Илија Петровић: Да ли је Србији најважнији спорт

Питање Мише Ђурковића „Коме припадају спортисти“ (хттпс://видовдан.орг/друство/миса-дјурковиц-коме-припадају-спортисти/ – 10. август 2021) требало је, ваљда, да оне који одлучују о државним финансијама подсети на „неправедну“ расподелу расположивог новца, „по моделу у коме највећи део новца за спорт иде за… пар клубова“, али и да забрине обичан србски свет због „непринципијелног“ учешћа србских спортиста сваковрсне оријентације у стицању разног ордења на којекаквим такмичењима (или: којекаквог ордења на разним такмичењима).
Из одговора које сам питалац даје, тешко је разабрати шта је у свему најзбуњеније за Србију:
– Да ли то што „свака медаља изазива осећај националног поноса (а) успеси спортиста доживљавају се, разумљиво, као успеси нације, државе, одраз њене меке моћи, престижа или укупног стања“;
– Да ли то што се освајањем одређених медаља „стиче право на изузетно озбиљне националне пензије“;
– Да ли се речени спортски успеси постижу кроз „улагања државе и заједнице“ или, можда, „појединаца, њихових породица, одређених тренерских ентузијаста“, с тим што, чини се, у оба случаја „немају адекватну инфраструктуру (и) услове за развој“;
– Да ли то што је „пао комунизам“ и са њим „систем школског спорта (док је у Америци он и даље основа)“ – макар и без комунизма -, због чега су „амбициозна деца и родитељи“ принуђени да „одмалена иду у приватне клубове, улажу свој новац и врло рано постају предмет уговора… и стварају осећај да припадају својој породици, менаџерима и клубовима, па им је најважније да сачувају здравље и потпишу што боље уговоре“;
– Да ли то што се она, Србија, још увек налази у недоумици „да ли попут Француза правити посебне академије за најважније спортове и појачати улогу државе у селекцији, развоју и коришћењу елитних спортиста, да ли коначно почети озбиљније да се улаже у индивидуалне спортове као што су пливање, атлетика, гимнастика, борилачке вештине“ и кликерање, уместо што се већ дуго држи наопаке праксе да „огроман део новца намењен спорту даје у квазидржавне, а заправо фактички приватизоване клубове, посебно за фудбалске и кошаркашке секције Звезде и Партизана… за ухлебљење половних странаца, док наша талентована деца преко менаџера своју срећу све раније траже ван земље, и после и не осећају ни потребу ни дужност да бране боје те земље“.
Неуобичајено је много јадиковки изречено у претходним одговорима (да занемаримо она остала, можда и „важнија“ од препричаних), нарочито ако се зна да бављење спортом у виду заната, професионално, бар по нечему – макар то динарски (еварски, доларски) било неупоредиво – личи на оно чиновничко „од осам до четири“ или „од седам до три“.
Можда и због тога што није хтео да замара читаоце, или је штедео „интернатски“ простор, Ђурковићев текст остао је без одговора на питање по којој се логици додељује национална пензија неком од спортиста (за коришћење после навршене те године живота) који је, примера ради, скоком удаљ, или шутом, или песницом, или на брзака, или у центар, или асом, или кликером „у рупу“, добио златну, сребрну или бронзану медаљу на Олимпијским играма или неком сличном светском или европском или сокачком првенству, и тиме допринео „развоју и афирмацији спорта“.
Сувишно је питати и који се спорт тиме афирмише и развија, исто као што је сувишно и бесмислено питање шта се то развија и афирмише националним пензијама додељиваним певачима народне или забавне музике (да их не упоређујемо с ауторима „из области књижевности, музике, визуелних и извођачких уметности и филма“), који су дали „врхунски допринос националној култури, односно култури националних мањина“.
Небитно је при томе да ли се користи народски израз „национална пензија“ или административни – „новчани додатак којим се одаје почаст ствараоцима који су унапредили културни живот“ или спортистима који су „афирмисали“ спорт.
Занемаримо ли на час „афирмацију“, сваки страстан навијач може се присетити благоглагољивих порука како су дотични „афирматори“ допринели угледу Србије у свету. Да је то лаж, може се лепо видети из чињенице да, на пример, спортски успеси Новака Ђоковића, несумњиво најбољег тенисера свих времена (јер он је своје победе остваривао у много јачој конкуренцији но што је то успевало његовим успешним претходницима), не само да Србији нису подигли „рејтинг“ у било чему, већ се и он, Ђоковић, суочио са завишћу и мржњом бројних својих спортских супарника, многих медија по свету и, чак, извесних кругова у светској тениској организацији. При томе, не треба ни помињати да се немали Ђоковићеви приходи врте мимо србског пореског система и, последично, србског буџета.
Да неко не би помислио како се од Ђоковића премного очекује, ваља се присетити да је повећи број србских спортиста, појединачно или у некој од екипа, и деценијама раније побеђивао по белосветским аренама и тако доприносио „угледу“ своје Отаџбине, али се не можемо сетити да ли је иједан од њих искористио свој победнички углед не би ли, примера ради, утицао на римскога папу Јована Павла Другог да, августа 1992, одустане од позива Западноевропској унији и Северноатлантском савезу да својим трупама поведу крсташки рат против Срба или, опет на пример, да позове оних безмало двадесет чланица Северноатлантског пакта да марта 1999. године одустану од необјављеног рата против Србије или, још једном „за два примера“, да се супротставе западној фашикратској окупацији Републике Србске Крајине и србске покрајине Косова и Метохије; још мање да је успео у било чему од реченог.
Кад се већ помињу „национални пензионери“ певачког, играчког, скакачког, пливачког, борачког, тркачког и разног другог лоптачког заната, ваља подсетити да се они први поменути повремено похвале како за једновечерњу забаву приме износ упоредив с износом који ће један просечно плаћен радник у Србији примити за бар двадесетак година, односно током половине свога радног века.
Код неких од оних „других“ (о чијим се зарадама углавном ћути), прелаз из једног у други клуб доноси обилату зараду, звану „накнада за обуку и развој играча“ (обештећење) ономе првом, „изворном“, јер се сматра да су знање, спремност и играчка способност тамо научени и усавршени – што се мора и наплатити; како се тај новац користи, ко га користи и у које сврхе – то је „знање“ недоступно јавности, исто као што се не зна да ли су поменуто знање, спремност и играчка способност заиста тамо научени и усавршени или се радило о богомданој даровитости.
Добpо, да се превише не качимо о певаче, дипле, удараче и разне друге прескакаче, можемо се подсетити да је Владо Стеванов (1946), песник из Новог Сада, пре доста година формулисао закон који гласи:
„Ако србски ауто-механичар треба да под ‘хаубу’ довезених кола баци и најповршнији поглед, он то наплаћује; ако србски обућар треба да удари један ексерчић у ципелу, он то наплаћује; ако србски мајстор за белу технику треба да дотегне и најмањи завртањ, он то наплаћује; само се од србског интелектуалца очекује да свој посао обавља бесплатно“.
Истина, Владо је тај закон „донео“ у време док је још било обућара, механичара, столара, зидара, бравара и других мајстора од заната, у време кад се још није знало да ће србска занатска сцена остати празна, без занатлија; када ће грађевинска предузећа по сеоским телефонским стубовима „расписивати“ конкурсе за зидаре, тесаре, зидаре, молере, водоинсталатере, а текстилне конфекције за шивачице, с искуством или без њега – све уз сигурну плату и пензијско и здравствено осигурање; кад се још није могло замислити да ће се школа свршавати без понављача, да ће бројна србска деца протрчати кроз основну школу не научивши ни сва слова; десиће им се слично и у неком баш због њих измишљеном средњем будалном образовању, и не знајући да ли се зову баш онако како им пише у сведочанству о свршеној школи. Но, и такви какви су, стекли су право да сврше и студије којекаквих минџамената, маркетинага или икебана, са правом да одлучују о много чему што не знају ни шта је, а чули смо пре две-три године од једног професора да су такви, неписмени, стизали и да студирају на Филозофском факултету у Београду.
Но, препустимо тој „стручној“ врсти да делује тамо где се лагодно сместила – на срамоту ововременог школског система у Србији, тек толико да бисмо посветили малкице пажње оним савесним ђацима који су прошли кроз школу, али и школа кроз њих.
Савесна младеж, дакле, посвршавала је своје школе и почела да се бави пословима због којих је и учила. Они који су веровали да их стечено знање на известан начин ограничава у деловању (неко би их радије назвао амбициозним младим људима), а такви су заиста малобројни, упуштали су се у потрагу за новим знањима и временом стицали научна звања позната и под називом докторат; ако се неко од њих зауставио на магистарском степену, могао је то бити знак да и „сребрна медаља“, не само „златна“, представља величанствен успех.
Сребрна или златна, свеједно, стечена најчешће при крају двадесетих животних година, то је за све њих тек изазов за учешће у трци која би требало да потраје чак и пуне четири деценије.
Но, пре њиховог изласка на стартну линију, ваља поставити питање да ли је иједном од поменутих школованих „сребрњака“ или „златника“ пре изласка на одбрану научног рада обећана награда од иједног динара, а да и не говоримо о седамдесет или шездесет хиљада евара, са све високом националном пензијом кад прослави четрдесети рођендан. Није, наравно, још се сматра природним да сви који су комисијски „нападали одбранаша“ буду почашћени због „неуспеха“ у нападу.
А често се дешава да новопроизведени „приправник“ за научника, сам за себе или посредовањем неког невидљивог мајстора за те послове, обави „трансфер“ у неко ближе или даље иностранство. Нажалост, није се још десило да Држава Србија постави питање да ли се такав „трансфер“ може подвести под спортско правило о „накнади за обуку и развој играча“, те да од сваког „научног“ пребега, или „научне“ избеглице“, али и средњошколца и основца, наплати бар просечан износ утрошен за његово школовање. На пример: осамдесет хиљада евара за „златног“ високошколца (та сума се помињала пре неку годину), шездесeт хиљада за „сребрног“ средњошколца, четрдесет хиљада за „бронзаног“ основца.
Тек толико да се „извади“ штета, али и срамота која се србскоме друштву причињава плаћањем спортских и певачких „успеха“ и њихових „заслужних“ националних пензија.
Све ово као суморно подсећање да је потписник претходних редака још септембра 2019. године питао (емајлом) Председника Републике Србије да ли је Држава Србија са 20.000 евара наградила било ког доктора Бумбаширевића што је пришио неку откинуту руку, као што је то учинила набацујући по толико евара некима који су се, тих дана, наздраво углобљеним рукама добацивали неком лоптом преко још некаквије мреже.
Да и не помињемо ону масу србских „просечњака“, упослених и пензионисаних, од којих Србија и преживљује.
Аутор: Илија Петровић, историчар