Preki sudovi za one koji znaju i smeju da iznesu istinu
Svet je duboko zagazio u drugu godinu kontinuiranog planetarnog pohoda „sile i nepravde“ na čoveka kao sopstvenika prava i sloboda utemeljenih u konstitucionalnim aktima velike većine država članica Ujedinjenih nacija i normativno-pravnim aktima najvišeg međunarodnog ranga. On se sprovodi pod okriljem giga-projekta globalističke korporativne elite – p(l)andemije covid19, posredovan višeslojnom infrastrukturom izgrađenom od strane „struke i nauke u službi politike“, pri čemu nepravda nastupa krupnim koracima na dobro pripremljenom terenu, a sila za sada deluje iz pozadine, dozirano i višeobrazno. Raspon varijacija ovog projekta u pojedinim državama veoma je širok, ali dugoročni cilj je svuda isti: lišiti čovaka njegovih zakonitih prava i lične, imovinske, profesionalne i svake druge slobode, njegov psihofizički integritet podvrgnuti tehnotronoj obradi/prepravci i učiniti ga objektom mamutskog sistema totalitarne kontrole koji razara sve ličnosne atribute njega kao bića stvorenog „po obrazu i podobiju Božjem“.
Njegov srbski varijetet oslonjen je na višedecenijsku praksu nasrtanja na prava i slobode domicilnog stanovništva, a posebno na njen deo koji predstavlja tekovinu aktuelne marionetske evrofanatične vlasti, ogrezle u svakoj vrsti bezakonja. Nosioci vlasti neumorno rade na ojačavanju kolonijalnog statusa Srbije, sve radi opstanka na vlasti i enormnog bogaćenja njenih viših slojeva i sa njima interesno spregnutih tajkunsko-mafijaških struktura. U visoko rijalitizovanom prostoru javne reči glasovi pojednica koji ukazuju na kriminal, korupciju, nepotizam i svaku drugu nepodopštinu upravljačke elite i njenih ispostava u svim segmentima društvenog života i institucijama od najvećeg javnog značaja, teško se probijaju do običnog čoveka, žrtve dubinske i sveobuhvatne manipulacije. Ipak, s vremena na vreme, odvažni, podrobno informisani i profesionalno utemeljeni kritičari političke vrhuške i njenih nameštenika (uzbunjivači, kako ih je sada popularno nazivati) uspevaju da izazovu pometnju na društvenoj sceni i da ozbiljno zabrinu moćnike, ušuškane u osećanju sopstvene nedodirljivosti. Jedan takav slučaj dešava se ovih dana. Bivši policajac i funkcioner Pokreta „Oslobođenje“ Milan Dumanović ukazivanjem na kriminalnu spregu BIA i Srpske napredne stranke u poslovima narkotrafikinga dirnuo je u osinje gnezdo, izazvao veliku pažnju javnosti i veoma uznemirio vladajuću garnituru. Po očekivanju, usledila je reakcija – batina u vidu krivične prijave BIA protiv g-dina Dumanovića. Iako sama krivična prijava ne može da izdrži iole ozbiljnu pravnu analizu njene osnovanosti (jednu takvu, reprezentativnu obavio je ugledni beogradski advokat Rodoljub Šabić, bivši ministar i prvi poverenik za informacije od javnog značaja Republike Srbije), njen represivni potencijal u okolnostima aktuelne pravno-političke arbitrarnosti je veliki i lako prepoznatljiv. Radi se o dobro razrađenom modelu zastrašivanja, iznurivanja i sankcionisanja nepokornih, primenjenom u više prilika u poslednje vreme. Setimo se samo šikaniranja kojima su bili podvrgnuti dr Jovana Stojković i Pokret „Živim za Srbiju“, dr. Alek Račić, zatim ratni veterani, pripadnici Narodnih patrola i mnogi drugi.
Ono što, sa žaljenjem, očekujemo da će se desiti, pokazaće zbog čega čak i zaista veliko uzbunjivanje javnosti kakvo je, na primer ono koje je izdejstvovao Pokret „Oslobođenje“ – afera koja iz temelja potresa jednu od najosetljivijih državnih institucija, od čijeg funkcionisanja zavisi bezbednost pojedinaca, lokalnih zajednica svih novoa i društva u celini – neće predstavljati prekretnicu u pokušaju državotvorno odgovornih patriotskih političkih činilaca (čak i zanemarivši okolnost da se često radi o „rogovima u vreći“) da smene štetočinsku i izdajničku vlast. I ovaj put uzbunjivač će ostati bez delotvorne podrške poslenika javne reči. Kao i u mnogim prethodnim slučajevima, svi će navijati za njega, ali „u sebi“, na privatnim okupljanjima, po kuloarima raznih ustanova i, posebno intenzivno, na društvenim mrežama. Organizovanje skupova snažne podrške uzbunjivaču, podela nevelikog, dobro dizajniranog i lako čitljivog info-materijala sistemom uličnih akcija, pridobijanje profesionalnih „bezbednjaka“, radno aktivnih i penzionisanih, za učešće u akcijama čiji bi samo početak bio vezan za inicijalnu aferu i koje bi i oni osmišljavali, sa ciljem da se stvori baza za buduće masovne proteste; sve to i mnogo drugog što bi moglo da se uradi izostaće i ovog puta. Ako nas 30-godišnje iskustvo uči da se od etabliranih političara i političkih organizacija malo čemu možemo nadati, od ostalih aktera društvenog života običan čovek očekuje ozbiljan angažman u situacijama kada se atakuje na one koji se usprotive bezakonju. Ipak, on po pravilu izostaje. Imajući u vidu još i apatiju i medijima indukovanu dezorijentisanost šire javnosti, prognoza ishoda svakog poduhvata koji preduzima kredibilna i odvažna ličnost sa ciljem presecanja pogubnih pojava u društvu je vrlo nepovoljna.
Oni što sada ćute, a imali bi šta da kažu, ostaju po strani a imaju kapacitet da nešto pokrenu, vrlo dobro znaju da batina ima dva kraja. Znaju i da se drugi kraj aktivira tek pošto se udarci prvog nekontrolisano pojačaju i umnože. Znaju, ali nisu voljni da i svoja pleća izlože riziku, odnosno pridruže uzbunjivačevim, već čekaju da drugi kraj takoreći sam od sebe proradi. Dok oni stoje po strani, evrounijatska kolonijalna uprava nesmetano radi svoj posao, iako su joj temelji poodavno poljuljani. Zaista je krajnje vreme da ljudi od integriteta, znanja, iskustva i nespornog ličnog morala izađu iz svoje ljušture, pruže otvorenu podršku (delom, a ne samo rečima) svojim najodvažnijim kolegama, saradnicima, prijateljima, sugrađanima… kako bi se, na duži rok, izgradio snažan, stabilan i obuhvatan pokret za suzbijanje i preokretanje katastrofalnih društvenih procesa koji su na delu (neki od njih su u poodmakloj fazi) i uklanjanje sa pozicija društvenog uticaja njihovih vinovnika i političkih pokrovitelja.
Uredništvo Borba za istinu
