Златибор Лончар: Из земунског у Вучићев клан
И као министар, Златибор Лончар је оправдао земунски надимак Доктор Смрт. Успут, и другим незаконитим радњама наставио је традицију клана који је предводио његов пријатељ Душан Спасојевић.
Нешто после 22 сата, 13. марта 2015. године, код сурчинског аеродрома срушио се војни хеликоптер. Погинули су пилот мајор Омер Мехић, пилот капетан Милован Ђукарић, техничари заставници Небојша Драјић и Иван Миладиновић, анестезиолог Джевад Лјајић, медицински техничар Мирослав Веселиновић и пет дана стара беба из породице Адемовић.
Формиране су две комисије, једна за испитивање поштовања процедура и друга за откривање узрока пада. Као основни узрок несреће наводи се „људски фактор“, пошто је у телима пилота Мухића и летача-техничара Небојше Драјића утврђено присуство алкохола, што је допринело „неадекватном управљању летелицом у ноћним сложеним временским условима приликом слетања“. У извештају, који је написан на око 500 страна, наводи се да је посада доживела „просторну дезоријентацију због замора и емоционалне пренапрегнутости“, због чега пилоти нису могли да управљају хеликоптером, а „алкохол код вође посаде и летача-техничара само је појачао претходне манифестације“. Комисија ја оценила да је због пропуста у организацији лета одговоран и генерал Предраг Бандић, командант 204. ваздухопловне бригаде. Као другостепени узрок удеса комисија истиче „низ пропуста у планирању, организацији и руковођењу летом“, што значи да хеликоптер заправо није ни требало да полети јер „ни тренажа посаде, временска ситуација, могућност летелице у датим условима и место слетања нису били у складу са одлуком за овако сложен задатак“.
Серија трагичних догађаја почела је у Новом Пазару, кад су лекари констатовали да се беба налази у критичном стању због отежаног дисања. Санитетско возило, које је требало да је транспортује у Краљево, заустављено је код Рашке. Услед кише, покренуло се клизиште и затрпало пут.
У спасавање су се укључили Влада и Војска Србије. Хитно је из Београда упућен војни хеликоптер. Међутим, уместо да бебу пребаци у Краљево или Крагујевац, како је првобитно предвиђено, одлучено је да се лет преусмери за Београд, и то на аеродром „Никола Тесла“. Смртоносни план смислили су министри Братислав Гашић и Златибор Лончар.
Оног тренутка кад је наредио да хеликоптер иде према Београду, где ће га дочекати министар здравља у друштву новинара, Братислав Гашић је преузео одговорност за трагедију у којој је живот изгубило седморо људи. Све остало није битно. Хеликоптер је могао да остане без горива и падне на, рецимо, Дивчибаре; пилоти су могли да буду пијани као Никола Петровић на тајној свадби Александра Вучића или да буду ментално поремећени као Драган Ј. Вучићевић; лекари су могли да имају фалсификоване личне карте на име бате Андреја; летелицу су могли да оборе зли жандари; могло је да дође до неког фаталног квара… Све то није битно. Не, за утврђивање политичке одговорности.
Сви трагови вуку према Гашићу и, нарочито, Лончару.
Транспорт болесне бебе министрима се учинио као одлична прилика да код лаковерне публике освоје још један маркетиншки поен. А, то није могло да се изведе кад би се детету помоћ пружила у Краљеву. Зато је министар здравља отишао на аеродром, да пред камерама дочека пропагандни дечји репроматеријал. Весео, као некада у Шилеровој, позирао је пред фоторепортерима и новинарима давао изјаве пуне поноса што се, ето, опет истакао у критичном тренутку.
Историја министрове болести остала је забележена на сајтовима медија који су кобне ноћи преносили лажне информације о успешно обављеном задатку.
„Новорођенче је дочекала екипа лекара са санитетским возилом за пребацивање до Института за мајку и дете. И министар здравља Златибор Лончар сачекао је долазак хеликоптера са бебом на аеродрому. (…) Министар Лончар и министар одбране Братислав Гашић су одмах реаговали и на место одрона одмах је упућен војни хеликоптер да превезе бебу у Београд… (…) Слетање војног хеликоптера на аеродром „Никола Тесла“ било је отежано због магле – писало је на сајту Радио-телевизије Србије, а та вест је објављена у Трећем дневнику, који је почео око 22,30, управо у време пада хеликоптера.
И остали медији су пласирали лажи: „Свака част: Војска спасила бебу из одрона“ („Ало“); „Болесна беба стигла хеликоптером у Београд“ („Политика“); „Беба од пет дана спасена војним хеликоптером“ („Фонет“); „Уживо: Спасавање бебе из Рашке – Хеликоптер Војске Србије слетео на Аеродром ’Никола Тесла’“ („Курир“)…
Трагедија је и током сутрашњег дана прошла незапажено. Тела жртава из хеликоптера још се нису охладила, а напредњачка потреба за патолошким маркетингом фокусирала се на причу о другом детету, које је, јутро пре пада халикоптера, киднаповано у Београду. Отмичари нису имали шансе, ухватила их је потера коју је предводио лично министар полиције Небојша др Стефановић, који није одолео морбидној потреби за лешинарским маркетингом.
Тек много касније медији су се сетили да је код Сурчина погинуло седморо људи. Дозираним и прецизно пласираним информацијама, с карактеристичном вучићевском патетиком, јавност је данима припремана за прихватање неминовности: жртве су криве за удес, оне су мртве, живели министри!
Узалуд је генерал Бандић тврдио да је „наређење“ о лету хеликоптера „издао лично, на основу одлуке министра Гашића“, режимски медији су у наслове стављали само први део изјаве: „Наређење сам издао лично“. Манипулацијама је управљао лично премијер Вучић. Без икаквих овлашћења, само је он износио детаље из истраге. Истовремено је тврдио да су за несрећу криви пијани пилоти, али нема везе, за њега су они хероји. Да не буде недоумица, диктаторски одлучно, он је унапред, пре него што су комисије направиле извештаје, објавио коначну пресуду:
– Видим хајку против Гашића и Лончара, који су хтели да спасу једно дете. Не морате да јурите Гашића и Лончара, ја преузимам одговорност. Да су ме питали, а нису, ја бих рекао: „Идите, спасите то дете“. Гашићу и Лончару замерам једино то што се некоме правдају. Дође ми да плачем од туге када аналитичари причају да су њих двојица хтела да се сликају, а што то они па раде сем што се сликају у медијима. Јесу ли одговорни за било чије плате, јесу ли се једног весла у поплавама дохватили, само звоцају и квоцају онима који раде. Лончар и Гашић су ту ноћ били будни и радили су као што су и много претходних ноћи радили и у два, три и четири ујутру. И зато ме не интересују шта поменути лупетају. Меша Селимовић је био прави Србин. Прочитајте његову „Тврђаву“, тамо је најбоље осликан наш народ – рекао је Вучић („Блиц“, 16. март 2015.)
Упућујући на Селимовићеве мудрости, сигурно није мислио на цитат „Лијепо је ово осјећање поноса, брани нас од кајања“.
Код Вучића нема кајања. Нема ни разлога за кајање, па шта је ових седам живота у односу на све оне стотине хиљада који су угашени или заувек промењени током његових ратних авантура. Уосталом, управо је Вучић на српску политичку сцену увео патолошку употребу деце у пропагандне сврхе. Позирањем у Фекетићу (где је отишао хеликоптером којим је управљао „пијани“ мајор Мухић), кад је кроз снег трапаво носио неког дечака, поставио је модел понашања који су његови сарадници слепо прихватили. Лончар, први.
Крајем августа 2014. године, на лечење у Немачку, отишао је четворогодишњи Новак Кокоровић. Дечака оболелог од Данди-Вокеровог синдрома у авион на аеродрому „Никола Тесла“ није унео отац Дарко, него министар Лончар, њему је била потребнија слика на насловној страни „Курира“.
На жалост жртава хеликоптерског удеса и њихових породица, Лончар је у марту 2015. остао без слике у новинама. И без казне, макар политичке. Неко с грамом морала, поднео би оставку и повукао се у самоћу, да у њој окаје грех. Неко би то можда урадио, не и Лончар. Нарочито не Вучић, који је одговорност преузео на себе и, на тај начин, забранио утврђивање праве истине о трагедији.
Притиском на правосуђе Александар Вучић је заштитио министре Лончара и Гашића, али ни то му није било довољно, него је омогућио институционално ругање жртвама. Пилоти, који су из маркетиншких разлога натерани да ризикују животе, проглашени су пијанцима, а председник Томислав Николић их је и мртве злоупотребио доделивши ордење њиховим удовицама како би се и он сликао за медије.
Какав однос режим има према трагедији показао је Братислав Гашић. Почетком августа 2015, на седници Владе, он је Лончару уручио прикладан рођендански поклон – макету војног хеликоптера.
Вучић се само насмејао спрдњи с покојницима. Четири месеца касније, кад је Гашић пред камерама признао да „воли новинарке које лако клекну“, премијер се шокирао. Одмах је пресекао: „После овога Гашић не може да остане на месту министра. Ја имам ћерку и можда неко тако нешто може да каже мојој ћерки, ја то не бих преживео!“ („Курир“, 7. децембар 2015.)
Свака част Вучићу на дирљивом признању, али чињеница је да не би преживео ни да је био у хеликоптеру који се на фатални лет упутио по Гашићевом наређењу. Уместо да с министарске функције одлети због одговорности за тај удес, крушевачки керамичар је кажњен због простачке изјаве.
Седам месеци после хеликоптерске трагедије Војни дисциплински суд донео је првостепену пресуду којом су као кривци оглашени генерал мајор Ранко Живак и бригадни генерал Предраг Бандић. Због пропуста и прекорачења службених овлашћења одређена им је дисциплинска казна. Живак неће моћи да у служби напредује једну годину, а Бандић две. Нико није кривично одговарао.
Златибор Лончар је оправдао Вучићево поверење, доказао је да је спреман на све, па и да на најсрамнији начин крши лекарски етички кодекс и законе како би нанео што већу штету сваком политичком противнику. Као и сваки диктатор, неспособан да у нормалним околностима врши власт, Вучић непрестано вештачки изазива кризна стања, шири параноју и плете теорије завере у којима се представља као жртва ретроградних снага које не бирају средства да зауставе његове имагинарне реформе. У јесен 2015. реализовао је једну од таквих представа. Главна улога је припала доказаном лажову Драгану Ј. Вучићевићу, који је у сарадњи са Жељком Митровићем, данима застрашивао јавност причом о државном удару. Између осталих, за саучесништво у пројекту „Рушење Вучића“ осумњичен је и Александар Родић, власник „Курира“. После серије напада, Родић је одговорио уз помоћ Александра Корница, бившег директора „Курира“, који је оптужио Вучићевића и браћу Вучић да су покушали да га подмите како би лажно сведочио против Родића.
У контранападу на Корница на најпрљавији начин је учествовао Доктор Смрт. Злоупотребом функције министра из Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“ добио је медицинску документацију о Корницу. Драган Ј. Вучићевић је на Пинку показао отпусну листу, док је министар здравља јавно тумачио природу „Ф“ обољења.
Без обзира на директан пренос Лончаревог кршења Закона о заштити података о личности и Закона о заштити пацијената, државни органи нису реаговали. Заштитник грађана Саша Јанковић је утврдио да је Клиника неовлашћено издала медицинску документацију која је искоришћена да би се на најмонструознији начин компромитовао човек кога су браћа Вучић таргетовали као непријатеља. Због тих незаконитих радњи омбудсман је најавио да ће поднети прекршајне пријаве против Славице Ђукић Дејановић, директорке „Др Лаза Лазаревић“, и министра Лончара.
Тужилаштво није заинтересовано. Е, да се неки опозиционар усудио да објави медицинску документацију Ксеније Вучић или Тамаре Ђукановић – а она би била много обимнија и озбиљнија од Корницеве – сигурно би био обешен на Теразијама, само се не зна да ли би столицу измакао Вучићевић или, као искуснији и бескрупулознији, Доктор Смрт.
Министарски стаж Златибора Лончара није само проткан туђом смрћу, него и корупционашким аферама о којима се подаци јавно износе, али полиција и тужилаштво не покушавају да их провере.
Поједини опозициони политичари указују на његову некомпетентност као лекара и министра. Много је доказа који то потврђују. Почетком 2014. Светска банка је Србији одобрила кредит за набавку уређаја за зрачење малигних болести, тзв. гама-нож. Министар Лончар је тада обећао да ће уређај стићи за месец дана. Прошла је година, а још није расписан ни тендер. На исти начин, Србији је одобрен кредит од 150 милиона евра за изградњу клиничких центара. Новац лежи на рачуну једне банке у Луксембургу, ништа се не гради, а Србија плаћа камате веће него што је депозит. Кроз то време, као најважнији пројекат, на Копаонику је подигнут ургентни центар, да богаташи имају где да лече повреде од скијашких падова.
На српском медицинском тржишту има много лекова који нису регистровани или су забрањени у цивилизованим државама. Иако је Европска унија упозорила на штетно деловање извесног лека „лидокаин“, он се и даље користи у Србији јер Лончарево министарство ништа није предузело да спречи његову дистрибуцију. С друге стране, Лончар је, у сарадњи с Александром Ђорђевићем, шефом БИА, и Николом Петровићем, Вучићевим свемоћним кумом направио договор са швајцарском фармацеутском кућом „Новартис“ о стављању њеног лека „ђиленија“ на листу коју финансира наше здравствено осигурање. Заузврат, наводно, „Новартис“ је Србији одобрио донацију за Обреновац. С обзиром да се зна каквим принципима пословања се руководе велики произвођачи лекова, логична је претпоставка да ће се у тај посао, који ће „Новартису“ донети добит од неколико десетина милиона евра, уградити и посредници из српске власти. Уосталом, управо та швајцарска компанија остала је упамћена по афери у којој је 2007. учествовао Томица Милосављевић приликом набавке непотребних и преплаћених вакцина против свињског грипа.
Један од првих потеза министра Лончара било је формирање новог ценовника лекова и механизма његове примене. С промењеним начином обрачуна курса евра, цене су повећане за десет одсто. Пошто је у питању набавка лекова за болнице и апотеке у вредности од 600 милиона евра, Лончар је једним потписом оштетио државни буџет за око 24 милиона евра и омогућио проневеру која ће, вероватно, достићи цифру од 50 милиона евра. Како би прикрио трагове, у комисију за набавку лекова убацио је сараднике у које има поверења, а истовремено је укинута контрола јавних набавки.
Тужилаштво није реаговало на те оптужбе и није покретало истрагу Лончаревих пословних комбинација. Није, зато што га штити Александар Вучић, који га је и поставио на функцију министра здравља.
Златибор Лончар је један од најбогатијих политичара у Србији. Поседује стан од 180 квадрата на Дедињу, у Улици Славка Ћурувије, који се води на име Зорана Митровића, једног од сувласника „Викторија групе“. Лјубитељ је скупих аутомобила, вози БМW 6 џип, вредан око 100.000 евра.
У згртање пара преко Српске напредне странке укључио је и своју супругу Весну и њеног брата Горана Андрића. Адвокат Весна Лончар, која је извесно време радила у канцеларији Александра Ђорђевића, актуелног шефа БИА, правни је заступник Николе Петровића, Андреја Вучића, Томислава Николића и Сретена Јоцића, званог Јоца Амстердам, коме је помогла да буде ослобођен оптужбе за саучесништво у убиству загребачког новинара Иве Пуканића. На предлог СНС-а Весна Лончар постављена је на место председника Надзорног одбора ЈП „Поште Србије“. Лончарев шурак је добио лиценцу јавног бележника, а његовој нотарској канцеларији припала је надлежност над делом општине Нови Београд, на коме ће бити грађен „Београд на води“ с леве стране Саве. Дакле, биће пара.
Александар Вучић је Српску напредну странку уредио као политикантски картел чији истакнути чланови имају могућност да остваре своје лукративне интересе, а све под заштитом државних институција. У таквом окружењу, Златибор Лончар се одлично снашао. Како и не би, око себе има стара, позната лица Петра Панића, званог Пана, и Милорада Улемека Легије.
Не постоји ниједан разлог да полиција и тужилаштво не спроведу истрагу о аферама у којима је Лончар учествовао. Сведоци-сарадници, којима су судије Специјалног суда поверовале и то доказале пресудом убицама Ђинђића, сви су на слободи, живи и здрави, могу да потврде или демантују наводе којима су оптужили Лончара да је рањеног Божовића убио убризгавањем ињекције у инфузију. О хеликоптерској несрећи све се зна, осим зашто нису одговарали министри Гашић и Лончар, без чијих одлука не би ни дошло до удеса у коме је страдало седморо људи. И корупционашке афере нема ко да процесуира, не да Вучић.
Док је СНС на власти, Златибор Лончар не мора да брине да ли ће полиција, тужилаштво и суд утврдити истину о његовој сарадњи са земунским кланом. Тако компромитован, „Доктор Смрт“, односно Тиби или Локи, како су га од миља називали мафијашки ортаци, идеалан је за сарадњу с Вучићем. Штитећи Лончара, Вучић штити свој статус господара живота и смрти, апсолутисте који креира оптужнице и наручује хапшења неподобних појединаца, али и спречава надлежне институције да процесуирају чланове СНС-а са спорним биографијама, каква је Лончарева.
ИЗВОР- https://predragpopovic.wordpress.com/
