Две Ане у земљи Србији

четвртак, 14. 03. 2024. Kefalo

Једна Ана је Премијер Владе Srbije. Она је, противзаконито и против природно, постала „отац“ једном малишану којег је изнела њена „партнерка“. Ту је очигледна шизофрена атмосфера дозвољена јер, „породица“ у овом случају није из поРода, није Род, па није дата, ни као језички појам, ни као факт. Ово је привид породице – лажа. Али, ова болесна и неприродна структура се по западним наметнутим “вредностима“ уважава.

Хебрејска реч „сатан“ שָׂטָן јесте глагол који значи „стопирати, зауставити, спречити“ (природу) – тако је јасно да је оно што је против природно, сатанско у суштини.

Зашто дете премијерке Srbije нема право на нормалност на природне услове за одрастање ? Да спознаје оца сопственог ? Где су права овог детета да гледа како се два пола воле ? Један дубоки глас, један високи глас, као две различите музике Универзума које се хармонизују кроз контраст, једно мишићаво тело, наспрам меког, нежног; једна мајчина рука наспрам очеве – уједињене супротног, кроз љубав, чини да Човек расте морално и духовно, поштујући различитост. Како расте дете где нема мушког модела, јер га „маме“ неће ? Није ли њима требало забранити да формирају лажу од поРодице? Да се нико не пита, да ли ово дете може да израсте у нормалну особу ? Премијер Ана се јавно слика са усвојеним дететом које расте са две маме – центри за социјални рад се не брину у шта дете израста ако нема тату а једна жена без тестиса, изиграва тату.

Ову Ану, AV изванредно хвали и подржава, а она га слуша и обожава као самог бога, исто онако како слуша Klaus-a Schwab-a код кога редовно лети у Швајцарску на примање задатака за сотонско ресетовање апокалиптичног света.

Друга Ана, побожна, са Богословије, је родила три сина и дала им анђеоска имена у деценијском континуитету. Десет година опстајања у Вери су опечачења у именима њених малишана : Михајло, Гаврило и Рафаел су доказ мајчине изванредне стабилности, менталне снаге и преданости духовним православним вредностима. Опстала је као мајка поред партнера оптерећеног пороцима коме је сведочила хришћанску верност и оданост, у име Бога. Рађање је њој било – божја ствар. Деца – божји поклон.

Ову Ану су сликали на литијама где је редовно виђана да храни своје потомство и мирисом тимјана, православним појањем и Речју божјом. Слике предивних малишана под окриљем мајке, са литија, излазе на светло дана, сада, када овој Ани центар за социјални рад забрањује да види своје потомство. Држава јој је отела децу. Скрива их од ње. Можда их је држава продала у иностранство, као што то чини поодавно у кооперацији са интернационалним сотонским актерима.

Ову Ану AV блати по својим блатоидима, а она се засигурно моли Богу за све нас, као што то мајке чине.

Ове две Ане у земљи Србији су истоветне свим контрастима које живот носи – као лево и десно, напред и назад.

Хоћемо ли уз једну или уз другу? Избор је слободан и дат свима нама.

Овде ћутања и неопредељености не може бити. Тражити хитно стављање изван закона хашког споразума о интернационалној адопцији, позивање на одговорност свих актера крађе беба и рушење целокупног мафијашког система су сада наш свети задатак.

„Нека борба буде непрестана“

Др мед Јасмина Вучић Пеев

у срБској 7532 години, у сухом 12-ог