Iz dubina zla stigli su inteligentni mikrobi samouništenja čovekovog, pisao je Dostojevski
U svetloumnoj knjizi Svetog Justina Ćelijskog, „Dostojevski o Evropi i Slovenstvu“, pomenut je san nesrećnog junaka „Zločina i kazne“.
Veliki ruski pisac je ovako svedočio:“Raskoljnikov se, posle bolesti, sećao svojih snova dok je ležao u vatri i bunilu. U bolesti mu se pričinjavalo kao da je ceo svet osuđen na žrtvu nekakvoj čudnovatoj, nečuvenoj i neviđenoj kugi, koja ide iz dubine Azije na Evropu. Kao da svi moraju propasti, osim vrlo malo njih izabranih. Pojaviše se nekakve nove trihine, nekakvi novi mikrobi, bića mikroskopska, koja su ulazila u tela ljudska. No ta bića behu duhovi, obdareni umom i voljom. Ljudi koji su ih u sebe primili, postajali bi odmah besni i ludi. Ali nikad, nikad ljudi nisu smatrali sebe za tako pametne i pouzdane u istini, kao što smatrahu sebe ti zaraženi. Nikad nije svet svoje presude, svoje naučne zaključke, svoja moralna ubeđenja i verovanja smatrao za pouzdanija i nepokolebljivija. Čitava sela, čitave varoši i narodi su se zaražavali i zaluđivali. Svi behu nespokojni i ne razumevahu jedan drugog, svaki mišljaše da samo u njemu jedinom boravi istina, i mučio se je, gledajući druge, udarao je sebe u grudi, plakao i kršio ruke. Nisu znali koga i kako da sude, niti su se mogli složiti: šta smatraju za zlo, a šta za dobro. Nisu znali koga da okrive, koga li da smatraju za pravog. Ljudi su ubijali jedan drugog u nekakvoj besmislenoj srdžbi. Skupljali su se jedni na druge čitavim armijama, ali te armije, već na putu za bojno polje, najedared su počinjale same sebe rastrzati, redovi su se rastrojavali, vojnici jurišali jedan na drugog, klali se i ubijali, ujedali i jeli jedan drugoga. Po varošima se po vazdan zvonilo na uzbunu, pozivali su sve, ali ko zove i zašto zove – to niko nije znao, a svi su bili uznemireni. Poostavljali su najobičnije zanate, jer je svaki predlagao svoje misli, svoje popravke, i nisu mogli da se slože na jednom; zaostala je zemljoradnja. Ovde-onde ljudi su se skupljali u gomile, složili bi se zajednički na nekakav rad, kleli bi se da se neće rastajati, – ali bi odmah počinjali nešto sasvim drukčije od onoga što su još maločas sami nameravali; počinjali bi se međusobno okrivljavati, tukli su se i sekli. Počeli su požari, nastala glad. Sve i sva je propadalo. Boleština je rasla i širila se dalje i dalje…“
Iz dubina zla stigli su inteligentni mikrobi samouništenja čovekovog, pisao je Dostojevski, sluteći šta će se zbiti sa ljudima koji su ostali bez Hrista.
Izvor: Fejsbuk
