Иконица Светог Николе спасла га смрти
Сеоска ковачница, у којој је радио мој отац, се налазила свега неколико стотина хвата од старе сеоске Цркве. Свештеник и ковач су се позанавали и дружили. Црквена звона су била скинута, али се служба није прекидала чак и у сурове, предратне године. Скидање звона је извршила специјална бригада. У народу су те људе називали “беспосличарима”.
1934-е године “беспосличари” су се појавили и у нашем селу и скинули су три звона. Наравно верници су протествовали, али шта да се ради: рејонска власт је моћна. А парохијане је неопходно позивати на службу, нарочито на велике празнике. Село је велико, не могу се сви обићи. И тад се баћушка сетио свог друга-ковача. Дошао је код њега и рекао: “Атанасијевичу, спасавај! На тебе полажем сву наду”.
Било је могуће окачити парче железничке шине или стари раоник од плуга и ударати у њега, али се то ни једном ни другом није свидело. Тада је ковач предложио да се направи пушка и постави на звоник, и да се сваки пут пред почетак службе испале три метка. Свештенику се то много више свидело и он се сагласио. Бивши војни ковачки мајстор је из искуства знао како се то ради. Довукао је једну цев од ливеног гвожђа дебљине руке, један крај је залио оловом, гвозденим обручима подесио дрвени стуб (ослонац), пробушио отвор за упаљач. Пушка је била готова. Изнели су је на звоник, учврстили и пробе ради испалили два пута.
У знак захвалности баћушка је желео да угости ковача, али он то није прихватио јер се плата не тражи за Богоугодна дела. Тада је отац Алексеј скинуо са себе иконицу-амајлију Светог Николаја Чудотворца на плетеном ланчићу, ставио на груди свом другу и рекао: “Атанасијевичу, када се будеш налазио у опасној животној ситуацији, носи је са собом. Освећена је и чуваће те од сваке несреће”. Ускоро после тога свештеника Алексеја су ухапсили. Остала је иконица као сећање на доброг човека, пуног разумевања.
Почео је рат. Због својих година старости отац није морао да иде на фронт, узели су га у неборачку службу, под Муромом, где је у то време била одбрамбена линија. Копали су се противтенковски ровови, подизало противтенковско коље. Сви инструменти, које су користили хиљаде мобилизованих мирјана, су подлегали једнодневном ремонту и поправци. Војна ковачница, где је био упућен отац, је радила даноноћно. Немачки авиони-извиђачи су уцртавали у план такве објекте и бомбардовали их. Непрекидно скупљање људи и технике око ковачнице ју је демаскирало и повећавало могућност напада.
Моја мама је, пратећи мужа у рат, шапутала да не заборави да се моли. Зашила му је у кошуљу руком написан Симбол вере. А сетила се и иконице-амајлије. Окачила му је на груди, прекрстила и додала: “Понеси је, и Светитељ ће те сачувати”. Бронзана иконица, мало већа од кутије шибица, увек је оца подсећала да је Свети Николај негде поред. И да ће у најтежем, смртном часу притећи у помоћ.
“Господе, спаси! Светитељу оче Николаје, помози!” – понављао је отац, док су бежали у скровиште, спасавајући се од бомбардовања. Експлозије су биле непрестане. Сви су се сакрили, а отац је једног тренутка застао, да би проверио да ли је ковачница читава. Експлозивни талас га је оборио и као маљем ударио у груди. Освестио се у санитарној земуници. Старији лекарски помоћник, који такође није учествовао у борби, га је прегледао и запрепашћено климнуо главом: “Па ковачу, ти си рођен срећан!” Показао му је парче гвожђа величине напрстка. “Забио ти се у груди, али није ушао у тело: спречила га је бронзана иконица. Сво твоје шесторо деце је могло да остане без родитеља”.
“Није ли то било чудо Светог Николаја и Ангела-чувара?- помислио је отац. – Није ли иконица “преузела” моју смрт на себе?” Сетио се опроштајних речи свештеника Алексеја, и своје жене, када га је испраћала у рат. “Заиста је Бог свемогућ!” – уверавао је отац. А та иконица се до дан данас чува у нашој породици и предаје из поколења у поколење као Света реликвија.
Аутор: Алексеј Нељубин
