Kosovo i Metohija iz zaboravljenog ugla (2)

Susreti sa Kostom Bulatovićem

Ovome potpisniku dalo se da se sa Kostom Bulatovićem iz Kosova Polja, prvim potpisnikom Peticije 2.016, prvi put sretne 17. marta 1986, na šestoj protestnoj večeri u Francuskoj 7. Kosta se skupu obratio donoseći pozdrave „tužne raje sa Kosova“. Niko od nadležnih još se nije zapitao šta je u peticiji napisano, no se svi pitaju ko je to napisao. Kostin odgovor na to pitanje sadržan je u jednom skoro nepoznatom dvostihu Radovana Bećirovića: „Nas je teška naćerala muka / Da od vuka pravimo bauka“. Ne pruža se po­mo­ć „napaćenom narodu no teroristima… Niko se ne pita šta se ta­mo radi, no ko se to tamo žali“. I dodaje: „U mojoj kući rijetko je ko od mojih predaka umro prirodnom smrću, umjeću i ja tako da se poka­žem“. Prilike na Kosovu i dalje su nepodnošljive. „Kad padne mrak, mada je i danju mrak, malo ih ima koji se smiju kretati“. Od njega se očekuje da kosovske probleme rešava on, pošto to društvo ne na­me­rava da učini. „Ja sam pošao na put: ili u slobodu ili u zatvor kao Profesor kome su posvećene ove večeri, a mislim da ću ja zatvarati one koji misle mene da zatvaraju… Kad slušam moćnike, čelnike, m­o­ram se pita­ti u kojoj ja zemlji živim… Narod pobježe glavom bez ob­z­ira, ku­će se prodaju tokom noći, narod je izgubio povjerenje u vlast… Ova teritorija je veleizdana, džabe spomenici, džabe deklaraci­je… Peticiju koja se toliko napada napisali su najviša državna i partijska rukovodstva ove zemlje, a mi smo je samo potpisali“.

Drugi susret sa Kostom zbio se sedam dana kasnije, na sedmoj protestnoj večeri, na kojoj se on predstavio kao „seljak sa Kosova, tvo­rac Peticije 2016 (potpisnika): – „Ja sam čovek iz naroda i go­voriću tako kako umem, kako me je majka naučila. Neću vam ništa lepo poručiti, ali sam doneo pozdrave tužne raje srpske na Kosovu. Pitaćete se ko napisa peticiju, kao i mnogi ne pitajući kako to rešiti i razrešiti. Nego ko ju je napisa! Nju je napisala muka. Čekali smo da adekvatne instance preduzmu mere protiv genocida, čišćenja čitavih grobalja, spomenika, i svega onoga što beleži da su Srbi tamo vekovima živeli. Umesto na­paćenom narodu oni dado­še podršku teroristima. ‘Oklopne jedi­nice’ uz pomoć ‘pešadije’, da se izrazim vojnički, čiste prostor i useljavaju čitava naselja tu­đincima iz Albanije. Niko se ne pita šta se nad srpskim narodom radi, nego ko se to tamo žali. U mom porijeklu, a imam i svedoka, retko je ko u mojoj kući umro prirodnom smrću. Pa sam i ja sam sebe osudio na isto, da se za slobodu mogu suprotstaviti svakome… Tamo ne postoji nikakva organizacija koja piše peticije kako misle mno­gi i žele to da prikažu. Došlo je do lančane reakcije, kada padne mrak, mada je nama mrak i danju, malo ima tih koji se kreću van svoga doma i avlije. Ja sam pošao putem, ili u slobodu ili u zatvor, ali mi­slim da će doći brzo vreme da ja zatvaram one koji to hoće me­ne. Naše dijete ne može mirno odit ulicom, naša žena ne može ići u grad u kupovinu bez pratnje.

Narod pobeže glavom bez obzira. Za poslednjih dvadesetak dana, četrnaest kuća je samo u Kosovu Polju prodano, i to sve preko noći. Pitam se zašto je ta akcija tako brza. Narod je iz­gu­bio poverenje u postojeću vlast. S druge strane govori se da će kupovina na Ko­sovu biti zabranjena. Ko je napisao peticiju, pita me spiker TV Ti­tograd, a ja mu kažem, najviše partijsko i državno rukovod­stvo, mi smo je samo potpisali“ ( Politikolog Beograd, broj 30, mart 1986, 16-17).

Preporuka književnicima da ćute

Dok se Udruženju knji­že­vnika Srbije, ne samo na protest­nim večerima, govori o pre­velikim tegobama srpskog življa na Kosovu i Metohiji, izvesni Ž. Đorđević, u tekstu Ko je, stvar­no, ugrožen, sugeriše da su na Kosovu i Metohiji jedino ugro­že­ni Šiptari i divlje doseljeni Ar­ba­nasi, zbog toga što ih svojim žalbama ugrožavaju progonje­ni Srbi. Nesumnjivo, on je to napi­sao pošto je iz jednog saop­štenja Predsedništva CK SK Srbije saznao da taj visoki partijski or­gan nije zadovoljan zbivanjima na tribini u Francuskoj 7. Pa pod­seća:

„Predsedništvo CK SK Srbije ocenilo je da su pojedini vi­dovi aktivnosti Udruženja književnika Srbije uzeli neprihva­t­ljiv smer. Reč je o aktivnosti Tribine Udruženja na kojoj je u novije vreme ‘pružena mogućnost nacionalistima i drugim pro­tiv­nicima političke ravnopravnosti i samoupravljanja da istu­paju i iznose svoja poznata stanovišta. Takva aktivnost tribine baca senku na čitav rad Udruženja i okuplja oko Udruženja razne protivnike našeg društvenog uređenja’. (Kakva bi to bila „po­litička ravnopravnost“ ako se književnicima oduzme mogućnost da se bave društvenom problematikom i po čemu bi ukazivanje na društvene probleme bilo protivno „političkoj ravnopravno­sti“; manj ako se ne misli da bi ukidanjem književničke tribine bila sačuvana politička ravnopravnost onih koji su sebi pri­gra­bili pravo da budu „politički ravnopravniji“ od ostalih – IP).

Ne radi se, dabome, o bilo kakvom sporenju društvenog anga­žovanja Udruženja kao dela subjektivnih socijalističkih snaga društva. (U brazdu, drugovi književnici! – IP). To je njihova us­tavna mogućnost, pravo i obaveza. Reč je o zloupotrebi dru­štvenog angažmana da se sa nacionalističkih pozicija ugroža­va jedinstvo naših naroda i narodnosti (partijskom vrhu se čini da su Srbi s Kosova i Metohije došli u Beograd i u Udruženje književnika da se žale zbog „jedinstva“ naših naroda i narod­no­sti, naročito onih koji to „jedinstvo“ koriste ne bi li, uz po­dr­šku partijske države, sproveli teror nad nekim drugim „je­din­stvenim“ narodom – IP), da se sopstvenim nacionalizmom udara po nacionalizmu drugih. (Što bi reklo da je, u skladu s partij­skom ideologijom, „nacionalizam drugih“ bio dozvoljen i, čak, poželjan – IP). Zato je i Predsedništvo CK SK Srbije upo­zo­ri­lo da Udruženje ne sme biti politički centar za napade na poli­tiku Saveza komunista. Jer, kako je rečeno, ‘teški problemi na Kosovu i sporost u njihovom rešavanju ne smeju da budu izgo­vor za eskalaciju nacionalističkih i drugih pogleda i za pretva­ra­nje Udruženja u instituciju iznad svih drugih i specijalnu adre­su na koju treba da stižu žalbe ljudi sa Kosova’ (I inače je iz sintag­me „Kosovo i Metohija“ izbačena reč „Metohija“ – Zemlja mana­stirskih imanja –, s jedi­nim ci­ljem da se izbriše trag o pravo­slavnoj, srbskoj, prošlo­sti te pokrajine, a „jugoslovenski“ – i „srbski“, naravno! – partijski vrh se, pošto je to sam izbrisao, trudi da sve tamošnje probleme, koji su „teški“, za koje verovat­no zna ali ih rešava „sporo“, zadrži u svom „vlasništvu“: niko ne sme da se u te probleme meša, jer na taj način preti da oteža, uspori ili, čak, onemogući stari ko­munistički naum da Kosovo i Metohiju preda Arbaniji; da nije takvog mešanja, taj bi se naum jednog dana ostvario, pa bi se svi, ne samo književnici, našli pred svršenim činom i nikakva im tribina više ne bi vredela ni bila potrebna – IP).

Najvažnije rasprave u ovom Udruženju nameću više pitanja na koja bi morali da odgovore prvenstveno mnogi stvaralaštvom potvrđeni književnici, koji su, ne samo svojom krivicom (a či­jom krivicom, pobogu, da li su oni sami sebe potisli ili je to „neko drugi“ učinio sa računom – IP) potisnuti sa društvene scene, pa i sa ove tribine Udruženja… Zar je doista teško shva­titi da bitku protiv albanskog na­cionalizma ne mogu voditi ni dobiti srpski nacionalisti? Sva naša iskustva govore da eska­lacija jednog nacionalizma u naj­manju ruku može da izazove dru­gi nacionalizam i ništa više. To je bar obrazac delovanja, a ako se to ne shvati u Udruženju knji­ževnika, onda će se njihov društ­veni angažman izroditi u tra­gi­čne širine zla na ovom podneb­lju. (Što znači: pošto je šip­tarski naci­onalizam već „eskali­rao“, ne treba mu se odupirati jer bi se u suprotnom mogao javiti srpski nacionalizam; književ­ničko ud­ru­ženje treba da ćuti, kak­o se njihov otpor šiptarskom nacio­nalizmu ne bi izrodio „u tragične širine zla“ – IP).

Delima potvrđeni pisci (da li tu, primera radi, misli na Oskara Daviča i neke druge režimske pisce? – IP) bi morali da shvate da njihov ugled i ugled udruženja književnika ne bi smeo da zavisi isključivo od pojedinaca minornih stvaralačkih moguć-­nosti (ko li je taj Đor­đević koji određuje ko je „minornih mo­gućnosti“? – IP), koji svoju stvaralačku nemoć pokušavaju da na­domeste politikant­stvom sa nacionalističkih pozicija. Njih ne bi trebalo, bar ne politički, da ‘zastupaju’ otpadnici od po­kreta, ma koliko oni nekad nešto značili za pokret, jer danas direktno osporavaju i gaze sva ona opredeljenja i vrednosti u či­jem su stvaranju i sami učestvovali. Svetsko a i naše iskustvo ne­dvosmisleno potvrđuje da je ideološko otpad­ni­štvo uništi­lo kod ovih ljudi moć razumnog kreativnog rasu­đi­vanja. Naža­lost, ideološki otpadnici su ne samo politički izgubljeni za pokret, već su zbog opsednutosti mržnjom izgublje­ni i za umet­ničko stvaralaštvo. (Nema se na umu da su „ideo­lo­ški otpadnici“ iznutra sagledali svu nemoć partijske države i partijske vla­sti, ali im se zato pripisuje mržnja prema pokretu, zbog koje su oni izgubljeni ne samo za pokret, odnosno za partiju, već i za stva­ralaštvo – IP).

Stvaralaštvu, pa i Udruženju književnika, potrebni su an­gažovani ljudi, humanistički i demokratski opredeljeni, deli­ma iskazani, sa ugledom, spremni i sposobni da se okupe i mobi­lišu (ovi iz Udruženja baš su takvi! – IP), a ne oni koji nas nacionalističkom mržnjom dele i svađaju, oni koji svako druga­čije mišljenje propraćaju zviždanjem i protestima. (Stalno po­mi­njanje „nacionalističke mržnje“ i sličnih parola pokazuje da se partijska država našla na stranputici i da jedini izlaz vidi u trudu da zviždanjem potraži podršku za sebe ili da tim zviždanjem skrene pažnju na svoju „zalutalost“ – IP). Humana i de­mokratska načela i zviždanje ipak ne mogu da koegzistiraju.

Valja zato očekivati da će se mnogobrojni književni stvara­oci – zarad sopstvenog dostojanstva i dostojanstva književnog či­na prenuti iz letargije i ustati u odbranu književnih i dru­štvenih vrednosti, da će se odlučno suprotstaviti svim onim politikantima koji mešetare društvenom scenom. (Udruženje je doista pokazalo da se velik deo pisaca trgao iz višede­cenij­skog bunila i suprotstavio se partijskim politikantima koji svojim parolama samo zaluđuju običan svet i svojim mešeta­renjem uništavaju sopstveni narod – IP). Senka nepoverenja nad čitavom plejadom delima iskazanih pisaca štetila bi i pisci­ma i društvu. (Već šteti, naročito društvu, pošto su pisci pokazali da su progledali i običnom svetu već pokazuju u kakvom se beznađu do sada živelo – IP). A za takvo razobličavanje ne­vrednosti moraju se izboriti pre svega pisci, ne mireći se sa onim identifikacijama koje izjednačavaju stvaraoce sa politi­kantima i koje ugrožavaju stvaralaštvo“ (Komunist Novi Sad, 25. mart 1986, 4).

Lepo zapaženo jer su pisci, članovi Udruženja književni­ka Srbije, već uspeli da se otrgnu od poli­tikanata i jasno im sta­vili na znanje da se mora ustati protiv njihove represije i svih mogu­ćih vidova pritiska na stvarala­štvo.

Književnicima i „ostalima“ nije do ćutanja

Milorad Radević (1935-2011), istoričar, prisećajući se ne­kih kosovskometohijskih zbivanja iz svoje rane mladosti, do od­l­a­ska na studije, posebno se osvrnuo na „iznenađenje“ koje je izazvao „nenajavljeni“ dolazak ko­sovske raje u Beograd, u Skupštinu. „Ne­najavljeni dolazak ih je iznenadio. Iznenadio ih je dolazak naroda u svoj dom?! Glas ovih ljudi narod ne ču, a oni što su ih dočekali („što raščovečeni smišljaju i ra­de“) i koje narod nije ovlastio da tako rade, „ne pomisliše da je posle ovoga čina jedi­ni izlaz podnošenje ostavke. Doduše, pre­mn­o­go bi bilo to od njih očekivati“.

Rajko Đurđević (1947-2022), novinar Duge, čita jednu podužu reportažu s Kosova, o zloj sudbini porodice Šarić čiju su „gla­vu“, Miodraga, posle dvadeset devet neu­s­pelih „komšijskih“ aten­tata, pre dve godine ubili komandir milicijske stanice i još dva milicionara. Posle toga, kći Zorica udala se, „neko se sažalio i odveo je, bar jedna usta manje da budu“, a žena Smiljka sa tri sina ostala je na imanju. Ona je potom po­setila generala Nikolu Lju­bičića koji joj je savetovao da se „ise­le negde bliže“, da bi iz­begli smetnje…. „Pozdravljaju vas taoci sa Kosova… sužnji koji mo­raju da ćute jer ne smeju da uznemi­ra­vaju javnost“. Glas novi­nara ne čuje se sa Kosova, „zabranjeno je da se o tome piše… Na zadnjoj smo stopi uzmicanja, Evropa nema pra­vo na miran san“.

A Mirko Perović, sudija Ustavnog suda, opisa „jedan slučaj, otvoreno i javno. Kad su se ono otac i sin blokirali u kući i nisu hteli da se pre­daju kosovskoj miliciji, pozovu oni u pomoć mili­ciju iz saveznog odreda i puste ih ispred sebe. Nastane puška­ranje i poginu dva milicionera iz saveznog odreda. Obojica po­go­đe­na otpozadi… iz pušaka koje su imali kosov­ski milicione­ri. I ništa. To je ne­moć, a ja ću reći čija nemoć… Tvrdim vam da na Kosovu postoji ras­pad pravnog sistema. Ne vredi, zakon jedno piše, drugo se spro­vodi. Na primer, ne plaćaju struju, kiriju, vozne karte, desetine hiljada neregistrovanih au­tomobila i još toliko vozača bez do­zvola. Niko tu ništa ne mo­že… (Perović kao sudija Ustavnog suda priča o raspadu prav­nog sistema, a ni reč ne kazuje o tome da li je Ustavni sud išta preduzeo da krivce za nepoštovanje Usta­va dovede k poznaniju prava – IP).

Srbija nema ovlašćenja, ona ne može, Srbija kao država ne postoji. Ona je samo ustavno pravna konstrukcija, ona je fikcija. Dokle god nema ovlašćenja da interveniše na celoj teritoriji, na svim nivoima, ne može se ništa rešiti. (I ne kaže da li je Ustavni sud išta učinio da se „državi Srbiji“ vrate njeni pre­rogativi a oni koji su dozvolili da ti prerogativi pređu u ne­čije tuđe ruke eliminišu iz vlasti; on, kao školovani boljše­vik, nije umeo drukčije, bez ikakvih rezervi štitio je antisrp­sku političku i partijsku vlast – IP).

Gde god mi postave pitanje, šta da se radi, ja kažem, – Srbija ne može – Jugoslavija neće. Jer, drugovi, konsenzus je ugrađen u sistem. Njime se jedino može promeniti Ustav. Kad je bilo ono ’81, iz Zagreba poručuju: ‘Nemojte djeci u crijeva’, Slovenci: ‘Za­što i Kosovo ne bi bilo republika’. Imajte u vidu, tu se jav­lja Srpski nacionalizam. Pitam se, da li ja to ne postajem poma­lo nacionalista? Evo još jednog primera ko je te ’81 bio na čelu događanja. Pitaju novinari jednog Albanca iz njihove vlade tada­šnje. – Da pišemo? – Nemojte! – Ali pisao je Rojter. – Zaustavi­te tog Rojtera“!

Biće da su ovi primeri poslužili komentatoru novosadskog Dnevnika da napiše kako su „Knjige o Kosovu“, jedna od tema pro­testnih večeri, bile povod za jednostrana i ten­denciozna „pre­suđivanja“ o kosovskoj problematici, te da se „indi­vi­dualne tra­gedije nekih ljudi sa Kosova iskoriste za sticanje poe­na i sejanje nacionalnih razdora“.

„Zamislite, u Jugoslaviji zatvaraju slobodnomisleće ljude! Tako je zabrinut za demokratiju tršćanski ‘Pikolo i drugi, mali i veliki, belosvetski’ listovi, a sve na osnovu sadržaja književnih (?) večeri ponedeljkom u Društvu književnika Sr­bi­je. Šta se to, stvarno, dešava i Francuskoj 7? Svakog pone­delj­ka, oko 19 časova, pred oko pet stotina ljudi počinju protestne književne večeri… Sve vreme traje plač do neba nad sudbinom slobode i Srba u Jugo­sla­viji i otvoreno pljuvanje po bratstvu i jedinstvu, samouprav­lja­nju i Partiji. Između svega toga, pročita se i pokoja pesma, jer, bože moj, to su ipak samo književne ve­čeri…

Za sve vas koji niste imali pojma da živite, ustvari, u naj­mračnijoj policijskoj državi, donosimo ‘skraćeni snimak’, tako­re­ći direktan prenos sa (pete) književne (sic!) večeri… I još samo jedno pitanje: DOKLE ĆE TRAJATI OVO SILOVANJE SLOBODE U FRANCUSKOJ 7?“ ( Glas omladine Novi Sad, broj 433/434, 18-25. mart 1986, 4).

Partijski obračun sa nevoljnicima

Trebalo je da prođe vi­še od dve i po godine da Srbi s Kosova i Metohije, ne samo oni koji su potpisali peticiju 2.016 već i velik broj drugih srpskih žr­tava šiptarskog i partijsko-državnog terorizma, krenu u „o­sta­lu“ Srbiju, da li nezainteresovanu, da li omamljenu parolama o „bratstvu i jedinstvu“, ne bi li joj skrenuli pažnju na svoju go­le­mu nesreću.

I tako, 9. jula 1988. godine, u Novi Sad je pristigla velika grupa Srba s Kosova i Metohije; doputovali su vozom i, potom, u prepodnevnim satima, krenuli ka centru grada, u pratnji velikog broja milicionara. Vojvođanski partijski vrh, još uvek opsed­nut uverenjem u sopstvenu političku i državničku večitost, brinuo je da ovi nesrećnici, za ovu priliku nazvani naciona­li­stima (u ideološkom, najružnijem značenju te reči), ne pore­me­te takore­ći idiličnu atmosferu te „mnogonacionalne zajedni­ce“ u gradu („i šire“) i da ne isprovociraju nekakav sukob u „glavnom gradu“ autonomističke Vojvodine.

Po prirodi stvari, ta kolona (koja se kretala kolovozom) nije mogla proći nezapaženo; nju su pratili mnogi Novosađani (krećući se trotoarom, jer im nije bilo dopušteno da pređu na kolovoz), najvećim delom oni koji su saosećali sa patnjom svojih nezvanih gostiju, a nevelik broj do čekao ih je u gradskom centru, malo is­pred Izvršnog veća Vojvodine i malo ispred Skupštine Vojvodine; novine su baratale ciframa od jedne hiljade do deset hiljada dočekivača!

Pridošlice, njih „oko 500 Srba i Crnogoraca“, kako je ob­ja­vio Dnevnik, (Nada Vujo­vić, takođe u Dnevniku, 17. jula 1988, 5, piše da ih je bilo „oko 2.000“) htele su da razgovaraju s predstavnicima Pokra­jin­ske konferencije SSRN; umesto da se ta „struktura“ sretne sa svima njima, ona je, pristajući da na razgovor primi samo neko­li­cinu, izdala zvanično saopštenje:

„Danas je mimo svih dogovora i pored naše jasno izrečene og­rade, u Novi Sad doputovala veća grupa građana iz Kosova Po­lja i drugih opština Kosova, radi ostvarivanja ciljeva koji su po­zna­ti samo njihovom organizacionom odboru. Odmah po njiho­vo­m do­lasku u Novi Sad predstavnici PK SSRN Vojvodine izra­zili su spremnost da se u Pokrajinskoj konferenciji primi i sa­sluša de­legacija ove grupe građana. Taj predlog je od strane čla­nova or­ganizacionog odbora odbijen čime su jasno ispoljene nji­ho­ve drugačije namere. Pokazalo se da glavni cilj njihovog dola­s­ka ni­je bio iznošenje realnih problema sa kojima su suočeni, već uz­nemiravanje javnosti u Novom Sadu, Vojvodini i šire. Odgo­vornost za takav postupak, kao i za sadržaj parola koje su se čule snose oni koji su inspirisali i organizovali ovaj dolazak u No­vi Sad. (A parole „koje su se čule“, barem prema onome što je is­ti taj Dnevnik preneo, bile su sledeće:“Ko­so­vo je Srbi­ja“, „Vojvodina je Srbija“, „Glavu dajemo, Kosovo ne dajemo“, „Hoćemo slobodu“… – IP).

Građani Novog Sada dostojanstveno su se odnosili prema po­vorci demonstranata koja se kretala novosadskim ulicama nisu se priključivali niti su nasedali provokacijama kojih je bilo u pa­rolama, govorima i uzvicima učesnika povorke“ (Dnevnik Novi Sad, 10. jul 1988, 8).

Dva dana kasnije, isti taj organ ocenio je dolazak Srba u Novi Sad „kao napad na Vojvodinu i njeno rukovodstvo“, uz kon­stataciju da je „očigledno da organizatori dolaska Srba i Crno­goraca sa Kosova u glavni grad Vojvodine nisu imali nameru da nas upoznaju sa stanjem na Kosovu, nego da demonstracijama, trans­parentima i parolama privuku građane Novog Sada da im se pri­druže u izražavanju nezadovoljstva ustavnim položajem pokra­ji­na i u napadima na rukovodstvo Pokrajine… Novosađani koji su se zatekli na ulicama dočekali su ih mirno i dostojanstveno, saosećajući sa njihovim nevoljama, izražavajući razumevanje za opravdane zahteve da se stanje na Kosovu brže menja, da se uspo­stav­lja ravnopravnost i sigurnost svih… Svojim držanjem građa­ni vi­še­nacionalnog Novog Sada koji znaju šta je bratstvo i jed­in­stvo, onako kako nas je učio Tito, i zašto ga i kako čuvati (Tita ili što drugo? – IP, izra­zili su svoje neslaganje da se na ovaj na­čin rešavaju ozbiljni dru­štveni problemi… Oni se ne mogu ču­vati pritiscima i mani­pulisanjem naroda i njegovim nevoljama“.

Ovaj izveštaj Milana Belovića ne bi bio potpun da nije pre­neo kako su „u grupi građana sa Kosova, ali i iz drugih krajeva za­paženi i neki drugi nacionalisti, a njihovo prisustvo se mo­že tumačiti kao pokušaj da se ubaci seme razdora među pripad­nike naroda i narodnosti“ (Isto, 12. jul 1988, 4).

A onda, kao na startni znak, opštinski partijski komiteti poč eli su osuđuju „demonstracije Kosovaca u Novom Sadu“, stav­ljene ispod naslova „Neprihvatljivo ‘ulično’ samoupravljanje“ (Isto, 13. jul 1988, 6). Naravno, među tim osudama bila je i ona koju je, u ime Gradskog komiteta novosadskih komunista, izrazio Vasa Mi­lić, a koja je „otkrivala“ da „problemi Kosova nisu nastali u Vojvodini, pa se ovde ne mogu ni rešavati, a naročito ne na ovaj način. Organizatori su ovim dolaskom obmanuli građane koje su poveli, ali i čitavu jugoslovensku javnost, pa nije slučajno što su odbili da sa pokrajinskim rukovodstvom razgovara kosovo­polj­ska delegacija. Kada se sve analizira, učesnici, parole (Hoćemo slobodu; Siluju nam decu; Kosovo je Srbija; Vojvodina je Srbija; Dole Ustav iz 1974; Jedan Ustav; Hoćemo promene – IP), pesme (Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala; Oj, vojvodo Sinđeliću; Srpska se truba s Kosova čuje; Igrale se delije, na sred zemlje Srbije – IP), zaista se sve ne može prihvatiti kao dobrona­mer­no. Stiče se uti­sak da je ovo duže pripremano u sklopu pritisaka na Vojvodinu, a radi destabilizacije međunacionalnih odnosa kojima se Vojvo­đani zaista mogu ponositi“ (Isto, 13. jul 1988, 6). Nešto oštrija, ali zato i mnogo jasnija, bila je ocena Pokrajinskog komiteta SKV da je dolazak Srba u Novi Sad „najgrublji napad na političko biće Vojvodine i njeno rukovodstvo od kada ona posto­ji“. Tu mi­sao pomalo su proširivali članovi tog organa, koji su se tru­di­li da im izjave budu objavljene pod upečatljivim naslovima: „Poku­šaj političke destabilizacije Vojvodine“, „Hteli požar u No­vom Sadu“, „Dalje ruke od Vojvodine“, „Cilj su bile demon­stracije a ne razgovor’, „Neprihvatljiv pritisak na javnost“, „Pro­pagand­ni i idejno-politički rat“ (Isto, 14. jul 1988, 5).

Da im ne uzmaknu, potrudili su se novosadski borci, izja­va­ma (Isto, 14. jul 1988, 8) da je „organizacioni odbor Kosovaca organi­zacija van siste­ma, spremna za udar, kojoj je krajnji cilj desta­bilizacija Jugo­sla­vije“; da su „došli ovamo da odvoje srp­ski narod od ostalih, da naprave gužvu“; da „po­jedinci hoće da preko njih ostvare svoje prljave ciljeve“; da „Vojvodina može da bude obrazac kako se neguje i ču­va bratstvo i jedinstvo“ i da „Milošević, Trifunović i Jović, maltene, pozivaju narod Vojvodine da smeni svoje rukovodstvo“; da su to „oblici specijalnog ra­ta i ne tre­ba da čudi što se u poslednje vreme ne javljaju više iz Fran­cuske 7 (Udruženja književnika Srbije – IP), da su „poslali Oliveru Katarinu da nam kaže šta treba da radimo“ i da su „izazvali šta su hteli i povukli se. Na sednici na kojoj su to oni sve poizjavljivali, „zatraženo je i da se protiv nekoliko po­jedinaca, zbog njihovog kontrarevolucionarnog delovanja, a što su dokazali i tokom subotnjeg događaja, podignu optužnice“; pomenuto je pet imena (Isto, 14. jul 1988, 1).

U beogradskoj Borbi, ovaj događaj imenovan je kao „estradne su­ze Srba i Crnogoraca u Novom Sadu“ (Borba Beograd, 15. jul 1988, 4), a za jednog od novosadskih „boraca“ bio je to „cirkus“ (Dnevnik Novi Sad, 14. jul 1988, 8).

Dežurni kontrarevolucionari. Verne svojoj antisrpskoj logici, partijske „strukture“ okre­nu­le su svoje „ogorčenje“ ne samo protiv kosovskometohijskih nesrećnika nego i protiv onih koji su ih dočekali u Novom Sadu; nisu se tu računali oni koji su se kretali pored kolone, partij­ske strele bile su odapete pro­tiv već poznatih „kontrarevolu­ci­o­nara“. Tako se, na primer, na sednici rukovodstva novosadske boračke organizacije (14. jula) izvesni Vasilije Petković zapitao „zar je došlo dotle da se ko­sovska drama rešava na ulici i zašto u Beogradu ne vide da su u demonstracijama učestvovali i poznati nacionalisti – Miro­slav Egerić (1934-2016), univerzitetski profesor, književni teoretičar (Isto, 15. jul 1988, 8), i još neki, čak i Vojislav Šešelj iz Beograda ( Borba Beograd, 18. jul 1988, 3).

A to „još neki“, prema jednom izveštaju bio je izvesni univerzitetski profesor, a prema drugoj dojavi, nešto opreznije sročenoj – da se ne bi remetili „međunacionalni odnosi“ –, bio je to neki neimenovani „po­znati intelektualac mađarske nacionalnosti“. Ni jedno, ni drugo, naravno, pošto se partijsko-boračkim doušnicima nije dalo da u tim dvema prijavama „prepoznaju“ potpisnika ovih redaka, tada nepoznat lik rečenim brižnicima za negovanje „bratstva i jedinstva naših naroda, nacionalnih manjina i etničkih grupa“.

Vesti mirnije, problem nije rešen

Trebalo je da prođe nekoliko nedelja ne bi li se o dolasku kosovskometohijskih Srba u Novi Sad ispisala koja mirnija reč. Naime, do tada objavljivane laži bile su to­liko očigledne da se partijski nalogodavci i razni dnevnički poslušnici u nji­ma nisu uopšte umeli snaći. Nisu stigli da se oglase ni kad je, ne­du­go zatim, beogradska Politika (29. avgusta 1988, 13) objavila da je devetojulske goste dočekala u Novom Sadu i jedna posebna „do­ma­ćinska“ vrsta koju je, tekstom pod naslovom Provokator je vi­đen kako stoji sa mi­li­cione­ri­ma, predstavio Kajica Ilić:

„Sa stranica novosadskog ‘Dnevnika’ ne silaze optužbe pro­tiv ‘nacionalista’ koji zboruju ovog leta od Novog Sada do Ti­to­grada (danas: Podgorice – IP). Opšta konstatacija je, inače, da je narodna manifesta­cija od 9. jula ove godine bila pokušaj da se međunacionalna netrpeljivost sa Kosova i Metohije prenese u Vojvodinu.

Ostavljajući po strani ovu logiku, po kojoj proističe da su Srbi sa Kosova i Metohije uzrokovali današnje stanje na Kosovu i Metohiji, ali im je to malo, pa su krenuli da ‘prenesu požar’ dalje, pogledajmo temelje na kojima se ova logika gradi.

Agent-provokator, ubačen u povorku 9. jula, brzo je identi­fi­kovan. U nastaloj poteri milicioneri su hvatali progonite­lje, a ne progonjenog agenta-provokatora koji je posle viđen kako stoji sa milicionerima.

Ako je ovo jedan od ‘dokaza’ o nacionalističkoj obojenosti ovih narodnih manifestacija, onda je to samo slika poštenja onih koji govore na osnovu ovakvih ‘dokaza’. O ovome TV Novi Sad, kao i ‘Dnevnik’, ništa ne govore“.

No, bilo kako bilo, Kosti Bulatoviću nije se dalo da obnovi svoje zatuljeno ognjište u Kosovu Polju.

Napomena na kraju

Sajt „Naša borba, Nezavisni politički dnevnik, piše 24. aprila 1997 (http://njnjnj.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Apr97/2404/ 2404_26.HTM.) da se 10. oktobra 1985. godine, „u Vinči, u kući Ži­ke Radulovića, kuca tekst Peticije 2.016. Prvi tekst sastavljaju Rajko i Danica Đurđević a primedbe daju Dobrica Ćosić i jero­monah Atanasije Jeftić. Potom se kuca novi tekst“, onaj koji je naveden u prvom delu ove pričice.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!