijama, na kojima se zasnivao brzi materijalni razvoj zapadne civilizacije. Na taj način uvedena je eksplanaciona shema u obrnutim relacijama prema ranijim i gotovo sveprisutnim shemama objašnjenja, koje su nastojale da psihički svet objasne objektivnim okolnostima, dok je ovde stanje materijalnog sveta objašnjavano psihološkim stanjima populacije. U svojoj celini, takva objašnjenja su ne samo optimistička u odnosu na uspon Zapada, naročito u poređenju sa ostalim svetom, već su optimistička i u odnosu na samo tumačenje tog velikog preimućstva, koje se, tada, ne zasniva na golom materijalnom preimućstvu, već je fundamentalne prirode, jer proizlazi iz samog bića Zapada, dok je njegovo materijalno bogatstvo samo epifenomen te osnovne prednosti, verovatno nedostižne za druge, upravo zato što nije materijalne već duhovne prirode.
U tom optimizmu, sa velikim elanom, kakav je imao i brzi materijalni razvoj Zapada, vršena je i generalizacija opšte duhovne pozicije, izjednačavanjem uticaja rimokatoličanstva i protestantizma, čije su se dogmatske razlike gubile tokom formiranja psihičkog sveta pripadajućih populacija. Tako je i mogao jedan Johan Sebastijan Bah, iako protestant, komponovati trajna dela, nominalno za Rimsku crkvu, a stvarno za obe zapadne hrišćanske crkve, a tim i za zapadnu kulturu uopšte. Nešto slično mislio je i Justin Popović u Filosofskim urvinama, kada je govorio da protestantizam i rimokatoličanstvo predstavljaju istu dimenziju, sa jedinom razlikom što je protestantizam hipertrofirani oblik rimokatolicizma, i da je, prema tome, hipertrofirano izdao osnovnu ideju Boga, svodeći egzistenciju čoveka na banalne tričarije, i stvarajući ogromnu i opasnu prazninu u hrišćanstvu, koja je i dovela do razvoja totalitarnih ideologija, ili do antihrišćanskih humanizama sa odricanjem hrišćanske i evropske tradicije, i zatim do ugrožavanja smisla tekuće civilizacije. Poznavao sam arhimandrita, ali iznad svega monaha i profesora dr Justina Popovića i sećam se naših razgovora u manastiru Svete Ćelije, kraj Valjeva, između ostalog i o humanizmu zapadne kulture i civilizacije, sa neuspelim pokušajima povratka u srednji vek, ili sa iskrivljenom slikom o antičkom svetu, čiji humanizam nije isključivao transcendentni svet, kako to čini zapadnoevropska kultura i civilizacija, potopljena u banalnosti materijalnih dobara i instrumentalizaciju mišljenja zbog dostizanja materijalnih vrednosti. Osećam izvesnu grižu savesti što u tim razgovorima nisam učestvovao sa većim poštovanjem prema sagovorniku, možda sam mislio previše svetovno, nenaviknut na razgovore sa teolozima, ali nadam se da mi je taj velikodušni čovek te male nesmotrenosti oprostio, drugima je oprostio i mnogo veće.
Sećam se i onog dela razgovora u kom mi je otac Justin govorio kako je bio uhapšen krajem pedesetih godina, kada je trebalo da bude izabran patrijarh Srpske crkve. Komunistička vlast je isturala svog kandidata Germana, ili je smatrala da bi taj izbor za nju bio podnošljiv, ali je njemu ozbiljan protivkandidat u Sinodu bio otac Justin (nepodnošljiv za komunističku vlast), koji bi verovatno i bio izabran da nije stavljen u kućni pritvor (hotel „Mažestik“) za vreme zasedanja Sinoda (izabran je German). Vođen svetovnim, a ne teološkim načinom mišljenja, video sam u tome zajedništvo komunističke ideologije i zapadnoevropskog humanizma, statističkim jezikom rečeno, njihov zajednički izvor varijanse, ali je oca Justina taj način zaključivanja ostavio ravnodušnim, mislim da mu se takav nalaz činio nerelevantnim za osnovnu temu, koja je prevashodno bila teološka.
Otac Justin pisao je o zapadnoevropskom humanizmu kao žeravici na raskršću, na kome stoji čovek zapadne tradicije, koji je povukao za sobom i druge, naročito iz istočnoevropske tradicije, osećajući da mu gori podloga, i da je dobio opekotine, ali koji još uvek ne zna kojim putem da krene. Bilo je to vreme Drugog svetskog rata, koji je i operacionalisao tu krizu verovanja i iznalaženja egzistencijalnog smisla. Sada, pošto je proteklo nekoliko decenija, znamo koji je put izabrao taj uklješteni čovek. On je ostao pri svom izboru materijalnog sveta kao okosnice egzistencije, ali je ontološka ugroženost ličnosti ostala ista kao i ranije, i taj čovek, koji se odrekao transcendentnog sveta, uklješten između ovozemaljskog i onostranog, pribegao je za psihopatologiju standardnim odgovorima u sličnim poremećajima – pristupio je opsesivno-kompulsivnim reakcijama, beskrajnoj repetitivnosti suženog broja jednih te istih operacija ponašanja.
Možda je prejako reći da je upravo ta težnja ka opsesivno-kompulsivnim reakcijama, u traganju za modelima ponašanja koji omogućavaju i dopuštaju veliku repetitivnost operacija, da je takva usmerenost prizemljene duhovnosti zapadnoevropskog čoveka uslovila izbor standardizovanog i totalnog kapitalizma, koji po svom unutrašnjem biću takođe zahteva oblike opsesivno-kompulsivnih modela ponašanja. Možda je realnije reći da su u pitanju paralelni procesi, koji su se stekli u određenom vremenskom periodu, i sada jedan drugog podržavaju, hraneći se i braneći se međusobno.
***
Nije potrebno poimenično nabrajati obrasce repetitivnih operacija verovanja, mišljenja, htenja i njihovu operacionalizaciju putem objektivizovanog ponašanja. To su praktično svi obrasci ponašanja, stalno ponavljajući, standardni za populaciju razvijenog, zapadnog sveta, koja uz repetitivnost postaje i masovno standardizovana. Sve te operacije imaju istu onu funkciju koju imaju i inače postojeće opsesivne radnje u svakodnevnom ponašanju, kada brojanje prozora po zgradama, ili uporno pevušenje neke arije ima funkciju zavese pred nekim izvorištem neurotskog sadržaja, čime taj psihološki sadržaj biva sprečen da dođe u svest i uznemiri ličnost. Sistem standardizovanih i učestalih operacija ima po toj analogiji funkciju spuštanja zavese između svesti ličnosti i prazne, besmislene egzistencije, odbacivanjem, izneveravanjem starih svetih knjiga, i opštom preorijentacijom verovanja ka materijalnim vrednostima. Moderni kapitalizam i moderna civilizacija Zapada odavno su prešli onu tačku uspona koju je Veber opisivao kao fundamentalno preimućstvo religije i kulture uopšte. Ta civilizacija došla je do svoje hipertrofije, i u objašnjenju tog fenomena mora se ostati kod shema koje je ponudio Veber, ali sada ono što je bilo hvaljeno kao osnovica uzdizanja, mora biti kuđeno kao osnovica na kojoj se razvija egzistencijalno beznađe, sve do razmera opsesivno-kompulsivnih reakcija.
Ovde ću napraviti izuzetak sa navođenjem jednog oblika repetitivnosti koji zaslužuje posebnu pažnju. Kad sam već spomenuo Baha, počeću taj opis napomenom da je Bah komponovao religioznu muziku ne samo za Rimsku crkvu kao protestant, već da je ta muzika bila i ostala univerzalna i u njegovom i u našem vremenu. Bila religiozna, bila svetovna, ona je nosila transcendentne poruke, pa je i danas muzika za one koji su izmakli procesu opšte standardizacije mentalnog aparata i repetitivnosti izvođenja operacija.
Onako kako su Bah i drugi prirodno proizašli ne samo iz jednog vremena, već pre svega iz određene psihološke strukture, tako su rok ili pop muzika proizašli iz našeg vremena i iz postojeće psihološke strukture masovnog društva. Dok standardne i repetitivne operacije ponašanja postaju sve više neizostavni deo svakodnevice, pa se više gotovo ni ne primećuju u svojoj surovoj jednostavnosti i uprošćenosti egzistencije, rok i pop muzika nametljivo pokazuju svoju standardizovanost i repetitivnost, namećući se kao opsesija, imajući kompulsivne oblike ponašanja za vreme slušanja. To je muzika uprošćene strukture, sa ponavljanjem samo nekoliko elemenata i sa dominantnim ritmom, koji gotovo zamenjuje sve druge muzičke elemente. Ona ne zahteva muzičko obrazovanje, oslanja se na jednostavan i primitivan muzički ukus, blizak urođeničkim plemenima. Pošto je siromašna u izrazu, zahteva dodatne vizuelne elemente, takođe pojednostavljenog ukusa, i obično sadrži neku priču iz banalne svakodnevice, koja se onda doživljava kao svečanost.
Jedino što u toj sivoj slici stvari odudara i daje određenu dramu jeste izvestan krik očajanja, koji se javlja u pojedinim muzičkim tvorevinama, ali i sve tvorevine moderne zabavne muzike mogu se smatrati metaforom očajničke egzistencije. Po tim svojstvima, moderna muzika za zabavu masovnog društva, oličena u rok i pop muzici, sadrži u sebi i jednu pukotinu, karakterističnu za egzistenciju i mentalni sastav prosečnog građanina modernog kapitalizma, ali i za druge paralelne civilizacije. S jedne strane ona stvarno ima „zabavnu“ i maskirnu funkciju kao opsesivno-kompulsivni mehanizam, ali s druge služi i kao signal, krik očajanja, i izdušak strahovitog dinamičkog naboja, koji proizlazi iz egzistencijalnog očajanja i koji bi mogao težiti da se pretvori u isto tako strahovitu destruktivnu snagu.
***
U tom kontekstu valja gledati ubistvo jednog od vodećih ljudi grupe Bitlsi, Džona Lenona, od pre nekoliko dana u Njujorku. Ubio ga je pred njegovim stanom jedan od mnogobrojnih obožavalaca, za koga je odmah u javnosti rečeno da je mentalno obolela osoba. Kako su tako brzo i tako nedvosmisleno došli do tako krupnih zaključaka o ličnosti ubice? Bila je to još jedna od mnogobrojnih javno iskazanih želja javnosti da kritičke tačke društvenog ponašanja vidi kao proizvod sumanutosti pojedinca, a ne celine postojećih društvenih odnosa i odgovarajuće civilizacije, ali i u tom skrivanju glavne dinamike koja stoji iza ubistva ima delimičnog priznanja da pojedinci, uokvireni jednom iscrpljujućom civilizacijom, lako dolaze u stanja koja se mogu nazvati psihičkim poremećajem.
Lenon je, kažu, bio jedna od glavnih ličnosti modernih, savremenih oblika muziciranja, bio je vodeći među njima, a njegovi tekstovi za muzičke kompozicije imali su svoju poetiku, ili bar neki smisao povezan sa pitanjima egzistencije ljudi. Ali ubistvo onoga koji reprezentuje glavninu sadržaja tekućeg emocionalnog ispoljavanja pretežno mladog stanovništva (i muzika i poezija najpre o tome govore) ne može predstavljati nešto usputno i slučajno, već postaje podjednako reprezentativno za dinamiku postojećeg psihološkog polja, barem kod pretežno mladog stanovništva, koje i jeste najreprezentativnije i najindikativnije za psihološke mehanizme i njihovu dinamiku. Ubica je takođe bio mlad čovek, sigurno nije bio normalan u uobičajenom smislu te reči, ali je utoliko pre mogao da odrazi psihološku dinamiku i mehanizme svog doba – ono ne mora da bude istovetno sa našim dobom, nas starijih. Smrt jednog od glavnih pesnika i kompozitora grupe sa kojom je započela epoha rokenrola, reči i muzike redukovanih pojedinaca i njihovog očajničkog krika, u korelatu je sa očajanjem jednog pojedinca, koji je pucao u jednu egzistencijalnu prevaru, u čitavu jednu civilizaciju, koja je već naišla, koja će tek naići.
Autor: Dragan Krstić, Psihološke beleške 1978-81, Balkanija, Novi Sad
Izvor: Stanje stvari
