Ево како је Вучић постао „корисни идиот“ британске службе против Србије и Русије

Последњи ударац који ће Србија добити од свог „савезника”, Велике Британије, биће у сфери трговинских односа, транспорта људи, робе и капитала. Ова бивша чланица Европске уније, пре једанаест година „упрегла” је малоумног Александра Вучића у кочије са скупим прапорцима, дала му је да јаше по држави и народу које дубоко презире, како би урадио посао „економског убице” и разбио дотадашњу српску економску стратегију. Деценију касније, са сигурношћу се може рећи да је овај деструктивни посао обавио маестрално. Посебно кад су у питању трговински односи са Руском федерацијом, што је и био циљ полујавних (или, полутајних) преговора између Вучићевог режима и представника британске владе у Лондону, током децембра 2020, те јануара и фебруара 2021. године. Ближи ли се кидање режима снабдевања, кидање добрих односа са провереним добављачима, колапс српског тржишта уопште?

Трговински рат који већ дуго траје у Европској унији и на ширем простору европског континента, дубоко је повезан са политички нестабилним околностима, од пада Берлинског зида, преко вештачки изазване економске кризе која је ескалирала 2008. године, па све до изласка Велике Британије из ЕУ и коначно, рата у Украјини, који је коначно разоткрио сву мизерију и лицемерје читаве евроатланске заједнице.

Кад је на дан „ђурђевданских” избора 2012. године, та „међународна заједница” честитала победу Николићу и Вучићу, пресвученим Шешељевим радикалима (сасвим намерно преурањено, око 18 х, два сата пре затварања биралишта), ни они сами нису веровали шта их је снашло, па су данима касније вукли вреће са гласовима и „доказивали правду”. Но, евроатланска дружина се договорила да нађе и корисног идиота (Вучића) и партију-армију корисних идиота (Српску напредну странку).

Један од главних стратешких циљева британске владе, био је наставак рата из 1999. године, против сваке Србије (са левима, деснима, са грађанским и проевропским вођама и са националистима и неокомунистима, свеједно). И све то, као огледни пример жестоке антируске политике сваке британске владе, а преко леђа Србије и њених грађана.

Избор Александра Вучића, као „корисног идиота”, на крају се испоставио као одличан. Не само што је овај суманути самољубац за десет година довео Србију до потпуног колапса, него је постао и својеврсни економски убица, бољи и ефикаснији у деструкцији и од оних у које је америчка обавештајна заједница током протеклих пола века улагала милионе долара.

И док траје економски рат Истока и Запада на терену Европске уније и читавог европског континента, мале земље такозваног Западног Балкана, а највише Србија, плаћају и тек ће плаћати скупу цену тектонских геополитичких процеса који већ сада рађају један нови свет. Улазак у тај дуги процес затекао је Србију у потпуном дужничком ропству, на челу са диктатором који је уствари класични „економски убица”, који сваким својим актом, службеним и неслужбеним, снажно уназађује друштво, државу, државне ресурсе, грађане, практично све чега се дотакне. Такав штеточински „таленат” могли су да одаберу само најгори српски непријатељ, а Британија то јесте већ 150 година.

*************************************

Како је бахати диктатор гвозденом метлом помео све што је деценијама раније било вредно, корисно и исплативо, а на велика врата увео све оно што је Србију бацило у моралну, материјалну и духовну беду, може се сматрати да је његова „британска” (и англоамеричка) мисија обављена беспрекорно. Још мало да потраје, Србије више неће бити.

Унутрашњи дуг, спољни дуг, хипотеке, зајмови, милијарде вредне државне обвезнице које долазе ускоро на наплату, ствљање „тапије” међународних поверилаца највећи део државне имовине и сва највећа државна предузећа…Све то је резултат рада овог англоамеричког кловна, који је другу половину своје поцепане психологије, наводно искрено нудио Русији и њеним интересима на Балкану. Ускоро ће и тај његов лажни политички курс доћи на наплату.

Шта је остало од Србије, након овако темељног „черупања”, након одлуке да светски гигант империјалистичког банкарства „откупи” државу у тешким дужничким оковима? Остао је народ, скоро седам милиона грађана, у светским размерама мало тржиште за велике трговинске ланце, али веома значајно због положаја, у центру југоисточне Европе, транзитној тачки Истока и Запада. Та чињеница објашњава свачију тежњу за покоравањем Србије.

томе говори и злочиначки план Велике Британије о ликвидацији преосталог слободног трговинског простора у Србији, о девастацији трговинских уговора Србије са најповољнијим партнерима, а пре свега, кидање трговинских споразума Србије са Руском федерацијом, па чак и са ЦЕФТОМ и самом Европском унијом. Подсећања ради, ЦЕФТА је Споразум који су у Букурешту 2006. године потписале: Србија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Хрватска, Македонија, Молдавија, Албанија, Румунија и Црна Гора и Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову у складу са УН Резолуцијом Савета безбедности 1244. До краја 2007. године Споразум је ступио на снагу у свим земљама потписницима. У Споразуму јасно пише да се

„…Стварањем зоне слободне трговине, земље Западног Балкана се опредјељују за економски и привредни развој, показујући да су способне да воде заједничку економску политику и преузму обавезу и одговорност за будућност читавог региона, што још више наглашава европску перспективу овог региона и жељу за придруживањем Европској унији.”

Први чин подмуклог плана владе у Лондону, дешавао се почетка децембра 2020., па све до краја јануара 2021. године, кад су се водили преговори Уједињеног Краљевства и Србије о политичком споразуму којим Лондон политичким захтевима условљава потписивање трговинског споразума са Србијом. Дана 31. јануара 2021. године, Велика Британија је изашла из Европске уније, а трговински преговори ове бивше империје са Вучићевим режимом, вођени су до тог датума.

У Србији више ништа није могло да се опљачка, осим њених грађана. И то су Британци узели у обзир. Циљ је био управо то: масовна пљачка грађана Србије и масовно сиромаштво. Трговински преговори из јануара 2021. године са лихварима из Лондона, условљени су били потпуном сарадњом са такозваним међународним правним механизмом за ратне злочине у Хагу, а узгред је био скоро преписан скоро читави Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП), који је Србија више година раније потписала са Европском унијом.

Вучићеви „преговори” са британским стратезима уништавања Србије настављени су и након Бреxита, 4. Фебруара 2021. године, уз услов да Србија потпише два споразума: политички и трговински. Трговински је био условљен политичким! На исти начин је влада САД условила америчке Индијанце да предају територију где живе у замену за храну и смештај у резерватима, што је имало за последицу да 1883. године, у оквиру завршне акције систематског затирања културног наслеђа америчких Индијанаца, дође и до забране језика индијанских племена, њихове религије, културе и обичаја. Да су друге прилике, уопште не треба сумњати да би Велика Британија применила и тај завршни чин, културни геноцид над Србима.

На Вучићев сигнал, Министарство спољних послове Србије, дало је у фебруару 2021. године мишљење да се политички и трговински део потпишу одвојено, прво трговински, а онда и политички, али је Лондон имао други план и био веома изричан у ставу: “Можемо о трговини, али тек када завршимо преговоре о политичком делу”. И Вучић је савио своју већ оборену главу, пристао на све захтеве, па су британске царине на српску робу, одмах скочиле на 20 одсто.

Скоро сви важнији немачки дневни листови и магазини, тих дана су писали критички о изласку Британије из Европске уније, па су поједини аналитичари иронично констатовали да је „Лондон хтео да изађе из ЕУ у великом стилу, али на рачун Србије и других земаља Западног Балкана. Политички споразум који је тада предложен Вучићевом режиму, проглашен је “партнерством Уједињеног краљевства Велике Британије, Северне Ирске и Републике Србије” (као да је Србија мала провинција те посрнуле империје!).

Међу дрским захтевима наводног Споразума о трговинским односима Британије и Србије, који је тада склопљен са режимом Александра Вучића, било је обавезивање на “пуну сарадњу са Међународним кривичним судом за бившу Југославију”, као и спречавање и контрола илегалне имиграције, заједничка спољна и безбедносна политика, па чак и обавештајна сарадња.

Један прекаљени аутор лондонског „Економиста” (кога су цитирали и неки српски економисти), дао је свом ингениозном уму одушка том приликом, па је рекао: “Заједништво трговине и политике је као ванбрачно дружење, има га али не би требало да буде упадљиво, а у овом случају Лондон га је учинио намерно упадљивим”. Наравно, са идејом компромитације Вучићеве наводне „проруске” политике на Балкану.

Али, како заиста изгледа распад трговинске сцене у Србији под Вучићевим режимом (у околностима политичког банкрота на свим странама)?

Наиме, треба подсетити на овом месту да је за првих десет месеци 2020. године укупна вредност спољнотрговинске размене између Србије и Велике Британије износила је 427 милиона евра. Тако и Привредна комора Србије тврди, а додаје се да су најважнији извозни производи из Србије у Велику Британију: пнеуматске гуме за путничке аутомобиле, сетови проводника за паљење за возила, циркулационе пумпе за грејне системе…Углавном, све оно што британске фирме у Србији саме за себе производе, дакле, у српским погонима са најјефитнијим радницима, са великим државним субвенцијама. Тако то ради најсуровији економски убица какав је Александар Вучић. Тако то ради проверени српски непријатељ, Уједињено Краљевство.

Али, како Вучићев режим претвара Србију у трговинску периферију Европе, са и без Британаца? Наиме, судећи према листи робе коју је Србија прошле и претпрошле године увезла, али и према подацима Републичког завода за статистику, највише се увозила нафта, гас, аутомобили и електричне машине. Неко је то директно из буџета платио читавих пет милијарди долара! Укупан увоз према тој листи био је 19 милијарди долара у шта је ушла и најразличитија друга роба. Прилично невероватно звучи да је Вучићев трговински „геније” из иностранства увозио годишње по 11 тона нане, биљке коју би Србија могла да извози у оргомним количинама.

Богаташка елита увећала се током пљачке Србије, па она увози запањујуће количине луксузне робе, многоструко више него било која европска држава са сличним бројем становника и величином територије. Тако, на пример, све званичне статистике тако говоре да се у Србији поједе годишње скоро хиљаду и по тона смрзнутих, сушених и сољених сипа, хоботница, лигњи, јастога, ракова, острига…Многи новопридошли богаташи из пасивних крајева, тек се упознају са називима и пореклом ове хране.

И док се нови „богатуни” хране егзотиком, Србија, она реална, већинска, грца и плаћа тежак трговински дефицит у спољнотрговинској размени, „тежак”, само у месецу јануару ове одлазеће 2022. чак пола милијарде америчких долара, или прецизније: 524 милиона долара!

Трговинска политика у Вучићевој Србији не постоји. На опасној ивици потпуног слома налазе се ланци снадбевања и поузданост добављача. Рокови испоруке су продужени, много врста разне робе је недоступно, с обзиром на то да државе сада најпре обезбеђују своје потребе па тек онда извозе. Добар пример су била медицинска средства и средства за заштиту која су, уз поскупљење од неколико пута, често била недоступна на слободном тржишту. Грађевински материјал је поскупео најмање два пута јер га једноставно нема довољно, а полупроизводи од алуминијума и до три пута, цене грађевинског гвожђа поскупели су најмање 70 одсто, а дивљање цена шећера, уља, брашна и других стратешки производа, тек треба очекивати.

Ни то није чудо. Као британска (и евроамеричка) колонија под командом економског убице, који наступа у својству које му одговара (председник државе, председник владе, министар за све и слично), право је чудо да се Србија још увек држи у некој врсти навикнутог преживљавања.

Јер, англо амерички колонизатори су своју злочиначку идеју скоро сасвим остварили: село у Србији више не постоји. Сеоско газдинство, сеоске породице, живот села, све је то систематски гашено годинама уназад. Од 4.700 насел?ених места или села, у Србији нестаје свако четврто село је у нестанку. По Уставу Србије у њој не постоји ниједно село, већ се зову насељена места. У фази нестајања је њих 1.200, у 1.000 нема продавнице, 500 нема пута, у више од хил?аду села има мање од по 100 становника. У 1.034 села у Србији има мање од по 100 људи кад се увече окупе у кућама!

Подаци Привредне коморе Србије такође говоре о размерама ове трагедије: 2021. године Србија је платила чак 14 милиона евра за куповину пасуља, јер га у резервама ни на тржишту нема довољно. Пасуљ у сеоским продавницама, тамо где их има, купују и житељи тих села, јер га не саде због тешког сиромаштва и због чињенице што је је просек старости такав да скоро нема способних за рад у пољопривреди. Већ годинама уназад, од како је Вучићев режим на власти, Србија увози пасуљ из Киргистана, Египта, па чак и Пољске!

Оно што британским стратезима „дубинског” уништавања Србије и даље смета, то је чињеница да Србија има споразум са Русијом по коме може сву робу коју сама произведе може да извезе у Русију без царине. Русија се одриче царине на производе из Србије. Та могућност није дата ниједној другој земљи на свету. На жалост, режим малог аутократе потрудио се да се смањи број извозника у Руску федерацију, те се овим послом бави тек око 500 предузећа, док руских увозника (предузећа) отворених за српску робу званично има чак 1.093 предузећа (подаци ПКС).

Међутим, грађани Русије, потрудили су се сами да Србија остане „у седлу” што се тиче извоза према РФ. Тако је у 2021. години извоз у Русију био повећан скоро 10 одсто и износио је скоро читаву милијарду долара.

Иначе, према подацима Агенције за привредне регистре Републике Србије, на територији Србије регистровано је 639 активних фирми чији су већински власници држављани Руске Федерације, односно правна лица регистрована у Руској Федерацији. Највише их је регистровано за делатности трговина на велико и мало и поправка моторних возила (301), затим стручне, научне, иновационе и техничке делатности (70), прерађивачку индустрију (42), грађевинарство (42), информисање и комуникације (40).

Због „тихе диверзије” трговинских односа са Русијом, али и због ембарга на увоз руске нафте, Србија готово две трећине нафте увози из Ирака и Казахстана. Највећи део нафте стиже из Ирака, око 45 одсто укупне кочилине увоза, док из Казахстана долази око 10 одсто нафте, а најмањи део из Норвешке, и износи један одсто. Вучић се нада да ће Норвешка да „откључа” ЈАНАФ (јадрански нафтовод), а рачуна и на норвешку нафту. Норвежани (дакле, НАТО пакт!), рачунају на његову „понуду”, апсолутне лојалности према алијанси, и свим евроатланским уговорима и стратешким (антируским) плановима.

Сирова нафта која се до почетка децембра 2022. године довозила танкерима до Омишља на Крку и отуда се преко Јадранског нафтовода транспортовала за Србију, потом преко Новог Сада до рафинерије у Панчеву, сада више не иде тим путем. Не иде ниједним другим.

Истовремено, Србија зависи 100 одсто од руског гаса а до ембрга увозила је чак 60 одсто руске нафте.

Проблем Вучићевог режима са нафтом и са гасом много је озбиљније природе него што изгледа. Уколико неко из Србије у овим околностима жели да увезе нешто, на пример, из Кине, цена превоза, под условом да “убаци” своју робу на брод, повећана је минимално четири пута у односу на цену пре рата у Украјини. Рокови испоруке су продужени, а многа роба је недоступна, обзиром на то да државе сада најпре обезбеђују своје потребе па тек онда извозе. Почетком кризе Вучићев режим је у паници покушао да на „црном тржишту” купује медицинску опрему, па је „чекао на ред” кад се европски и светски произвођачи лично „намире” у својим државама.

Вучићева Србија свакодневно, већ годинама увози све што се увозити може. А највише оно што би Србија могла сама у оргомним количинама да извози, а то су кромпир, бели лук, јунеће и свињско месо, јабуке, разно друго воће. Но, овај евроатлански, али пре свега британски економски убица, има други задатак: да Србија ништа не производи, да све увози, да плаћа најскупље, да купује најгору робу, најлошијег квалитета и са највишом ценом, да у тој колонији сваки увозни артикл има бесконачан број препродаваца, и да, укратко речено, умре гладна и у беспарици, поред свог природног блага које јој је бог дао, а јуначко срце сачувало, на сред балканске ветрометине.

Стимулисање локалне привреде, пољопривреде и изградња локалне индустрије, то је последње о чему би окупаторски режим размишљао. Чак су и Хитлерове трупе у Београду градиле током окупације неке од стратешких објеката (мост на Сави, кружни ток на Славији и слично), не за корист и забаву арапских богаташа и бахате локалне политичке и музичко-порнографске естраде, него за себе и за окупиране становнике.

Вучићев режим нема никаквих идеја да случајно „притисне” банке да финансирају развојне и инвестиционе кредите, јер и његов режим и те банке зарађују на „брзим кеш кредитима”, са зеленашком каматом.

У Влади не постоји особа која има елементарно познавање економије и финансија, а човек који се представља као „доктор финансија”, Синиша Мали, обичан је џепарош и патолошки лажов, што је и доказано судским путем.

Мада то у јавним наступима никада не помиње, Александар Вучић је био председник Владе која је потписала и имплементирала беспоговорно Бриселски споразум и тиме зацементирала државност Косова. И пре тога, а након тога још више и све интензивније, Вучићев режим сваке године извози на Косово робу вредну у просеку пола милијарде евра.

Непризната Република Косово, коју Вучић наводно такође не признаје, његов је озбиљни спољнотрговински партнер. Његови најбољи трговински односи су они са косовским Албанцима, који уредно, без икаквих додатних услова, плаћају све што наруче. А, то албанско Косово из Србије купује безалкохолна пића, производе од пшенице, уља и масти и прехрамбене производе. То је, наравно, само део „асортимана” који фирме Вучићевих лажних патриота продају Албанцима по „повлаштеним ценама”.

Првих дана децембра 2022. године, широм Косова осванули су памфлети на албанском, где се позива на бојкот српске робе. Наводно то раде противници било каквог споразума два режима, у Приштини и Београду.

Истина, ни Уједињеном Краљевству не одговара никакав споразум на Балкану. Посебно не са Србијом. И одлично им иде, све док им још траје мандат над идиотом кога контролишу у потпуности.

Аутор: Никола Влаховић

Извор: Србин.инфо – магазин Таблоид

Хвала на поверењу! Молим вас поделите, ширите истину!