Некролог за један промашени живот првосвештеници другосрбијанског култа

Фото: Boris Scitar/Vecernji list/PIXSELL

Да ли би то било ругање Господу ако би њено прелажење у свет још гори од овога у коме се налазимо пропратили речима „Бог да јој душу прости“? Можда. Кладим се да ће током наредних четрдесет дана, док јој душа буде пролазила кроз ужасна митарства њених овоземаљских другара и инспиратора, многе душе племенитије од моје у народу који је бескрајно мрзела ипак изустити понеку молитву и за њу.

По први пут сазнадох за ту особу почетком седамдесетих година прошлога века, приликом једне од моје три посете Југославији пре 2001. Наш виртуелни „сусрет“ одиграо се као последица необичног сплета околности. Био сам студент на Чикашком универзитету и тог лета се повео разговор о нашим рођацима који су емигрирали за Венецуелу и тада су живели у Каракасу. Мама и баба су ми направиле егзотичан предлог да одем да их посетим. Било је непотребно да ме убеђују. Летњи распуст је почињао и зачас сам формирао друштво да кренемо за Јужну Америку. Самном су пошли мој пријатељ и уредник чикашког листа „Слобода,“ Драгиша Кашиковић, његова вереница, њена ћеркица Иванка, и мој друг са факултета, египтолог Едмунд Мелцер. Купили смо на отпаду половних аутомобила једну шклопоцију за 250 долара и били смо спремни да кренемо.

Поред намере да посетимо рођаке у Каракасу, ковали смо и друге планове. Понели смо неколико спрејова за фарбу са намером да у Мексико Ситију на фасади југословенске амбасаде, у улици Монтањас Рокаљосас, оставимо видљив траг наше посете. Решили смо да у пролазу кроз мексиканску престоницу задамо политички ударац презреном режиму. Један од омиљених усклика стармале девојчице Иванке био је „Тито – убица!“ па смо одлучили да спрејем на фасади амбасаде великим словима овековечимо тај њен политички манифест, а ради обавештености мексиканских пролазника да томе додамо и превод на шпански, „Tito – asesino!“ 

Када смо стигли на лице места, наш план је прилично јаким присуством око амбасаде покварила мексиканска полиција, вероватно и даље под утиском покушаја атентата на Броза приликом посете Мексику неколико година пре тога. Тешка срца, одустали смо да не би изазвали дипломатски скандал стављајући америчку амбасаду у незгодан положај да нас вади из мексикаског затвора.

Када је мала Иванка узвикивала паролу „Тито – убица!“ показало се да је њена детиња интуиција била пророчка. Неколико година после тога, Брозови унтерменши су њу и Драгишу на грозан начин искасапили у Чикагу, потврдивши у потпуности исправност њене политичке анализе.

До Каракаса ипак нисмо дошли зато што се Интерамеричка магистрала, аутопут саграђен да повеже северне и јужне делове америчког континента, на терену разликовао драстично од  представе коју је остављао на мапи. Понегде, близу већих градова, заиста је било више трака и постојала је могућност за бржу вожњу, али генерално није био бољи од америчког провинцијског пута. Услед огромних растојања, то је знатно успоравало наше у сваком другом погледу фантастично и незаборавно путовање. Када смо стигли до границе Никарагве, летњи распуст се већ приближавао крају, а Каракас је још увек био врло далеко. Окренули смо, налево круг, и у Британском Хондурасу смо продали крнтију којом смо се довезли. Затим смо сели на авион и вратили се кући. После неколико година, рођаци из Венецуеле су се преселили у САД, па смо надокнадили пропуштену прилику да се у Каракасу видимо и дружимо са њима.

Негде успут разболео сам се од јаког колитиса. (Основано сумњам да се то догодило у једној забити у Гватемали куда смо мртви гладни приспели касно увече и где смо у једином још увек отвореном ресторану халапљиво појели шницле које као да су биле мариниране у бензину). По повратку у Чикаго лекари нису успели да учине ништа да ми олакшају тегобе. Мама је предложила да одем на опоравак у Врњачку бању. Захваљујући минералној води, колитис је тамо за десетак дана нестао, као руком однешен.

У Врњачкој бањи се догодио мој први, виртуелни сусрет са покојницом. До тада, никада нисам чуо за њу, нити сам имао појма ко је она. У штампи, на радију и преко телевизије нападно је брујало њено чудно име. Не Радојка, него Латинка. Чинило се као да нема теме под капом небеском коју она није ауторитетно коментарисала. После неколико дана невољног праћења њених јавних наступа, који су се док сам покушавао да се у бањи одмарам вртели буквално двадесет четири часа дневно, стекао сам утисак помахнитале,  нарцисоидне, умишљене свезналице, неспособне да обузда своја несносна булажњења. Ни онај главни као да од ње није могао да дође до речи. Зажелео сам да се од ње негде склоним, а претпостављам да је већина људи била сличног расположења. За разлику од њих, који можда нису имали где, интервенцијом Провиђења ја сам пронашао уточиште у недалеком Миљковом манастиру, где сам на посној храни која ми је за опоравак савршено одговарала провео још две недеље, окружен пажњом и љубављу монахиња, под брижним покровом њихове дивне и мудре настојатељице. У манастиру где је раније боравио мој омиљени светитељ Јован Шангајски, хвала Богу, није било ни новина ни  телевизије, па сам поред физичког бољитка тамо могао од свеприсутне гњаваторке и психички да одахнем.

Када сам током следећег распуста опет боравио у посети, у потврду неумитне пролазности свих ствари у које се безумница уздала, ње већ више нигде није било. Сменио ју је партијски механизам, у чије име је до тада она смењивала и прогонила друге. Што би се на руском рекло – „пропала без вести.“

Прошло је много времена док нисам обновио контакт са „старим крајем“ и његовим бизарним дешавањима и ликовима. Због обавеза везаних за рад у Хашком трибуналу почео сам често да боравим у Србији, и да се дубље упознајем са приликама, менталитетом и понашањем људи. Научио сам много нових ствари. Истовремено, вратиле су се и неке заборављене утваре из прошлости. Међу тим фантомима поново се појавила и она.

Њено необично име је опет зазвучало, додуше сада у многом ужем обиму него раније када је жарила и палила (сада је то радила дискретније из позадине) а ни приближно истим несносним  интензитетом, али са довољно непријатним тоновима да ми се поново смучи. Сазнао сам да је са јавног пањкања истакнутих интелектуалаца, међу којима је на врхунцу политичке моћи неке и у затвор стрпала, сада прешла на нови партијски задатак, „научни рад,“ што је у пракси подразумевало псеудоисторичарско пањкање не више појединаца већ читавог народа из којег је потекла, а који је жучно мрзела.

Ту страну њене прекомпоноване (у Америци би се рекло reinvented) личности, професор Ломпар је мајсторски раскринкао, и томе нема ништа да се дода. Истаћићу само један мени важан моменат који се односи не само на њу већ и на сој људи коме је припадала, а то је удвориштво обележено безграничном идеолошком флуидношћу, попут тренутно помодне џендер флуидности. Али та флуидност је само привидна, камелеонска, зато што код њих наоко противречне  идеолошке ангажмане повезује заједнички именитељ србомрзачке злобе. То се непогрешиво пројављује у свим њиховим инкарнацијама и чини темељ свеукупне јавне делатности. У разним сегментима њихових каријера идеолошка одора и реторика су се мењали, али било да делују као експоненти комунизма, НАТО пакта или „западних вредности,“ они увек непоколебљиво стоје на истој позицији непријатеља српског народа и његових пакосних опадача и мрзитеља.

То је био случај и са њом, која се, без икаквих трзавица глатко прекомпоновала из милитантне јуришнице „самоуправног социјализма,“ љуте прогонитељке свакога ко би за милиметар скренуо са декретиране трасе идеолошког конформизма и моралног беспућа, у првосвештеницу једнако острашћеног другосрбијанског култа, камуфлираног плаштом „либералних вредности“ и утемељеног под покровитељством друге стране у инсценираном идеолошком сукобу, али чија срж је у истој мери радикални обрачун са Српством. У ранијој инкарнацији, улога која је у том обрачуну њој била  додељена било је да као политичка комесарка врши прогон и понижавање најбољих српских умова у периоду заласка тоталитарне диктатуре којој је тада беспоговорно служила. У козметички налицканој новој инкарнацији, добила је лажно звање историчарке и додељена јој је улога „научне раднице,“ са задатком деконструисања новије историје српског народа. (Да, она је била „научна радница“ исто онолико колико је Јоргованка Табаковић „докторка финансијских наука“.) У разним фазама своје делатности идеолошка измећарка је увек служила истом духу и одрађивала је  свој нечасни посао на задовољство свих господара којима је била подређена.

Зато сматрам да је праведно и логично да сада своје вечно одредиште нађе у оностраном амбијенту којим се овде надахњивала и чији је програм доследно спроводила док је могла и колико је могла у овом палом свету. Коначна одлука по тој ствари, наравно, не припада мени али био би пренеражен и искрено разочаран када би се испоставило да је у поретку вечности њој запало место на мање од бескрајне удаљености од вечног пребивалишта мојих блаженопочивших пријатеља, Драгише и Иванке.

Аутор: Стефан Каргановић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!