Србски национални програм

Бројни „приватни мислиоци“ у Земљи Србији, они који „знају“ да би могли бити не само најбољи селектори фудбалске репрезентације (или кошаркашке, или неке треће, свеједно), већ и председници Републике, Владе и министри свих ресора уједно, приговарају званичној Србији што нема свој јасно де­финисан национални програм.

То, као прво, а као још „првије“ – сваки Србин морао би знати шта у том програму пише.

Малецки број из оне прве врсте, подлогу за такво умовање налази у податку да је и Кнежевина Србија још 1844. године имала свој национални програм у Начертанију Илије Савића Гарашанина (1812-1874), а можда би се на прсте једне руке могли избројити они којима је познато да је Начертаније било изузетно строго чу­вана тајна и да се у србској јавности до 1906. године није ни знало за њега. Раније су са њим били упознати, вероватно, само држав­ни­ци и политичари који су били лични Гарашанинови пријатељи, кнез Александар Карађорђевић (коме је Начертаније било и упу­ћено), кнежеви Милош и Михаило од почетка своје друге владавине у Србији, кнез, а доцније краљ Милан и Гарашанинов син Милу­тин. Од страних земаља, поуздано се зна, за њега су знали и имали ње­гову копију Аустрија (1883) и Маџарска (1886). Тих година о На­чертанију су биле обавештене и Француска и Енглеска, а Русија можда и за време владе кнеза Александра Карађорђевића (1806-1885), до децембра 1858. године.

Ако им није познато једно или друго, можда и обоје, чули су да постоји Светосавска химна, неки од њих су је и певали…

Ако су заборавили шта она казује или, можда, за њу нису чули, овде би се, у најкраћем, могло назначити да из изворне Химне Светоме Сави произилази позив Срби­ма „са свих страна“, „с мора и Дунава“, да „к небу главу подигну“, тамо угледају „Саву – србску славу“, да се са са њим „србска срца сва“ уједине, када ће „сунце мира, љубави / да нам свима сине“.

Као врховни циљ, Химна истиче духовно уједињење свих Срба, од­но­сно свесрбско уједињење у Светосављу. Последицом таквог уједињења, или саставним делом тог знаменитог достигнућа, при­родно, морало би се сматрати уједињавање свих србских терито­рија, на начин који би отклонио све сумње у погледу уређења бу­дуће државе србског народа. Морала би то бити једна држава, са једном влашћу („Нит је било, нити може бити / једна земља, а два господара“), где би се до учешћа у власти, или персоналне распо­деле власти, стизало избором, а не договором племенске или ка­к­ве друге олигархије.

Па би „са свих страна сви Срби“ лишени свих комплекса (укључујући и страх од неупо­з­на­тости са националним програмом), са Светим Савом у срцу и Светосављем у души, творили државну организацију досад не­познату многовековном државотворачком искуству србском, држа­ву засновану на вековним традицијама србске саборности и србске самоуправе, државу која би могла избрисати вероватно најпогубније србске поделе на „дошљаке“ и „староседеоце“. Да би се до тако високог циља сти­гло, у почетку морају бити постављени максимални захтеви, без прелазних решења. А максимални циљ свих србских политичких делатника морао би бити да се сви крајеви настањени србским на­родом, уведу у нову, јединствену и самосталну државу под именом Србска Земља, који би на најприкладнији и најразу­м­љивији начин исказивао суштину србске државне заједнице. Сви крајеви ушли би у државу Србску Земљу под својим гео­графским називом, равноправно, неоптерећени било каквом или било чијом величином, историјом, заслугом, традицијом или на­ме­ром.

И за Србију, као те­ри­торијално највећу и најмногољуднију, коју многи разложни Срби изван њених граница именују као Матицу или Мајку Србију, и за остале србске крајеве, Србска Земља значила би да је испуњен идеал свих србских родољуба који су се чувајући ис­торијску свест о недељивости србског националног бића, зала­гали да свеколико Срб­ство живи у једној држави – први пут у историји његовој „од почетка“, први пут за себе и сопствену будућност.

Србска Земља истинска је могућност за опстанак србског народа пред налетом римокатоли­цизма и ислама, западне фашикратије у лику „новог светског поретка“ и злочина већ виђених под тим и таквим заштитним знацима – уз услов да се изворно значење латинске речи religo, religare схвати на начин који је на србски језик „превео“ славист Драган Недељковић (1925-2015) – „би­ти у ве­зи, повезан, бити јединствен, здружен, сложан, солидар­ан. Ре­лигиозно стање је­сте стање љубави, степен јединства. Ако је то високо, наде има, пораза нема“.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!