Милиони за нашу рају и њихове мега скупе мираж пројекте
Још два технолога су незаслужено добили научне ПРОМИС пројекте. То су Павле Спасојевић (38 година) са Факултета техничких наука у Чачку (са 50 %) и из Иновационог центра (са 50 %) Технолошко металуршког факултета (ТМФ) у Београду, који је добио преко 20 милиона динара (169.706,55 евра) и Никола Кнежевић (43 године) који је ‘укњижио’ чак 23 и по милиона динара (199.999,77 евра) из Института Биосенс у Новом Саду. (У мојој књизи књизи: ПРОМИСк-19: ТЕШКЕ ПАРЕ за ЛАКУ НАУКУ се детаљно говори многим нитима које повезују проф. Ђорђа Јанаћковића и кандидате: Павла Спасојевића и Николу Кнежевића).
Никола Кнежевић и Павле Спасојевић добили су милионске суме новца за сумњиве пројекте
С Ђорђем Јанаћковићем су, као ‘нокат и месо’, повезане и ректорка Иванка Поповић и Гордана Даниловић Грковић, члан Управног одбора Фонда за науку. Последња је Ужичанка у директној „земљачко поверилачкој“ вези с смењеним државним секретаром за науку Владимиром Поповићем.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
ПРОФЕСОРИ и МАМЕ
мучена 80 година стара мама-Даница Јанаћковић морала је да помаже сину, професору Ђорђу, да заврши иновациони пројекат од 4 милиона динара који је оверила ‘ректорка’ Иванка Поповић
Ове две жене-високи руководиоци: ректор Иванка Поповић и в.д. директора НТП Београд Гордана Даниловић Грковић, толико су биле 12. маја 2010. године омађијане др Ђорђем Јанаћковићем да су чак и његовој, тада 80-огодишњој мајци овериле да је подобна да ради са сином Ђорђем једногодишњи иновациони пројект вредан преко 4 милиона динара ( тада око 40 хиљада евра).
Нисмо истраживали да ли је пројекат и како реализован. Да ли је дошло време да се испита како су се доделиле и делиле толике паре? Или ћемо и даље да јуримо многе плагијате професора Универзитета у Београду, а посебно Синишу Малог и његову комисију?
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Преко Павла Спасојевића, из шљивородног Чачка и Павловог тате проф. др Мирослава Спасојевића, могуће је лоцирати још једног члана Фонда за науку у лику проф. др Снежане Богосављевић Бошковић.
На пројекту Павла Спасојевића је уписана и његова сестра и друго дете проф. Мирослава Спасојевића – Милица Спасојевић (сасвим «случајно» одабрана из Иновационог центра Хемијског факултета у Београду).
Преостала четири учесника овог пројекта су из Иновационог центра Технолошко металуршког факултета у Београду. Међу њима је и други омиљени ђак ректорке Иванке Поповић Енис Џунузовић.
Чачанска стоглава хидра за грабљење милиона
ПРОМИС програм није био предвиђен за људе који се баве технолошким иновацијама. У мојој књизи детаљније пишем о доста сумњивој легалној могућности да се Павле Спасојевић уопште појави на ПРОМИС конкурсу (видети књигу, стране 83-88). Сада се види да су тадашње сумње биле више него оправдане. Технолошки иноватори се не могу сврстати у научнике, осим ако немају 11 коауторских радова на Web of Science са ‘ректорком’ Иванком Поповић.
Иначе, Павле Спасојевић и Иванка Поповић су до сада били заједно потписани на разна научна дела и технолошко-иновациона безмало двадесет (20) пута! Павле Спасојевић има заједничке (колхоз) радове и са својим оцем проф. др Мирославом Спасојевићем и са сестром Милицом Спасојевић.
На Web of Science Павле и Мирослав Спасојевић имају 12 заједничких радова. Тата Мирослав има афилијацију (припадност) Агрономског факултета у Чачку (Универзитета у Крагујевцу-УК) и Главног одбора Нове Србије!? У брошури о Универзитету у Крагујевцу (која се може наћи на интернету) пише да је он декан тог факултета, а да му је продекан за научно-истраживачки рад, гле пуког случаја, проф. др Снежана Богосављевић Бошковић!? ‘До коске’ научница и СПС социјалиста, бивша министарка пољопривреде у првој Влади А. Вучића и садашњи члан Научног савета Фонда за науку Србије и одскора добро плаћени члан Управног одбора највећег српског Института у “Винчи”.
Са поменутом подршком из ‘позадине’ ниједан технолошки кандидат није могао пропасти. Описани конзорцијум технолога имао је, као свог скоро најважнијег члана, управног одборника Фонда за науку-Ужичанку Гордану Даниловић Грковић, која је у управљачке орбите избачена директно из Пословно-технолошког ИНКУБАТОРА техничких факултета у Београду. Она је мастер рад одбранила у својој 41 години баш на ФТН у Чачку. Да ли то важи да: кад си земљакиња доскорашњег државног секретара Владимира Поповића у Управни одбор Фонда за науку можеш доспети и из Инкубатора (мислим, Пословно-технолошког) и са мастер дипломом с великом муком стеченом у Чачку да би се у позним годинама те дипломе стидела и крила је ко’ змија ноге?
Овај пројекат би требало Спасојевићу и ‘иноваторима’ одузети. Јер само веома наивни могу да поверују да Спасојевић више припада ФТН у Чачку него Иновационом центру ТМФ у Београду. Да је друкчије, ставио би он на свој пројекат бар једног мученика из Чачка. Но, изгледа да породица Спасојевић и технолози са Факултета техничких наука у Чачку за стид и срам слабо маре.
САНУ, риба од главе смрди
Годинама руководство САНУ одбија да се позабави очевидном корумпираношћу својих чланова која се, између осталог, огледа и у безобзирном потписивању неких од најистакнутијих академика на туђе научне радове, којима нису ни цртицу допринели. Поменућу овде само председника САНУ Владимира С. Костића академика Ђорђа Шијачког, које сам лично јавно именовао као драстичне примере потписивања на туђе радове (о томе сам упознао српску јавност, многе друге академике, међу њима и Душана Теодоровића «доживотног ловца» на Синишу Малог). То је грубо и бескрупулозно присвајање туђе интелектуалне својине.
Костић и Шијачки- редовно ДОПИСАНИ АКАДЕМИЦИ: да ли само грубо и бескрупулозно присвајање туђе интелектуалне својине?
Кроз истраживање понашања академика у случају ПРОМИС конкурса могуће је доћи до још поразнијих коруптивних шема у којима су учествовали чланови САНУ. Душану Теодоровићу се ћутање исплатило. Он је на списку главних коаутора једне недавне добитнице пројекта у оквиру Програма развоја вештачке интелигенције. То је такмичарка из Математичког института САНУ Татјана Давидовић са добитком од 160.673,13 евра. Зна ‘Дуци’ Теодоровић на кога се сме кевтати до миле воље, а кога не ваља дирати.
Спрега Електротехничара и физикохемичара
Истраживање пристрасности у раду Фонда за науку најбоље је започети од провере како је на место директора Фонда дошла Милица Ђурић Јовичић (МЂЈ). Опште је познато да су за њено постављање, поред бившег ректора и професора Електротехничког факултета (ЕТФ) Бранка Ковачевића, најзаслужнији академици Владимир С. Костић и Костићев и Ковачевићев блиски пријатељ академик Дејан Поповић.
Овај свемоћни академик је заједно са својом супругом и проф. Мирјаном Поповић (ЕТФ) «одгајио и васпитао» Милицу Ђурић Јовичић, садашњу директорку Фонда за науку. Дејан Поповић има пет заједничких радова са М. Ђурић Јовичић, док «научни трио» Мирјана Поповић, Владимир С. Костић и М. Ђурић Јовичић на Web of Science имају чак 10 заједничких радова. Чудо од стваралаштва!
Милица вреће новца дели као Деда мраз
Свако се може лако уверити да су три ПРОМИС пројекта додељени опет сарадницима са Електротехничког факултета, од којих су двојица добитника потекла из истог гнезда у коме се ‘испилила’ и 37 година стара директора Фонда М. Ђурић Јовичић, док је трећи добитник Марко Крстић, 36-годишњи колега-директор Центра за промоцију науке. Остала двојица освајача су Андреј Савић (38 год) и Коста Јовановић (33 год).
Марко Крстић је срећан, али и забринут због добијања пројекта: «Ди ћу ја с толиким новцима»?
Укупна вредност ова три пројекта је чак око 50 милиона динара, односно 423.949,03 евра.
Поређења ради, напоменимо да је највећи и најстарији национални научни Институт у “Винчи”, који има преко 700 запослених и 345 доктора наука, “освојио” само један биолошки пројекат од 196.556,95 евра. Ако је све било поштено, а национални Институт у “Винчи”је прошао овако јадно, онда би требало предузети хитне кораке да се он одмах затвори.
Пројекат добило и средовечно дете академика Д. Поповића
Разматрањем радова ових електротехничара, после неких недоумица и краћих дилема, сигурно доводи до необичног открића да је пројекат “освојила” и 44 године стара Ана Поповић-Бијелић, ћерка академика Дејана Поповића и његове супруге Мирјане Поповић.
Проф. др Мирјана Поповић, редовни професор у пензији и ћерка проф. др Ана Поповић-Бијелић (44 год)
Ова средњовечна особа студирала је више од 6 година, не нарочито тежак Факулет за физичку хемију (ФФХ), и додељено јој је преко 130 хиљада евра за пројекат који треба да се бави терапијом и дијагнозом обољења рака помоћу протеинског хидрогела.
Оно што пада у очи приликом рецензирања добитних пројеката је недостатак мере у самохвали, немање стида за очигледно швиндловање и несолидан рад скупо плаћених рецензената.
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Kњигa ПРОМИСк-19: ТЕШКЕ ПАРЕ за ЛАКУ НАУКУ
Се може купити у књижари: Плави круг, Мајке Јевросиме 2/A ,11103 Београд, 011/3241 325; и у књижари – антикваријату: “Мала Академија”,Ђуре Јакшића бр. 4, Београд, 011/3282365 .
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
На крају прегледа свих добитника упутно је потсетити се неких најдрастичнијих примера превара, да се не забораве и изгубе у шуми свега што је написано и обрађено (47 срећних ПРОМИС добитника). Да остану упамћени и да се о њима приповеда. Један такав ‘ђаволски’ пример је први рад на списку најцитиранијих радова Ане Поповић-Бијелић, старије кћери академика Дејана и проф. Мирјане Поповић. То је рад који је цитиран чак 108 пута и на коме је Ана главни аутор.[1]
Међу шест аутора имамо два брачна пара. Мирјану и академика Дејана Поповића, њихову ћерку Ану и зета Горана Бијелића. Овим радом је породица инкасирала 4 x 108 цитата, од којих чак Аниних 108 у ПРОМИС позиву, сигурно нису били занемарени. Исти рад је још излаган на многим конференцијама.
Цео род потписује научни рад
Да ли случајно, или због блиских другарских веза са директором Фонда Милицом Ђурић Јовичић, на ничим изузетан Факултет за физичку хемију (ФФХ) одоше још два ПРОМИС пројекта. Укупна инкасирана сума ФФХ је 410.335,76 евра. Интересантно је и да су пројекте добила два продекана ФФХ (др Ана Поповић Бијелић и др Игор Пашти), а да је трећи добитник женска особа Милица Вујковић, која 2015. године није прошла на избору за доцента у својој 32-ој години, да би у 37-ој истрчала на терен, да као изузетна млада нада у звању вишег научног сарадника у трку покупи преко 180 хиљада евра на ПРОМИС, како изгледа, вешто наштелованом рулету.
Чудо невиђено у Новоме Саду
Невероватно велики број одобрених пројеката који одлазе у ‘научну провинцију’, у Нови Сад, је наизглед право чудо. Ово чудо се једино може приписати чињеници да је председник Научног савета Фонда за науку Стеван Пилиповић Новосађанин, иначе академик САНУ, баш са Департмана за математику и информатику Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду (ПМФ) .
На ничим истакнути ПМФ из Новог Сада отишло је невероватних седам ПРОМИС пројекта у укупној вредности од безмало један милион евра! На жалост, нико од ових седам славодобитника, поштено говорећи, није ни приближно заслужио да добије то што му доделише.
‘Вођице’ и Вође пројеката у петој деценији живота
Нејаки Департман за биологију и екологију ПМФ је освојио чак три ПРОМИС пројекта за младе у укупној вредности од 498.787,00 евра. ‘Вође’ ових пројеката, троје постаријих кандидата, су у петој деценији живота и практикују оно што се може назвати колхозна наука. Радове потписује и по десетак коаутора.
Једна од добитница, Кристина Погрмић Мајкић, на сајту “Департмана” даје пет одабраних референци које имају у просеку по девет потписника. На свом списку радова она пријављује искључиво заједничке радове са мало старијом колегиницом Соњом Каишаревић, са истог “Департмана”, која је други срећни добитник ПРОМИС пројекта. Овај “Департман”, сличан ‘научном колхозу’, веровали или не, има укупно 115 истраживача-буџетских корисника (62 са докторатом).
МОТИВ ИЗ „КОЛХОЗА“ ЗА БИОЛОГИЈУ И ЕКОЛОГИЈУ
специјализованог за мужу државних фондова: Кристина Погрмић-Мајкић и Соња Каишаревић
Соња Каишаревић
О Кристини Погрмић Мајкић писала је 2. септембра 2020. године београдска Политика у чланку: “За идеје младих доктора наука девет милиона евра”. Политика пише да ће тим „Detox”, који она води, испитивати “какав је утицај хемикалија у пластици на репродуктивни систем жена”. Како ће она испитивати утицај разних пластика на болести јајника, са још троје својих колега с новосадског “Департмана” ПМФ и само једним са учесником мршаве научне биографије с Медицинског факултета у Новом Саду (Стеван Милатовић – 9 радова и око 30 цитата на Web of Science), сам Бог зна.
Поред тога, ово је прастара тема која се од 2010. године ради на истом месту под руководством проф. др Радмиле Ковачевић: „Ксенобиотици са хормонском активношћу: репродуктивни, метаболички развојни одговори и механизам дејства код одабраних модел организама и ћелијских линија“ ОИ 173037.
Само сурово пристрасни људи, или тотално неодговорне незналице, или корумпиране особе су могле да донесу одлуку да се за финансирање одобре три пројекта са истог Департмана за биологију и екологију ПМФ УНС. Има ли ту икакве етике?
Трећи добитник на ПРОМИС конкурсу је Петар Кнежевић (41). При томе, све троје добитника су у петој деценији живота, мршавих научних достигнућа и мало истакнутих биграфија. Још је теже сврстати их у «младе истраживаче у раној фази каријере“ које би било пожељно финансирати, како то прописује обнародовани Акт о циљевима ПРОМИС програма.
Боље је било паре разделити новосадској сиротињи него их давати оваквим „стручњацима“. И да је савести и стида Фонд би требало да поништи ову своју одлуку и тако исправи ове и многе друге кардиналне грешке.
Биосенс као Екстрасенс (надрилекар)
Не смемо пропустити да поменемо две институције, које са озбиљном науком никакве везе немају, а добиле су незаслужено опет по два пројекта. Једва пет година старом, Институту Биосенс (Истраживачком развојном институту за информационе технологије биосистема) додељена су два пројекта вредна преко 370 хиљада евра да их воде два “младића” опет у петој деценији живота.
Један од њих ће предвиђати ефикасност лечења обољења рака помоћу наноматеријала који реагују на спољне стимулансе, Никола Кнежевић, 43 године – 200.000,00 евра, а други ће се бавити квантитативном детекцијом биоаеросола у реалном времену, Бранко Шикопарија, 41 година-178.064,50 евра.
Нити су ово научне теме, нити је Биосенс место из кога би требало водити истраживања ефикасности лечења рака. Овај, ничим истакнути и 2015. године на брзину склепани институт, је већ од априла месеца 2017. године реализовао пројект вредан 28 милиона евра, а шефови института су се хвалили како: „прерастају у Европски центар научне изврсности за ПОЉОПРИВЕДУ“. У госте им је долазила и Брнабић и најављивала градњу нове пословне зграде. Којим се то открићима могу закитити ови још увек само научни шегрти, губарима слични кад су у питању фондови државе Србије?
Научним дунђерима дати тешки милиони
Задржаћемо се овде на пројекту Николе Кнежевића, старог сарадника члана Научног савета Фонда за науку Ђорђа Јанаћковића. Како сам Никола недавно написа: „Проф. Ђорђе Јанаћковић је један од ретких истраживача који ми је понудио сарадњу након мог повратка из иностранства и с проф. Јанаћковићем имам 3 коауторска рада (последњи 2018. год), који јесу план заједничког рада.“
Не постоји ниједан суштински разлог због кога је овај престарели кандидат (43 године) требало да се нађе на списку „славодобитника“ ПРОМИС пројеката (докторирао је 2009. године и потребно је допунски утврдити да се то десило после 2. септембра те године). Као прво, погледајмо наслов пројекта: „Предвиђање ефективности лечења рака наноматеријалима који реагују на спољне стимулансе“. Ако у Гугл убацимо наслов Кнежевићевог предлога пројекта добијамо 950.000 линкова, а ‘клик’ на први такав резултат: „Scholarly articles for PREDICTION OF CANCER TREATMENT EFFECTIVENESS WITH STIMULI-RESPONSIVE NANOMATERIALS“ даје 9.240 радова. Институт Биосенс се води као институт за примену информационих технологија у пољопривреди и очигледно није место за проучавање ефективности лечења рака наноматеријалима којим ће руководити осредњи 43-годишњи технолог!
Овај пројекат Института Биосенс је драгоцен за сагледавање начина на који су ПРОМИС пројекти додељивани. Видимо да технолог Никола Кнежевић нема никакве формалне, а још мање суштинске, квалификације за процењивање ефективности било каквог лечења, поготово не лечења рака. За очекивати је било да се на списку учесника на његовом пројекту нађу учесници медицинске струке. Уместо тога, Кнежевићево женско јато има пет чланова: биолога, биохемичара и хемијског технолога и још два хемичара. Од таквог недовољно квалитетног састава тима неке велике успехе у лечењу рака наноматеријалима само будаласти могу очекивати. Пара би вредело да се упознамо са рецензентима који су тако ‘високо’ оценили овај пројекат и оваквим научним ‘дунђерима’ (у најбољем случају) доделили толике милионе.
СКЛАДАН НАУЧНИ ТАНДЕМ: др Ивона Јанковић-Частван има чак 28 колхоз радова са колегом Ђорђем Јанаћковићем
Најинтересантнија особа, са списка учесника на овом пројекту, је др Ивона Јанковић-Частван (чак 49 година) са Технолошко-металуршког факултета из Београда са кога је и ‘ректорка’ Иванка Поповић и њен велики пријатељ, колега, екс декан и садашњи члан Научног савета Фонда за науку, већ помињани свудаприсутни и рекло би се свемоћни Ђорђе Јанаћковић.
Да ли ико, са трунком соли у глави, може да посумња да је смештање Ивоне Јанковић-Частван на пројекат Николе Кнежевића, из Института Биосенс (који паре само граби и ником ништа не поклања) било резултат нечега што није намиривање ранијих дужничко-поверилачких обавеза чланова технолошког клана Универзитета у Београду и шире? Сумњала и кунктаторе би требало да разувери следећа чињеница: Ивонa Јанковић-Частван и Ђорђе Јанаћковић имају наWeb of Science чак 28 заједничких радова. На некима је коаутор и декан Технолошко металуршког факултета Петар Ускоковић. Да су радови купус, а не научни радови, било би превише, прекиселили би се и покварили.
Војвођански шумари бећари
Посебан разговор заслужује наука која се практикује у Институту за низијско шумарство и заштиту животне средине УНС. Двојица његових сарадника Марко Кеберт (36) и Дејан Стојановић (35) су добили пројекте вредне укупно 387 хиљада евра!
И овај покрајински институт не зна шта ће од пара којим га Европа затрпава. После разматрања научног опуса ове двојице добитника преко 45 милиона динара једноставно је закључити да ни по једном параметру, ови еко–шумари, нису заслужили да добију ПРОМИС новац: нису баш ни млади, нису предложили никакву врхунску идеју, с науком мало везе имају, а истраживања која раде су далеко од изврсности. Сврставање њихових пројеката у научне пројекте је терање шеге и груба спрдачина са отимачином.
Нико од медицинара није заслужио доделу вредних научних пројеката
Тешко је не приметити да је безобразно много пројеката, овога пута, отишло на Медицински Факултету Београду и на тзв. медицинске науке. За то је, по мишљењу писца ових редова, одговорна огромна, незаслужено моћна, с науком посвађана, интелектуално ускогруда и меркантилна групација Српског лекарског друштва која је узјахала и до непрепознавања срозала САНУ.
Преко позиција узурпираних у САНУ медицина је, незаслужено и дрско, зграбила чак седам „научних“ ПРОМИС пројеката у укупној вредности од: 1.198.684,01 евра.
Управљачки тим Фонда за науку заслужио је распуштање
Пројекте су добили: Институт за медицинска истраживања (2), Медицински факултет и његови институти (3) и Институт за онкологију и радиологију Србије (2). Добитници су један мушкарац и шест жена. Ова тешка “родна аномалија” је ситан проблем у поређењу са чињеницом да: нико од славодобитника ни приближно није заслужио да се овако вредним научним пројектима ‘закити’. Само на основу имена руководилаца пројеката, као и непотпуног и површног прегледа учесника на тим пројектима, могуће је било закључити да је огромна вероватноћа да су у одабиру оних који су “достојни” да те добију скоро сигурно учествовали: председник САНУ Владимир С. Костић и академик и декан Медицинског факултета УБ Небојша Лалић.
а то је свуда добро плаћен посао
Овај последњи (Лалић) је Костића задужио продужујући му радни однос на Медицинском факултету после 65 године живота, што није уобичајена пракса на том факултету. Помињали смо колико је Владимир Костић блиско сарађивао са в. д. директором Фонда за науку Милицом Ђурић Јовичић у објављивању десетина заједничких научних (колхоз) радова, а пред продужење свог радног ангажмана на Медицинском факултету, крајем 2017. године, виђен је и на изложби уметничких дела из приватне збирке у то време државног секретара Владимира Поповића и његове супруге Борке Поповић. Назив изложбе је био: “Ремек-дела из приватне колекције у Галерији УЛУС: Од Јовановића и Предића, преко Шумановића и Надежде до Шејке и Милића од Мачве”, а неки стручњаци говоре, да је колекција Владимира и Борке Поповић вредна више милиона евра.
Да ли је Костић лобирао да богати пројекат стигне под окриље његовог сарадника Филиповића
Да ли се могло десити да Владимир С. Костић није умешао своје прсте како би пројект добила млада, за научна истраживања слабо припремљена, Јована Бјекић (32), психолог из Института за медицинска истраживања (ИМИ)? Лично мислим да она: као стручњак за аутоматске анализе текста, за коришћење електричне струје ради одвикавања младих од претераног конзумирања хране, као суптилни познавац проблема сексуалних мањина и искусни мисионар за рад са избеглицама, без интервенције из ‘српског научног генералштаба’ није имала ни промил шансе да конзумира овакав пројекат (много више детаља о овом добитнику се може наћи у мојој књизи: стране 92-101). Јована је добила да располаже са 168.490,00 евра и да по мозговима џара: „ОД МОЖДАНИХ ТАЛАСА ДО ПОБОЉШАЊА МЕМОРИЈЕ: УНАПРЕЂЕЊЕ МЕМОРИЈЕ ПЕРСОНАЛИЗОВАНОМ ФРЕКВЕНТНО-МОДУЛИСАНОМ СТИМУЛАЦИЈОМ МОЗГА.“
Бјекићка је вероватно само послужила да се места на пројекту домогне стари сарадник Владимира С. Костића из Института за медицинска истраживања др Саша Филиповић (60 година). За Филиповића и В. С. Костића Web of Science даје да имају 15 заједничких радова у међународним часописима.
Слично и доста поуздано се може претпоставити да, без Костића и декана академика Небојше Лалића, није могао проћи 200 хиљада евра вредан пројекат доцента Петра Миловановића (36) са Медицинског факултета у Београду.
Иначе, медицинари из САНУ јако воде рачуна о “својима”. Нарочито о члановима својих породица.
Снага и моћ сложних научних брачних парова
Само на први поглед је одступање од теме, ако она овом месту истакнемо једно карактеристично САНУ породично прегнуће са којим је и академик-«чистунац» Душан Теодоровић, одавно упознат.[2]
Овај рад је потписао декан Медицинског факултета у Београду, академик Небојша Лалић са супругом Катарином
Небојша и Катарина Лалић, супружници научници на истом колхоз задатку
На истом раду је потписан и академик Петар Сеферовић са ћерком лијепом Јеленом Сеферовић:
Лепа Јела и тата Пера-академик
Рад потписује још десетина (није јаја) него коаутора из шест институција. И већина њих неком предаје и неког учи и васпитава. Ако неко мисли да је ово један случајни пример, грдно се вара. Међу ПРОМИС добитницима постоје још два слична примера.
На оба су по два брачна пара и на оба је потписан по један “часни” академик САНУ и са овим чињеницама је упознат ‘академик-истинољубац’ Душан Теодоровић, (који се представља у јавности као непоткупљиви борац против неправилности, неетичких поступака у науци, плагијата, очигледних колхозних радова, а не види испред носа шта раде његове најближе колеге?). Колико би тек очева и мајки с децом и рођацима данас нашли на заједничким радовима које српски буџет финансира?
“Историја је учитељица живота”
Неко је сматрао целисходним да у руководеће органе српског Фонда за науку, који дели паре, изабере чак двојицу историчара. У Научном савету Фонда је редовни професор Филозофског факулета у Нишу Александар Растовић и директор „Историјског института Београд“, док је у Управном одбору научни саветник „Института за савремену историју“ Момчило Павловић.
Растовић је очигледно и политичар и историчар, што се да закључити из његове биографије са сајта Историјског института. Павловић је, као стари познати ротаријанац, то још више (детаљи о апсолутној неподобности Момчила Павловића за посао у Фонду су дати у мојој књизи: ПРОМИСк-19: ТЕШКЕ ПАРЕ заЛАКУ НАУКУ,стране 180-201).
Ова двојица историчара, изгледа увек блиских власти, ће сигурно ући у историју због несумњивог доприноса да историја и археологија буду науке које «отеше» четири ПРОМИС пројекта у вредности од 528.036,40 евра.
Управа Фонда за науку сарадницима добитних ПРОМИС пројеката у зубе не гледа: чак и пензионери могу бити млади!
Само Балканолошки инстутут САНУ је приграбио 258.036,38 евра. Један од његових “младића” и добитник пројекта је Мирослав Марић. Он има 44 додине, студирао је археологију 9 година, а докторирао 2017. године у 41 години живота.
‘Свежи’ др Мирослав Марић, таман за ПРОМИС стигао
Њега су “младог”, само после две године, извукли из ПРОМИС шешира с изврсним (‘праисторијским’) „идејама које у будућности могу имати значајан утицај на развој науке и истраживања, као и друштва у целини“ (цитат из позива да се на ПРОМИС конкурише).
Ни други награђени археолог Емилија Николић (41), из Археолошког института у Београду, није много боља. Требало јој је осам година да дипломира архитектуру, више година да се одмори, да би после још осам година докторских студија дипломирала 2018. године. Њој је додељено чак 199.657,08 евра, а на њеном пројекту за младе допунске две године ће радити 67 година стара проф. др Јонјауа Раногајец из Новога Сада, пензионерка. Поткивачи незнања из Фонда за науку најбоље знају како: “укључити изврсне младе истраживаче у научно истраживачки рад, као им ојачати професионалне капацитете у раној фази каријере и оспособити их младе за руковођење пројектима“?!
Емилија Николић и Јонјауа Раногајец:”без старца нема ударца!”
Није шала, прављење малтера је озбиљан посао и могу га “дизајнирати” само зреле госпође (назив пројекта “младе” Емилије је: „МАЛТЕР ДИЗАЈН ЗА КОНЗЕРВАЦИЈУ-РИМСКА ДУНАВСКА ГРАНИЦА 2000 ГОДИНА ПОСЛЕ“).
Младе наде српске историје
На добитним пројектима Срђана Мићића (Институт за новију историју Србије, 37 година) и Драгана Бакића (Балканолошки институт САНУ, око 38 година) налазе се следећа ‘деца’ и мало одраслији: Наталија Димић, Јован Чавошки, Растко Ломпар, Светлана Шеатовић (Институт за књижевност и уметност) и Владимир Цветковић (Институт за филозофију и друштвену у теорију), који ће да деле преко 20 милиона динара у наредне две године.
др Срђан Мићић и др Драган Бакић су у дилу на више нивоа
Прво троје су, према прелиминарним проверама, деца и рођаци неких академика САНУ и одређених,у академским круговима, познатих људи. Мало је необично да се на историјским пројектима нађу:
– Светлана Шеатовић: (Дипломирала на Филолошком факултету у Београду, група за српску књижевност и језик са општом књижевношћу 1998. године…Докторирала 2010. на Филолошком факултету: Природа и функција циклуса у поезији Васка Попе и Ивана В. Лалића под менторством проф. др Јована Делића) и
– Владимир Цветковић: (Дипломирао је и докторирао филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду, 1997. године, односно 2007. године и магистрирао теологију на Универзитету у Дараму (Durham), у Великој Британији 2002. године. А 2014. године је изабран за научног сарадника на Институту за филозофију и друштвену теорију (ИДФТ) Универзитета у Београду. Обављао је истраживачке и наставничке делатности на универзитетима у Принстону (САД), Орхусу (Данска), Сент Ендрјусу (Шкотска), Ослу (Норвешка) и Нишу (Србија). У област његовог истраживачког интересовања спадају патристика, античка и византијска филозофија и модерна православна теологија.
Једини прихватљив разлог којим би се могло објаснити присуство филозофа, више теолога, Владимира Цветковића (46) на Бакићевом историјском пројекту би могло бити то што је овај времешни научни сарадник (Цветковић) на својој фејсбук страници написао да живи у Гетингену а да је из НИШ, а сигурно није сметало ни то што на својој страници понекад ‘постује’ озбиљне проблеме геј популације Србије.
Зашто се Светлана Шеатовић нашла на историјском пројекту немамо времена да тренутно истражујемо. Свако ко погледа њену јавно доступну биографију ће лако закључити да јој ту није место (http://www.ikum.org.rs/lat/people.php?id=13). Овако очевидно муљање заслужује да се Драгану Бакићу одузме добијени ПРОМИС пројекат. Тај пројекат је и онако слаб, као и његов руководилац.
Мало је рећи да је велика брука то што су Момчило Павловић и Мелиса Боковој (Melissa Bokovoy)[3] дошли у прилику да бирају историјске пројекте. Лако је било приметити да је странкиња Мелиса Боковој била учесник Павловићевог пројекта који је финансирало Министраство просвете, науке и технолошког развоја.
Скупи Тандем ММ: Мелиса и Момчило
За улогу Александра Растовића у послу одлучивања немам довољно поузданих података да бих је квалификовано проценио. Међутим, прећутна сагласност да се финансирају изабрани пројекти, у оволиком броју и с овим руководиоцима, ни њега не препоручује за озбиљног и одговорног човека. На памет ми не пада да српске историчаре оцењујем према броју радова и цитата. Ипак, чини ми се да добитне три ПРОМИС теме, заједно са четвртом археолошком, ни по ком основу не заслужују специјално финсирање. Ако су нечим изузетни побројани случајеви, изузетни су по степену дрскости да се с таквим референцама уопште конкурише. И као преседани сведозвољености за будуће сличне примерке.
Прихватање пројекта Драгана Бакића може нам помоћи да разумемо позадину рада и моћи „историчарског клана“ у Фонду за науку и њихову већинску љубав за четврту Југославију (великобритански пројект за осакаћену Србију). Три испод просечна историчара, који су учествовали у одабиру историјских пројеката ПРОМИС позива Фонда за науку, је баш много. Рад на мењању свести Срба се очигледно захуктава.
Колико ли се тек спремају да отму пара на сада актуелном позиву за „ИДЕЈЕ“?[4] Британци се, као што знамо, увек труде да своје „идеје“ спроведу туђим рукама и за паре локалних „мавара“…
Историја је озбиљна и важна наука. Препустити је на милост и немилост разним ‘ђилкошима’ и њиховим схватањима академских слобода је недопустива неодговорност. У свакој озбиљној држави она се изучава, како због историјске истине, тако и због заштите националних интереса кад су ови угрожени због фалсификовања, нарочито савремене историје од стране познатих суседа из бивше заједничке државе и њихових још увек моћих и бескрупулозбих западних савезника. Нажалост, у Србији је историјска наука данас веома запуштена, толико да се чак многи савремени истраживачи не стиде да аутошовинистичку икону, у лику Латинке Перовић, проглашавају за научни ауторитет и особу коју би требало поштовати. Мени ово доказује да је пристајање на служење интересима непријатеља српског народа још увек у Србији потпуно безопасно и чак исплативо. Има ли наде да тако неће бити још дуго? Није ли дошло крајње време да се приступи ‘контумацији’ вируса издаје заједно са његовим носиоцима свих редова и боја?
“Гусле су нас одржале, њима хвала”
Био би прави злочин не истаћи срећно уједињење архаичности женског свирања уз гусле са трансмодерним животним квирофилним и феминистичким опредељењима Иве Ненић, 41-годишње добитнице пројекта са Факултета музичке уметности (ФМУ). Зар је било бољег начина да се искаже чврстина европских опредељења Србије од финансирања пројекта који ће водити највећи, можда једини икад, женски светски стручњак за давну и новију историју ж е н с к о г свирања уз гусле, фрулу и дудук, и додатно, незаобилазни зналац српске и светске хип хоп (реп) „глазбе“?
Овај млади доцент у петој деценији живота, који је ФМУ завршио после 8 година студирања, освојио је 86.419,47 евра за „изврстан научни“ пројект под називом: „ЖЕНСКО ЛИДЕРСТВО У МУЗИЦИ: ХИБРИДНО-ЖАНРОВСКО ИСТРАЖИВАЊЕ УЛОГА ЖЕНА, ПОСРЕДНИКА И ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЖБАЊА У ИЗВОЂЕЊУ (И КОМПОНОВАЊУ) МУЗИКЕ У СРБИЈИ“.
Сингуларном догађају да се за високу, применљиву и друштвено корисну науку прогласи рад Иве Ненић и награди вредним ПРОМИС пројектом, у мојој књизи је посвећена дужна пажња: чак петнаест страница (54-69). Ко ове странице прочита посумњаће сигурно да су само људи под дејством тешких дрога могли да у делима Иве Ненић могли да нађу склад са прокламованим циљевима у Програму Фонда у вези са ПРОМИС позивом:„Програм Фонда за науку по структури омогућава финансирање пројеката заснованих на изврсним идејама које у будућности могу имати значајан утицај на развој науке и истраживања, као и друштва у целини, а намењен је изврсним пројектима младих истраживача.“
Или су можда, тада државни секретар Владимир Поповић и веома умрежена ‘директорка’ Милица Ђурић Јовичић, својом памећу закључили и одлучили да би баш било ‘ИН’ да овој васпитаници/штићеници Центра за женске студије, Београдске отворене школе и невладине организације Жене у црном доделе овакав, за њих ‘јефтин’, пројекат? Рачунајући вероватно да ће се некима, на високим позицијама (In the high places), овај њихов потез изузетно свидети!?
Крај
Аутор: др Филип Раке Вукајловић, научни саветник Института “Винча”
Уређење и опрема текста : Између сна и јаве
_________
Напомене:
[1] Artificial Organs; 29(6):448–452, Blackwell Publishing, Inc.; © 2005 International Center for Artificial Organs and Transplantation; Multi-Field Surface Electrode for Selective Electrical Stimulation; Ana Popović-Bijelić, †Goran Bijelić, ‡Nikola Jorgovanović, ‡Dubravka Bojanić ,†¶Mirjana B. Popović, and ‡§¶Dejan B. Popović; Faculty of Physical Chemistry, University of Belgrade, SCG; †Center for Multidisciplinary Studies, University of Belgrade, SCG; ‡Faculty of Engineering, University of Novi Sad, SCG; §Faculty of Electrical Engineering, University of Belgrade, SCG; and ¶Department for Health Science and Technology, SMI, Aalborg University, Denmark; *Received February 2005. Address correspondence and reprint requests to Dr. Ana Popović -Bijelić , Faculty of Physical Chemistry, University of Belgrade, Studentski trg 12–16, Belgrade, SCG. E-mail: ana@ffh.bg.ac.yu
[2]OPEN| SCIentIFICRePorTS| (2018) 8:926 | DOI:10.1038/s41598-018-19229-w,Increased left ventricular mass index is present in patients withtype 2 diabeteswithout ischemic heart disease; Jelena P. Seferovic1,6, MiloradTesic2,6,PetarM.Seferovic2,6, Katarina Lalic1,6,Aleksandra Jotic1,6, Tor Biering-Sørensen3, Vojislav Giga2,6, Sanja Stankovic4, Natasa Milic5,Ljiljana Lukic1,6, Tanja Milicic1,6, Marija Macesic1,6, JelenaStanarcic Gajovic1 &Nebojsa M. Lalic1,6;1 Clinic of Endocrinology, Diabetes and Metabolic disorders, Clinical Center of Serbia, Dr. Subotica 13, 11000, Belgrade, Serbia. ;2 Clinic of Cardiology, Clinical Center of Serbia, KosteTodorovica 8, 11000, Belgrade, Serbia.;3Department of Cardiology, Herlev and Gentofte Hospital, University of Copenhagen, Copenhagen, Denmark.; 4Center for Medical Biochemistry, Clinical Center of Serbia, Visegradska 26, 11000, Belgrade, Serbia.;5 Institute of Medical Statistics, Faculty of Medicine, Dr. Subotića 15, Belgrade, Serbia.;6 Present address: University of Belgrade, Faculty of Medicine, Belgrade, Serbia. Correspondence and requests for materials should be addressed to J.P.S.(email: jpseferovic@gmail.com); Received: 8 August 2017; Accepted: 22 November 2017; Published: 17 January 2018
[3]Најбољу другарицу Мелису је Момчило Павловић нашао и довео чак из Албукеркиаја, који се налази на крајњем југозападу САД (UniversityofNewMexico, Albuquerque). Она је, као члан Програмског одбора ПРОМИС-а, добијала по 450 евра дневно за тако умешно одабирање историјских пројеката. О историчарима и археолозима који су добили ПРОМИС пројекте, и још о којечему у вези (и око) историје, видети детаљније у књизи: ПРОМИСк–19: ТЕШКЕ ПАРЕ за ЛАКУ НАУКУ стр. 180-216.
[4]На позиву названом ИДЕЈЕ могу да конкуришу сви истраживачи, њих петнаестак хиљада, а на рулету ће бити извучено њих стотинак.
