Преки судови за оне који знају и смеју да изнесу истину
Свет је дубоко загазио у другу годину континуираног планетарног похода „силе и неправде“ на човека као сопственика права и слобода утемељених у конституционалним актима велике већине држава чланица Уједињених нација и нормативно-правним актима највишег међународног ранга. Он се спроводи под окриљем гига-пројекта глобалистичке корпоративне елите – п(л)андемије covid19, посредован вишеслојном инфраструктуром изграђеном од стране „струке и науке у служби политике“, при чему неправда наступа крупним корацима на добро припремљеном терену, а сила за сада делује из позадине, дозирано и вишеобразно. Распон варијација овог пројекта у појединим државама веома је широк, али дугорочни циљ је свуда исти: лишити човака његових законитих права и личне, имовинске, професионалне и сваке друге слободе, његов психофизички интегритет подвргнути технотроној обради/преправци и учинити га објектом мамутског система тоталитарне контроле који разара све личносне атрибуте њега као бића створеног „по образу и подобију Божјем“.
Његов србски варијетет ослоњен је на вишедеценијску праксу насртања на права и слободе домицилног становништва, а посебно на њен део који представља тековину актуелне марионетске еврофанатичне власти, огрезле у свакој врсти безакоња. Носиоци власти неуморно раде на ојачавању колонијалног статуса Србије, све ради опстанка на власти и енормног богаћења њених виших слојева и са њима интересно спрегнутих тајкунско-мафијашких структура. У високо ријалитизованом простору јавне речи гласови поједница који указују на криминал, корупцију, непотизам и сваку другу неподопштину управљачке елите и њених испостава у свим сегментима друштвеног живота и институцијама од највећег јавног значаја, тешко се пробијају до обичног човека, жртве дубинске и свеобухватне манипулације. Ипак, с времена на време, одважни, подробно информисани и професионално утемељени критичари политичке врхушке и њених намештеника (узбуњивачи, како их је сада популарно називати) успевају да изазову пометњу на друштвеној сцени и да озбиљно забрину моћнике, ушушкане у осећању сопствене недодирљивости. Један такав случај дешава се ових дана. Бивши полицајац и функционер Покрета „Ослобођење“ Милан Думановић указивањем на криминалну спрегу БИА и Српске напредне странке у пословима наркотрафикинга дирнуо је у осиње гнездо, изазвао велику пажњу јавности и веома узнемирио владајућу гарнитуру. По очекивању, уследила је реакција – батина у виду кривичне пријаве БИА против г-дина Думановића. Иако сама кривична пријава не може да издржи иоле озбиљну правну анализу њене основаности (једну такву, репрезентативну обавио је угледни београдски адвокат Родољуб Шабић, бивши министар и први повереник за информације од јавног значаја Републике Србије), њен репресивни потенцијал у околностима актуелне правно-политичке арбитрарности је велики и лако препознатљив. Ради се о добро разрађеном моделу застрашивања, изнуривања и санкционисања непокорних, примењеном у више прилика у последње време. Сетимо се само шиканирања којима су били подвргнути др Јована Стојковић и Покрет „Живим за Србију“, др. Алек Рачић, затим ратни ветерани, припадници Народних патрола и многи други.
Оно што, са жаљењем, очекујемо да ће се десити, показаће због чега чак и заиста велико узбуњивање јавности какво је, на пример оно које је издејствовао Покрет „Ослобођење“ – афера која из темеља потреса једну од најосетљивијих државних институција, од чијег функционисања зависи безбедност појединаца, локалних заједница свих новоа и друштва у целини – неће представљати прекретницу у покушају државотворно одговорних патриотских политичких чинилаца (чак и занемаривши околност да се често ради о „роговима у врећи“) да смене штеточинску и издајничку власт. И овај пут узбуњивач ће остати без делотворне подршке посленика јавне речи. Као и у многим претходним случајевима, сви ће навијати за њега, али „у себи“, на приватним окупљањима, по кулоарима разних установа и, посебно интензивно, на друштвеним мрежама. Организовање скупова снажне подршке узбуњивачу, подела невеликог, добро дизајнираног и лако читљивог инфо-материјала системом уличних акција, придобијање професионалних „безбедњака“, радно активних и пензионисаних, за учешће у акцијама чији би само почетак био везан за иницијалну аферу и које би и они осмишљавали, са циљем да се створи база за будуће масовне протесте; све то и много другог што би могло да се уради изостаће и овог пута. Ако нас 30-годишње искуство учи да се од етаблираних политичара и политичких организација мало чему можемо надати, од осталих актера друштвеног живота обичан човек очекује озбиљан ангажман у ситуацијама када се атакује на оне који се успротиве безакоњу. Ипак, он по правилу изостаје. Имајући у виду још и апатију и медијима индуковану дезоријентисаност шире јавности, прогноза исхода сваког подухвата који предузима кредибилна и одважна личност са циљем пресецања погубних појава у друштву је врло неповољна.
Они што сада ћуте, а имали би шта да кажу, остају по страни а имају капацитет да нешто покрену, врло добро знају да батина има два краја. Знају и да се други крај активира тек пошто се ударци првог неконтролисано појачају и умноже. Знају, али нису вољни да и своја плећа изложе ризику, односно придруже узбуњивачевим, већ чекају да други крај такорећи сам од себе проради. Док они стоје по страни, евроунијатска колонијална управа несметано ради свој посао, иако су јој темељи поодавно пољуљани. Заиста је крајње време да људи од интегритета, знања, искуства и неспорног личног морала изађу из своје љуштуре, пруже отворену подршку (делом, а не само речима) својим најодважнијим колегама, сарадницима, пријатељима, суграђанима… како би се, на дужи рок, изградио снажан, стабилан и обухватан покрет за сузбијање и преокретање катастрофалних друштвених процеса који су на делу (неки од њих су у поодмаклој фази) и уклањање са позиција друштвеног утицаја њихових виновника и политичких покровитеља.
Уредништво Борба за истину