Косово и Метохија из заборављеног угла (2)

Photo by Darko Dozet © www.dozet.info

Сусрети са Костом Булатовићем

Овоме потписнику дало се да се са Костом Булатовићем из Косова Поља, првим потписником Петиције 2.016, први пут сретне 17. марта 1986, на шестој протестној вечери у Француској 7. Коста се скупу обратио доносећи поздраве „тужне раје са Косова“. Нико од надлежних још се није запитао шта је у петицији написано, но се сви питају ко је то написао. Костин одговор на то питање садржан је у једном скоро непознатом двостиху Радована Бећировића: „Нас је тешка наћерала мука / Да од вука правимо баука“. Не пружа се по­мо­ћ „напаћеном народу но терористима… Нико се не пита шта се та­мо ради, но ко се то тамо жали“. И додаје: „У мојој кући ријетко је ко од мојих предака умро природном смрћу, умјећу и ја тако да се пока­жем“. Прилике на Косову и даље су неподношљиве. „Кад падне мрак, мада је и дању мрак, мало их има који се смију кретати“. Од њега се очекује да косовске проблеме решава он, пошто то друштво не на­ме­рава да учини. „Ја сам пошао на пут: или у слободу или у затвор као Професор коме су посвећене ове вечери, а мислим да ћу ја затварати оне који мисле мене да затварају… Кад слушам моћнике, челнике, м­о­рам се пита­ти у којој ја земљи живим… Народ побјеже главом без об­з­ира, ку­ће се продају током ноћи, народ је изгубио повјерење у власт… Ова територија је велеиздана, џабе споменици, џабе деклараци­је… Петицију која се толико напада написали су највиша државна и партијска руководства ове земље, а ми смо је само потписали“.

Други сусрет са Костом збио се седам дана касније, на седмој протестној вечери, на којој се он представио као „сељак са Косова, тво­рац Петиције 2016 (потписника): „Ја сам човек из народа и го­ворићу тако како умем, како ме је мајка научила. Нећу вам ништа лепо поручити, али сам донео поздраве тужне раје српске на Косову. Питаћете се ко написа петицију, као и многи не питајући како то решити и разрешити. Него ко ју је написа! Њу је написала мука. Чекали смо да адекватне инстанце предузму мере против геноцида, чишћења читавих гробаља, споменика, и свега онога што бележи да су Срби тамо вековима живели. Уместо на­паћеном народу они дадо­ше подршку терористима. ‘Оклопне једи­нице’ уз помоћ ‘пешадије’, да се изразим војнички, чисте простор и усељавају читава насеља ту­ђинцима из Албаније. Нико се не пита шта се над српским народом ради, него ко се то тамо жали. У мом поријеклу, а имам и сведока, ретко је ко у мојој кући умро природном смрћу. Па сам и ја сам себе осудио на исто, да се за слободу могу супротставити свакоме… Тамо не постоји никаква организација која пише петиције како мисле мно­ги и желе то да прикажу. Дошло је до ланчане реакције, када падне мрак, мада је нама мрак и дању, мало има тих који се крећу ван свога дома и авлије. Ја сам пошао путем, или у слободу или у затвор, али ми­слим да ће доћи брзо време да ја затварам оне који то хоће ме­не. Наше дијете не може мирно одит улицом, наша жена не може ићи у град у куповину без пратње.

Народ побеже главом без обзира. За последњих двадесетак дана, четрнаест кућа је само у Косову Пољу продано, и то све преко ноћи. Питам се зашто је та акција тако брза. Народ је из­гу­био поверење у постојећу власт. С друге стране говори се да ће куповина на Ко­сову бити забрањена. Ко је написао петицију, пита ме спикер ТВ Ти­тоград, а ја му кажем, највише партијско и државно руковод­ство, ми смо је само потписали“ ( Политиколог Београд, број 30, март 1986, 16-17).

Препорука књижевницима да ћуте

Док се Удружењу књи­же­вника Србије, не само на протест­ним вечерима, говори о пре­великим тегобама српског живља на Косову и Метохији, извесни Ж. Ђорђевић, у тексту Ко је, ствар­но, угрожен, сугерише да су на Косову и Метохији једино угро­же­ни Шиптари и дивље досељени Ар­ба­наси, због тога што их својим жалбама угрожавају прогоње­ни Срби. Несумњиво, он је то напи­сао пошто је из једног саоп­штења Председништва ЦК СК Србије сазнао да тај високи партијски ор­ган није задовољан збивањима на трибини у Француској 7. Па под­сећа:

„Председништво ЦК СК Србије оценило је да су поједини ви­дови активности Удружења књижевника Србије узели неприхва­т­љив смер. Реч је о активности Трибине Удружења на којој је у новије време ‘пружена могућност националистима и другим про­тив­ницима политичке равноправности и самоуправљања да исту­пају и износе своја позната становишта. Таква активност трибине баца сенку на читав рад Удружења и окупља око Удружења разне противнике нашег друштвеног уређења’. (Каква би то била „по­литичка равноправност“ ако се књижевницима одузме могућност да се баве друштвеном проблематиком и по чему би указивање на друштвене проблеме било противно „политичкој равноправно­сти“; мањ ако се не мисли да би укидањем књижевничке трибине била сачувана политичка равноправност оних који су себи при­гра­били право да буду „политички равноправнији“ од осталих ИП).

Не ради се, дабоме, о било каквом спорењу друштвеног анга­жовања Удружења као дела субјективних социјалистичких снага друштва. (У бразду, другови књижевници! ИП). То је њихова ус­тавна могућност, право и обавеза. Реч је о злоупотреби дру­штвеног ангажмана да се са националистичких позиција угрожа­ва јединство наших народа и народности (партијском врху се чини да су Срби с Косова и Метохије дошли у Београд и у Удружење књижевника да се жале због „јединства“ наших народа и народ­но­сти, нарочито оних који то „јединство“ користе не би ли, уз по­др­шку партијске државе, спровели терор над неким другим „је­дин­ственим“ народом ИП), да се сопственим национализмом удара по национализму других. (Што би рекло да је, у складу с партиј­ском идеологијом, „национализам других“ био дозвољен и, чак, пожељан ИП). Зато је и Председништво ЦК СК Србије упо­зо­ри­ло да Удружење не сме бити политички центар за нападе на поли­тику Савеза комуниста. Јер, како је речено, ‘тешки проблеми на Косову и спорост у њиховом решавању не смеју да буду изго­вор за ескалацију националистичких и других погледа и за претва­ра­ње Удружења у институцију изнад свих других и специјалну адре­су на коју треба да стижу жалбе људи са Косова’ (И иначе је из синтаг­ме „Косово и Метохија“ избачена реч „Метохија“ Земља мана­стирских имања , с једи­ним ци­љем да се избрише траг о право­славној, србској, прошло­сти те покрајине, а „југословенски“ и „србски“, наравно! партијски врх се, пошто је то сам избрисао, труди да све тамошње проблеме, који су „тешки“, за које вероват­но зна али их решава „споро“, задржи у свом „власништву“: нико не сме да се у те проблеме меша, јер на тај начин прети да отежа, успори или, чак, онемогући стари ко­мунистички наум да Косово и Метохију преда Арбанији; да није таквог мешања, тај би се наум једног дана остварио, па би се сви, не само књижевници, нашли пред свршеним чином и никаква им трибина више не би вредела ни била потребна ИП).

Најважније расправе у овом Удружењу намећу више питања на која би морали да одговоре првенствено многи стваралаштвом потврђени књижевници, који су, не само својом кривицом (а чи­јом кривицом, побогу, да ли су они сами себе потисли или је то „неко други“ учинио са рачуном ИП) потиснути са друштвене сцене, па и са ове трибине Удружења… Зар је доиста тешко схва­тити да битку против албанског на­ционализма не могу водити ни добити српски националисти? Сва наша искуства говоре да еска­лација једног национализма у нај­мању руку може да изазове дру­ги национализам и ништа више. То је бар образац деловања, а ако се то не схвати у Удружењу књи­жевника, онда ће се њихов друшт­вени ангажман изродити у тра­ги­чне ширине зла на овом поднеб­љу. (Што значи: пошто је шип­тарски наци­онализам већ „ескали­рао“, не треба му се одупирати јер би се у супротном могао јавити српски национализам; књижев­ничко уд­ру­жење треба да ћути, как­о се њихов отпор шиптарском нацио­нализму не би изродио „у трагичне ширине зла“ ИП).

Делима потврђени писци (да ли ту, примера ради, мисли на Оскара Давича и неке друге режимске писце? ИП) би морали да схвате да њихов углед и углед удружења књижевника не би смео да зависи искључиво од појединаца минорних стваралачких могућ-­ности (ко ли је тај Ђор­ђевић који одређује ко је „минорних мо­гућности“? ИП), који своју стваралачку немоћ покушавају да на­доместе политикант­ством са националистичких позиција. Њих не би требало, бар не политички, да ‘заступају’ отпадници од по­крета, ма колико они некад нешто значили за покрет, јер данас директно оспоравају и газе сва она опредељења и вредности у чи­јем су стварању и сами учествовали. Светско а и наше искуство не­двосмислено потврђује да је идеолошко отпад­ни­штво уништи­ло код ових људи моћ разумног креативног расу­ђи­вања. Нажа­лост, идеолошки отпадници су не само политички изгубљени за покрет, већ су због опседнутости мржњом изгубље­ни и за умет­ничко стваралаштво. (Нема се на уму да су „идео­ло­шки отпадници“ изнутра сагледали сву немоћ партијске државе и партијске вла­сти, али им се зато приписује мржња према покрету, због које су они изгубљени не само за покрет, односно за партију, већ и за ства­ралаштво ИП).

Стваралаштву, па и Удружењу књижевника, потребни су ан­гажовани људи, хуманистички и демократски опредељени, дели­ма исказани, са угледом, спремни и способни да се окупе и моби­лишу (ови из Удружења баш су такви! ИП), а не они који нас националистичком мржњом деле и свађају, они који свако друга­чије мишљење пропраћају звиждањем и протестима. (Стално по­ми­њање „националистичке мржње“ и сличних парола показује да се партијска држава нашла на странпутици и да једини излаз види у труду да звиждањем потражи подршку за себе или да тим звиждањем скрене пажњу на своју „залуталост“ ИП). Хумана и де­мократска начела и звиждање ипак не могу да коегзистирају.

Ваља зато очекивати да ће се многобројни књижевни ствара­оци зарад сопственог достојанства и достојанства књижевног чи­на пренути из летаргије и устати у одбрану књижевних и дру­штвених вредности, да ће се одлучно супротставити свим оним политикантима који мешетаре друштвеном сценом. (Удружење је доиста показало да се велик део писаца тргао из вишеде­цениј­ског бунила и супротставио се партијским политикантима који својим паролама само залуђују обичан свет и својим мешета­рењем уништавају сопствени народ ИП). Сенка неповерења над читавом плејадом делима исказаних писаца штетила би и писци­ма и друштву. (Већ штети, нарочито друштву, пошто су писци показали да су прогледали и обичном свету већ показују у каквом се безнађу до сада живело ИП). А за такво разобличавање не­вредности морају се изборити пре свега писци, не мирећи се са оним идентификацијама које изједначавају ствараоце са полити­кантима и које угрожавају стваралаштво“ (Комунист Нови Сад, 25. март 1986, 4).

Лепо запажено јер су писци, чланови Удружења књижевни­ка Србије, већ успели да се отргну од поли­тиканата и јасно им ста­вили на знање да се мора устати против њихове репресије и свих могу­ћих видова притиска на стварала­штво.

Књижевницима и „осталима“ није до ћутања

Милорад Радевић (1935-2011), историчар, присећајући се не­ких косовскометохијских збивања из своје ране младости, до од­л­а­ска на студије, посебно се осврнуо на „изненађење“ које је изазвао „ненајављени“ долазак ко­совске раје у Београд, у Скупштину. „Не­најављени долазак их је изненадио. Изненадио их је долазак народа у свој дом?! Глас ових људи народ не чу, а они што су их дочекали („што рашчовечени смишљају и ра­де“) и које народ није овластио да тако раде, „не помислише да је после овога чина једи­ни излаз подношење оставке. Додуше, пре­мн­о­го би било то од њих очекивати“.

Рајко Ђурђевић (1947-2022), новинар Дуге, чита једну подужу репортажу с Косова, о злој судбини породице Шарић чију су „гла­ву“, Миодрага, после двадесет девет неу­с­пелих „комшијских“ атен­тата, пре две године убили командир милицијске станице и још два милиционара. После тога, кћи Зорица удала се, „неко се сажалио и одвео је, бар једна уста мање да буду“, а жена Смиљка са три сина остала је на имању. Она је потом по­сетила генерала Николу Љу­бичића који јој је саветовао да се „исе­ле негде ближе“, да би из­бегли сметње…. „Поздрављају вас таоци са Косова… сужњи који мо­рају да ћуте јер не смеју да узнеми­ра­вају јавност“. Глас нови­нара не чује се са Косова, „забрањено је да се о томе пише… На задњој смо стопи узмицања, Европа нема пра­во на миран сан“.

А Мирко Перовић, судија Уставног суда, описа „један случај, отворено и јавно. Кад су се оно отац и син блокирали у кући и нису хтели да се пре­дају косовској милицији, позову они у помоћ мили­цију из савезног одреда и пусте их испред себе. Настане пушка­рање и погину два милиционера из савезног одреда. Обојица по­го­ђе­на отпозади… из пушака које су имали косов­ски милиционе­ри. И ништа. То је не­моћ, а ја ћу рећи чија немоћ… Тврдим вам да на Косову постоји рас­пад правног система. Не вреди, закон једно пише, друго се спро­води. На пример, не плаћају струју, кирију, возне карте, десетине хиљада нерегистрованих ау­томобила и још толико возача без до­звола. Нико ту ништа не мо­же… (Перовић као судија Уставног суда прича о распаду прав­ног система, а ни реч не казује о томе да ли је Уставни суд ишта предузео да кривце за непоштовање Уста­ва доведе к познанију права ИП).

Србија нема овлашћења, она не може, Србија као држава не постоји. Она је само уставно правна конструкција, она је фикција. Докле год нема овлашћења да интервенише на целој територији, на свим нивоима, не може се ништа решити. (И не каже да ли је Уставни суд ишта учинио да се „држави Србији“ врате њени пре­рогативи а они који су дозволили да ти прерогативи пређу у не­чије туђе руке елиминишу из власти; он, као школовани бољше­вик, није умео друкчије, без икаквих резерви штитио је антисрп­ску политичку и партијску власт ИП).

Где год ми поставе питање, шта да се ради, ја кажем, Србија не може Југославија неће. Јер, другови, консензус је уграђен у систем. Њиме се једино може променити Устав. Кад је било оно ’81, из Загреба поручују: ‘Немојте дјеци у цријева’, Словенци: ‘За­што и Косово не би било република’. Имајте у виду, ту се јав­ља Српски национализам. Питам се, да ли ја то не постајем пома­ло националиста? Ево још једног примера ко је те ’81 био на челу догађања. Питају новинари једног Албанца из њихове владе тада­шње. Да пишемо? Немојте! Али писао је Ројтер. Заустави­те тог Ројтера“!

Биће да су ови примери послужили коментатору новосадског Дневника да напише како су „Књиге о Косову“, једна од тема про­тестних вечери, биле повод за једнострана и тен­денциозна „пре­суђивања“ о косовској проблематици, те да се „инди­ви­дуалне тра­гедије неких људи са Косова искористе за стицање пое­на и сејање националних раздора“.

„Замислите, у Југославији затварају слободномислеће људе! Тако је забринут за демократију тршћански ‘Пиколо и други, мали и велики, белосветски’ листови, а све на основу садржаја књижевних (?) вечери понедељком у Друштву књижевника Ср­би­је. Шта се то, стварно, дешава и Француској 7? Сваког поне­дељ­ка, око 19 часова, пред око пет стотина људи почињу протестне књижевне вечери… Све време траје плач до неба над судбином слободе и Срба у Југо­сла­вији и отворено пљување по братству и јединству, самоуправ­ља­њу и Партији. Између свега тога, прочита се и покоја песма, јер, боже мој, то су ипак само књижевне ве­чери…

За све вас који нисте имали појма да живите, уствари, у нај­мрачнијој полицијској држави, доносимо ‘скраћени снимак’, тако­ре­ћи директан пренос са (пете) књижевне (сиц!) вечери… И још само једно питање: ДОКЛЕ ЋЕ ТРАЈАТИ ОВО СИЛОВАЊЕ СЛОБОДЕ У ФРАНЦУСКОЈ 7?“ ( Глас омладине Нови Сад, број 433/434, 18-25. март 1986, 4).

Партијски обрачун са невољницима

Требало је да прође ви­ше од две и по године да Срби с Косова и Метохије, не само они који су потписали петицију 2.016 већ и велик број других српских жр­тава шиптарског и партијско-државног тероризма, крену у „о­ста­лу“ Србију, да ли незаинтересовану, да ли омамљену паролама о „братству и јединству“, не би ли јој скренули пажњу на своју го­ле­му несрећу.

И тако, 9. јула 1988. године, у Нови Сад је пристигла велика група Срба с Косова и Метохије; допутовали су возом и, потом, у преподневним сатима, кренули ка центру града, у пратњи великог броја милиционара. Војвођански партијски врх, још увек опсед­нут уверењем у сопствену политичку и државничку вечитост, бринуо је да ови несрећници, за ову прилику названи национа­ли­стима (у идеолошком, најружнијем значењу те речи), не поре­ме­те такоре­ћи идиличну атмосферу те „многонационалне заједни­це“ у граду („и шире“) и да не испровоцирају некакав сукоб у „главном граду“ аутономистичке Војводине.

По природи ствари, та колона (која се кретала коловозом) није могла проћи незапажено; њу су пратили многи Новосађани (крећући се тротоаром, јер им није било допуштено да пређу на коловоз), највећим делом они који су саосећали са патњом својих незваних гостију, а невелик број до чекао их је у градском центру, мало ис­пред Извршног већа Војводине и мало испред Скупштине Војводине; новине су баратале цифрама од једне хиљаде до десет хиљада дочекивача!

Придошлице, њих „око 500 Срба и Црногораца“, како је об­ја­вио Дневник, (Нада Вујо­вић, такође у Дневнику, 17. јула 1988, 5, пише да их је било „око 2.000“) хтеле су да разговарају с представницима Покра­јин­ске конференције ССРН; уместо да се та „структура“ сретне са свима њима, она је, пристајући да на разговор прими само неко­ли­цину, издала званично саопштење:

„Данас је мимо свих договора и поред наше јасно изречене ог­раде, у Нови Сад допутовала већа група грађана из Косова По­ља и других општина Косова, ради остваривања циљева који су по­зна­ти само њиховом организационом одбору. Одмах по њихо­во­м до­ласку у Нови Сад представници ПК ССРН Војводине изра­зили су спремност да се у Покрајинској конференцији прими и са­слуша де­легација ове групе грађана. Тај предлог је од стране чла­нова ор­ганизационог одбора одбијен чиме су јасно испољене њи­хо­ве другачије намере. Показало се да главни циљ њиховог дола­с­ка ни­је био изношење реалних проблема са којима су суочени, већ уз­немиравање јавности у Новом Саду, Војводини и шире. Одго­ворност за такав поступак, као и за садржај парола које су се чуле сносе они који су инспирисали и организовали овај долазак у Но­ви Сад. (А пароле „које су се чуле“, барем према ономе што је ис­ти тај Дневник пренео, биле су следеће:“Ко­со­во је Срби­ја“, „Војводина је Србија“, „Главу дајемо, Косово не дајемо“, „Хоћемо слободу“… ИП).

Грађани Новог Сада достојанствено су се односили према по­ворци демонстраната која се кретала новосадским улицама нису се прикључивали нити су наседали провокацијама којих је било у па­ролама, говорима и узвицима учесника поворке“ (Дневник Нови Сад, 10. јул 1988, 8).

Два дана касније, исти тај орган оценио је долазак Срба у Нови Сад „као напад на Војводину и њено руководство“, уз кон­статацију да је „очигледно да организатори доласка Срба и Црно­гораца са Косова у главни град Војводине нису имали намеру да нас упознају са стањем на Косову, него да демонстрацијама, транс­парентима и паролама привуку грађане Новог Сада да им се при­друже у изражавању незадовољства уставним положајем покра­ји­на и у нападима на руководство Покрајине… Новосађани који су се затекли на улицама дочекали су их мирно и достојанствено, саосећајући са њиховим невољама, изражавајући разумевање за оправдане захтеве да се стање на Косову брже мења, да се успо­став­ља равноправност и сигурност свих… Својим држањем грађа­ни ви­ше­националног Новог Сада који знају шта је братство и јед­ин­ство, онако како нас је учио Тито, и зашто га и како чувати (Тита или што друго? ИП, изра­зили су своје неслагање да се на овај на­чин решавају озбиљни дру­штвени проблеми… Они се не могу чу­вати притисцима и мани­пулисањем народа и његовим невољама“.

Овај извештај Милана Беловића не би био потпун да није пре­нео како су „у групи грађана са Косова, али и из других крајева за­пажени и неки други националисти, а њихово присуство се мо­же тумачити као покушај да се убаци семе раздора међу припад­нике народа и народности“ (Исто, 12. јул 1988, 4).

А онда, као на стартни знак, општински партијски комитети поч ели су осуђују „демонстрације Косоваца у Новом Саду“, став­љене испод наслова „Неприхватљиво ‘улично’ самоуправљање“ (Исто, 13. јул 1988, 6). Наравно, међу тим осудама била је и она коју је, у име Градског комитета новосадских комуниста, изразио Васа Ми­лић, а која је „откривала“ да „проблеми Косова нису настали у Војводини, па се овде не могу ни решавати, а нарочито не на овај начин. Организатори су овим доласком обманули грађане које су повели, али и читаву југословенску јавност, па није случајно што су одбили да са покрајинским руководством разговара косово­пољ­ска делегација. Када се све анализира, учесници, пароле (Хоћемо слободу; Силују нам децу; Косово је Србија; Војводина је Србија; Доле Устав из 1974; Један Устав; Хоћемо промене ИП), песме (Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала; Ој, војводо Синђелићу; Српска се труба с Косова чује; Играле се делије, на сред земље Србије ИП), заиста се све не може прихватити као доброна­мер­но. Стиче се ути­сак да је ово дуже припремано у склопу притисака на Војводину, а ради дестабилизације међунационалних односа којима се Војво­ђани заиста могу поносити“ (Исто, 13. јул 1988, 6). Нешто оштрија, али зато и много јаснија, била је оцена Покрајинског комитета СКВ да је долазак Срба у Нови Сад „најгрубљи напад на политичко биће Војводине и њено руководство од када она посто­ји“. Ту ми­сао помало су проширивали чланови тог органа, који су се тру­ди­ли да им изјаве буду објављене под упечатљивим насловима: „Поку­шај политичке дестабилизације Војводине“, „Хтели пожар у Но­вом Саду“, „Даље руке од Војводине“, „Циљ су биле демон­страције а не разговор’, „Неприхватљив притисак на јавност“, „Про­паганд­ни и идејно-политички рат“ (Исто, 14. јул 1988, 5).

Да им не узмакну, потрудили су се новосадски борци, изја­ва­ма (Исто, 14. јул 1988, 8) да је „организациони одбор Косоваца органи­зација ван систе­ма, спремна за удар, којој је крајњи циљ деста­билизација Југо­сла­вије“; да су „дошли овамо да одвоје срп­ски народ од осталих, да направе гужву“; да „по­јединци хоће да преко њих остваре своје прљаве циљеве“; да „Војводина може да буде образац како се негује и чу­ва братство и јединство“ и да „Милошевић, Трифуновић и Јовић, малтене, позивају народ Војводине да смени своје руководство“; да су то „облици специјалног ра­та и не тре­ба да чуди што се у последње време не јављају више из Фран­цуске 7 (Удружења књижевника Србије ИП), да су „послали Оливеру Катарину да нам каже шта треба да радимо“ и да су „изазвали шта су хтели и повукли се. На седници на којој су то они све поизјављивали, „затражено је и да се против неколико по­јединаца, због њиховог контрареволуционарног деловања, а што су доказали и током суботњег догађаја, подигну оптужнице“; поменуто је пет имена (Исто, 14. јул 1988, 1).

У београдској Борби, овај догађај именован је као „естрадне су­зе Срба и Црногораца у Новом Саду“ (Борба Београд, 15. јул 1988, 4), а за једног од новосадских „бораца“ био је то „циркус“ (Дневник Нови Сад, 14. јул 1988, 8).

Дежурни контрареволуционари. Верне својој антисрпској логици, партијске „структуре“ окре­ну­ле су своје „огорчење“ не само против косовскометохијских несрећника него и против оних који су их дочекали у Новом Саду; нису се ту рачунали они који су се кретали поред колоне, партиј­ске стреле биле су одапете про­тив већ познатих „контрареволу­ци­о­нара“. Тако се, на пример, на седници руководства новосадске борачке организације (14. јула) извесни Василије Петковић запитао „зар је дошло дотле да се ко­совска драма решава на улици и зашто у Београду не виде да су у демонстрацијама учествовали и познати националисти Миро­слав Егерић (1934-2016), универзитетски професор, књижевни теоретичар (Исто, 15. јул 1988, 8), и још неки, чак и Војислав Шешељ из Београда ( Борба Београд, 18. јул 1988, 3).

А то „још неки“, према једном извештају био је извесни универзитетски професор, а према другој дојави, нешто опрезније сроченој да се не би реметили „међунационални односи“ , био је то неки неименовани „по­знати интелектуалац мађарске националности“. Ни једно, ни друго, наравно, пошто се партијско-борачким доушницима није дало да у тим двема пријавама „препознају“ потписника ових редака, тада непознат лик реченим брижницима за неговање „братства и јединства наших народа, националних мањина и етничких група“.

Вести мирније, проблем није решен

Требало је да прође неколико недеља не би ли се о доласку косовскометохијских Срба у Нови Сад исписала која мирнија реч. Наиме, до тада објављиване лажи биле су то­лико очигледне да се партијски налогодавци и разни дневнички послушници у њи­ма нису уопште умели снаћи. Нису стигли да се огласе ни кад је, не­ду­го затим, београдска Политика (29. августа 1988, 13) објавила да је деветојулске госте дочекала у Новом Саду и једна посебна „до­ма­ћинска“ врста коју је, текстом под насловом Провокатор је ви­ђен како стоји са ми­ли­ционе­ри­ма, представио Кајица Илић:

„Са страница новосадског ‘Дневника’ не силазе оптужбе про­тив ‘националиста’ који зборују овог лета од Новог Сада до Ти­то­града (данас: Подгорице ИП). Општа констатација је, иначе, да је народна манифеста­ција од 9. јула ове године била покушај да се међунационална нетрпељивост са Косова и Метохије пренесе у Војводину.

Остављајући по страни ову логику, по којој проистиче да су Срби са Косова и Метохије узроковали данашње стање на Косову и Метохији, али им је то мало, па су кренули да ‘пренесу пожар’ даље, погледајмо темеље на којима се ова логика гради.

Агент-провокатор, убачен у поворку 9. јула, брзо је иденти­фи­кован. У насталој потери милиционери су хватали прогоните­ље, а не прогоњеног агента-провокатора који је после виђен како стоји са милиционерима.

Ако је ово један од ‘доказа’ о националистичкој обојености ових народних манифестација, онда је то само слика поштења оних који говоре на основу оваквих ‘доказа’. О овоме ТВ Нови Сад, као и ‘Дневник’, ништа не говоре“.

Но, било како било, Кости Булатовићу није се дало да обнови своје затуљено огњиште у Косову Пољу.

Напомена на крају

Сајт „Наша борба, Независни политички дневник, пише 24. априла 1997 (хттп://њњњ.yуропе.цом/наса-борба/архива/Апр97/2404/ 2404_26.ХТМ.) да се 10. октобра 1985. године, „у Винчи, у кући Жи­ке Радуловића, куца текст Петиције 2.016. Први текст састављају Рајко и Даница Ђурђевић а примедбе дају Добрица Ћосић и јеро­монах Атанасије Јефтић. Потом се куца нови текст“, онај који је наведен у првом делу ове причице.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!