Nekrolog za jedan promašeni život prvosveštenici drugosrbijanskog kulta
Da li bi to bilo ruganje Gospodu ako bi njeno prelaženje u svet još gori od ovoga u kome se nalazimo propratili rečima „Bog da joj dušu prosti“? Možda. Kladim se da će tokom narednih četrdeset dana, dok joj duša bude prolazila kroz užasna mitarstva njenih ovozemaljskih drugara i inspiratora, mnoge duše plemenitije od moje u narodu koji je beskrajno mrzela ipak izustiti poneku molitvu i za nju.
Po prvi put saznadoh za tu osobu početkom sedamdesetih godina prošloga veka, prilikom jedne od moje tri posete Jugoslaviji pre 2001. Naš virtuelni „susret“ odigrao se kao posledica neobičnog spleta okolnosti. Bio sam student na Čikaškom univerzitetu i tog leta se poveo razgovor o našim rođacima koji su emigrirali za Venecuelu i tada su živeli u Karakasu. Mama i baba su mi napravile egzotičan predlog da odem da ih posetim. Bilo je nepotrebno da me ubeđuju. Letnji raspust je počinjao i začas sam formirao društvo da krenemo za Južnu Ameriku. Samnom su pošli moj prijatelj i urednik čikaškog lista „Sloboda,“ Dragiša Kašiković, njegova verenica, njena ćerkica Ivanka, i moj drug sa fakulteta, egiptolog Edmund Melcer. Kupili smo na otpadu polovnih automobila jednu šklopociju za 250 dolara i bili smo spremni da krenemo.
Pored namere da posetimo rođake u Karakasu, kovali smo i druge planove. Poneli smo nekoliko sprejova za farbu sa namerom da u Meksiko Sitiju na fasadi jugoslovenske ambasade, u ulici Montanjas Rokaljosas, ostavimo vidljiv trag naše posete. Rešili smo da u prolazu kroz meksikansku prestonicu zadamo politički udarac prezrenom režimu. Jedan od omiljenih usklika starmale devojčice Ivanke bio je „Tito – ubica!“ pa smo odlučili da sprejem na fasadi ambasade velikim slovima ovekovečimo taj njen politički manifest, a radi obaveštenosti meksikanskih prolaznika da tome dodamo i prevod na španski, „Tito – asesino!“
Kada smo stigli na lice mesta, naš plan je prilično jakim prisustvom oko ambasade pokvarila meksikanska policija, verovatno i dalje pod utiskom pokušaja atentata na Broza prilikom posete Meksiku nekoliko godina pre toga. Teška srca, odustali smo da ne bi izazvali diplomatski skandal stavljajući američku ambasadu u nezgodan položaj da nas vadi iz meksikaskog zatvora.
Kada je mala Ivanka uzvikivala parolu „Tito – ubica!“ pokazalo se da je njena detinja intuicija bila proročka. Nekoliko godina posle toga, Brozovi untermenši su nju i Dragišu na grozan način iskasapili u Čikagu, potvrdivši u potpunosti ispravnost njene političke analize.
Do Karakasa ipak nismo došli zato što se Interamerička magistrala, autoput sagrađen da poveže severne i južne delove američkog kontinenta, na terenu razlikovao drastično od predstave koju je ostavljao na mapi. Ponegde, blizu većih gradova, zaista je bilo više traka i postojala je mogućnost za bržu vožnju, ali generalno nije bio bolji od američkog provincijskog puta. Usled ogromnih rastojanja, to je znatno usporavalo naše u svakom drugom pogledu fantastično i nezaboravno putovanje. Kada smo stigli do granice Nikaragve, letnji raspust se već približavao kraju, a Karakas je još uvek bio vrlo daleko. Okrenuli smo, nalevo krug, i u Britanskom Hondurasu smo prodali krntiju kojom smo se dovezli. Zatim smo seli na avion i vratili se kući. Posle nekoliko godina, rođaci iz Venecuele su se preselili u SAD, pa smo nadoknadili propuštenu priliku da se u Karakasu vidimo i družimo sa njima.
Negde usput razboleo sam se od jakog kolitisa. (Osnovano sumnjam da se to dogodilo u jednoj zabiti u Gvatemali kuda smo mrtvi gladni prispeli kasno uveče i gde smo u jedinom još uvek otvorenom restoranu halapljivo pojeli šnicle koje kao da su bile marinirane u benzinu). Po povratku u Čikago lekari nisu uspeli da učine ništa da mi olakšaju tegobe. Mama je predložila da odem na oporavak u Vrnjačku banju. Zahvaljujući mineralnoj vodi, kolitis je tamo za desetak dana nestao, kao rukom odnešen.
U Vrnjačkoj banji se dogodio moj prvi, virtuelni susret sa pokojnicom. Do tada, nikada nisam čuo za nju, niti sam imao pojma ko je ona. U štampi, na radiju i preko televizije napadno je brujalo njeno čudno ime. Ne Radojka, nego Latinka. Činilo se kao da nema teme pod kapom nebeskom koju ona nije autoritetno komentarisala. Posle nekoliko dana nevoljnog praćenja njenih javnih nastupa, koji su se dok sam pokušavao da se u banji odmaram vrteli bukvalno dvadeset četiri časa dnevno, stekao sam utisak pomahnitale, narcisoidne, umišljene sveznalice, nesposobne da obuzda svoja nesnosna bulažnjenja. Ni onaj glavni kao da od nje nije mogao da dođe do reči. Zaželeo sam da se od nje negde sklonim, a pretpostavljam da je većina ljudi bila sličnog raspoloženja. Za razliku od njih, koji možda nisu imali gde, intervencijom Proviđenja ja sam pronašao utočište u nedalekom Miljkovom manastiru, gde sam na posnoj hrani koja mi je za oporavak savršeno odgovarala proveo još dve nedelje, okružen pažnjom i ljubavlju monahinja, pod brižnim pokrovom njihove divne i mudre nastojateljice. U manastiru gde je ranije boravio moj omiljeni svetitelj Jovan Šangajski, hvala Bogu, nije bilo ni novina ni televizije, pa sam pored fizičkog boljitka tamo mogao od sveprisutne gnjavatorke i psihički da odahnem.
Kada sam tokom sledećeg raspusta opet boravio u poseti, u potvrdu neumitne prolaznosti svih stvari u koje se bezumnica uzdala, nje već više nigde nije bilo. Smenio ju je partijski mehanizam, u čije ime je do tada ona smenjivala i progonila druge. Što bi se na ruskom reklo – „propala bez vesti.“
Prošlo je mnogo vremena dok nisam obnovio kontakt sa „starim krajem“ i njegovim bizarnim dešavanjima i likovima. Zbog obaveza vezanih za rad u Haškom tribunalu počeo sam često da boravim u Srbiji, i da se dublje upoznajem sa prilikama, mentalitetom i ponašanjem ljudi. Naučio sam mnogo novih stvari. Istovremeno, vratile su se i neke zaboravljene utvare iz prošlosti. Među tim fantomima ponovo se pojavila i ona.
Njeno neobično ime je opet zazvučalo, doduše sada u mnogom užem obimu nego ranije kada je žarila i palila (sada je to radila diskretnije iz pozadine) a ni približno istim nesnosnim intenzitetom, ali sa dovoljno neprijatnim tonovima da mi se ponovo smuči. Saznao sam da je sa javnog panjkanja istaknutih intelektualaca, među kojima je na vrhuncu političke moći neke i u zatvor strpala, sada prešla na novi partijski zadatak, „naučni rad,“ što je u praksi podrazumevalo pseudoistoričarsko panjkanje ne više pojedinaca već čitavog naroda iz kojeg je potekla, a koji je žučno mrzela.
Tu stranu njene prekomponovane (u Americi bi se reklo reinvented) ličnosti, profesor Lompar je majstorski raskrinkao, i tome nema ništa da se doda. Istaćiću samo jedan meni važan momenat koji se odnosi ne samo na nju već i na soj ljudi kome je pripadala, a to je udvorištvo obeleženo bezgraničnom ideološkom fluidnošću, poput trenutno pomodne džender fluidnosti. Ali ta fluidnost je samo prividna, kameleonska, zato što kod njih naoko protivrečne ideološke angažmane povezuje zajednički imenitelj srbomrzačke zlobe. To se nepogrešivo projavljuje u svim njihovim inkarnacijama i čini temelj sveukupne javne delatnosti. U raznim segmentima njihovih karijera ideološka odora i retorika su se menjali, ali bilo da deluju kao eksponenti komunizma, NATO pakta ili „zapadnih vrednosti,“ oni uvek nepokolebljivo stoje na istoj poziciji neprijatelja srpskog naroda i njegovih pakosnih opadača i mrzitelja.
To je bio slučaj i sa njom, koja se, bez ikakvih trzavica glatko prekomponovala iz militantne jurišnice „samoupravnog socijalizma,“ ljute progoniteljke svakoga ko bi za milimetar skrenuo sa dekretirane trase ideološkog konformizma i moralnog bespuća, u prvosveštenicu jednako ostrašćenog drugosrbijanskog kulta, kamufliranog plaštom „liberalnih vrednosti“ i utemeljenog pod pokroviteljstvom druge strane u insceniranom ideološkom sukobu, ali čija srž je u istoj meri radikalni obračun sa Srpstvom. U ranijoj inkarnaciji, uloga koja je u tom obračunu njoj bila dodeljena bilo je da kao politička komesarka vrši progon i ponižavanje najboljih srpskih umova u periodu zalaska totalitarne diktature kojoj je tada bespogovorno služila. U kozmetički nalickanoj novoj inkarnaciji, dobila je lažno zvanje istoričarke i dodeljena joj je uloga „naučne radnice,“ sa zadatkom dekonstruisanja novije istorije srpskog naroda. (Da, ona je bila „naučna radnica“ isto onoliko koliko je Jorgovanka Tabaković „doktorka finansijskih nauka“.) U raznim fazama svoje delatnosti ideološka izmećarka je uvek služila istom duhu i odrađivala je svoj nečasni posao na zadovoljstvo svih gospodara kojima je bila podređena.
Zato smatram da je pravedno i logično da sada svoje večno odredište nađe u onostranom ambijentu kojim se ovde nadahnjivala i čiji je program dosledno sprovodila dok je mogla i koliko je mogla u ovom palom svetu. Konačna odluka po toj stvari, naravno, ne pripada meni ali bio bi preneražen i iskreno razočaran kada bi se ispostavilo da je u poretku večnosti njoj zapalo mesto na manje od beskrajne udaljenosti od večnog prebivališta mojih blaženopočivših prijatelja, Dragiše i Ivanke.
Autor: Stefan Karganović
