Доживотна казна за свесну неуставну издају ћирилице
У српској општој и културној историји замена ћирилице значила је окупацију Србије и Срба изван Србије, значила је у свим ратовима у 20. веку и у окупацијама Срба у Србији и изван Србије насилну добро осмишљену прву одлуку, наредбу и(ли) закон о забрани српског (ћириличког) писма. Дакле, убијање посебно српске ћирилице, тј. укидање и замена српског ћириличког писма туђим (најчешће) хрватским писмом у свим окупацијским ратовима против Срба у ранијим вековима, а нарочито у претходном 20. веку имала је исто значење и смисао као укидање српске културе и српског идентитета и само у Србији је окупатор обавезно укидао српско писмо јер је то био израз циља окупатора да се Срби или физички побију у геноцидним радњама и злочинима или да се остатак непоубијаних Срба обезглави укидањем српске слободе и права на своју државу, своју културу, дакле укидање основног чиниоца српске културе и њиховог идентитета – српског писма и, на тај начин, олакшано разбијање свих српских идентитетских трагова.
У истим или сличним поступцима (чекићањем и подизањем максималног процента дела српског народа да би био у праву да користи свој језик са својим писмом и данас на неким бившим југословенским подучјима (нпр. у Хрватској, нарочито) чак и данас у тобожњем миру за Србе, за њихово писмо или уопште нема места или се смишљају мере за убијање српске ћирилице, као што је чекићарско насиље и прецртавање (префарбавање) ћириличких ознака.
Најригорозније укидање српске ћирилице кроз паљевине и уништавање српских трагова уопште, посебно уништавањем њихових књига([1]) на ћириличком писму било је нарочито изражено у време два светска рата, а посебно жестоко у НДХ забраном српског писма Законском одредбом о забрани ћирилице и Проведбеном наредбом Законској одредби о забрани ћирилице већ 25. травња (априла) 1941. године.
На почетку Првог светског рата ћирилица је била званично забрањена на подручјима Хрватске и БиХ већ 1914. и 1915. године, а у Србији и Црној Гори од почетка 1916. године од окупацијске аустроугарске власти. Аустроугарске власти, посебно у деловима настањених Хрватима, су и пре тога више пута, на пример 1880. и 1903. године, али и пре тога у ранијим вековима, забрањивале употребу ћирилице. Хрватски сабор је, рецимо, 13. октобра 1914. године донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку тог антићириличког, тј. антисрпског похода 1915. године је и Босански сабор одлучио да забрани ћирилицу у Босни и Херцеговини. Тада је Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, у Сабору рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада”.
У Другом светском рату у НДХ ћирилица је била забрањена једним од првих закона који је донела усташка власт Др Анет Павелића. У Загребу је 25. априла 1941. године објављена „Законска одредба о забрани ћирилице” с потписом др Анте Павелића а „Проведбену наредбу Законској одредби о забрани ћирилице” потписао је др Артуковић на челу Министарства унутрашњих послова.
После Другог светског рата спровођен је на “заобилазан”, помало лукав начин наставак забране ћирилице Србима. Оно што су урадили српски и хрватски лингвисти и културни радници 9, 10. и 11. децембра 1954. године на, подстакнутом од комунистичке власти, Новосадском договору у коме је у трећој тачки Закључака стајало да су „латиница и ћирилица равноправне” свело се у потоњој спровођеној пракси на постепено замењивање ћирилице, које је често убрзавано. Формално се у свим републикама СФРЈ учила и ћирилица, али је само у Срби спровођена та “равноправност писама” кроз нескривену непрекидну фаворизацију латинице, оне латинице која је била сачињена као хрватско национално писмо (гајица). Хрвати и Муслимани су у пракси користили претежно само латиницу.
Различит однос комунистичких власти према та два писма већ за тринаестак година показао се погубно по српско (ћириличко) писмо. Најпре су, врло брзо, све ћириличке писаће машине замењене латиничким, фабрика је престала да производи ћириличке писаће машине, што је био најбољи начин да се убрза планирано замењивање српске азбуке хрватском абецедом. Тако су ћириличка слова остала редовно само на надгробним споменицима на православним гробљима и у Српској православној цркви.
Свака стварна равноправност писама у СФРЈ била је у пракси укинута у ПТТ-у, ЈНА, ЈАТ-у, на аутомобилским регистарским таблицама. Ту, а све више и у другим областима употребе писама, већ шездесетих година било је на (хрватској) латиници.
Да би се олакшао и наставио изгон ћирилице, она је све чешће означавана и именована као “писмо великосрпских националиста”. Затим је само међу Србима ширена парола да је “свеједно” користи ли се ћирилица или латиница и то је и данас на снази код многих наивних Срба, а посебно данас код оних који себе сврставају, практично, у антисрбе у свакој прилици. Зато и данас у сваком покушају да се спасе српска ћирилица на нормалан за свет начин ти антисрби се супротстављају флоскулама о “равноправности писама”, о “српској предности двоазбучја”, а, у ствари, те пароле њима служе само за настављање антићириличког процеса (и) у Србији како би се заменило и ових данашњих преосталих једва десетак просечних процената ћирилице. Такви и слични баве се ниподаштавањем Устава Србије, који је нормално одредио ћирилицу као службено једино српско писмо у језику Срба, тумаче лажно за наивне и недоучене Србе да су и даље у српском језику “писма равноправна у српском језику”, што нема никакве везе с оним што је народ записао и изгласао на референдуму за Устав Србије 2006. године, у чијем ставу првом јасно и за све па и једва писмене јасно пише:
“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо”, дакле исто као што је то одређено у свим другим језицима за њихова писма у њиховим језицима.
Како је било раније, слично је и данас
Данас, нажалост, у Србији они који су најшколованији да буду најстручнији и “најписменији” за српски језик и његово писмо иду наруку и антићириличарима и антисрбима на тај начин што већ 13. годину неће да примене уставну (народну) обавезу у правопису и језичкој струци, него неуставно и противно општој пракси у свим престижним језицима у свету и даље настављају да у решењу питања писма у српском језику примењују одредбе доказано погубне посебно по српску ћирилицу, али и по српски језик, Новосадски договора из 1954. који је, директно, српско ћириличко писмо десетковао, тј. свео је у стварности на речених једва данашњих преосталих у Србији просечно десетак одсто ћирилице.
Српски лингвисти у томе су чак цинични још од 2010. године, када су у Правопису српскога језика Матице српске (редигованог преко измена и допуна у организацији Одбора за стандардизацију српског језика од 2004. до 2010) записали ноторну лаж да “ћирилица није егзистенцијално угрожена” (стр. 15) а на истој тој страни су у фуснотици означеној звездицом цитирали јасну уставну обавезу о једноазбучности српског језика, а онда су противуставно и противно општој пракси у Европи и свету, Србима и њиховом језику унели шизофрено двоазбучје (српско и хрватско писмо у алтернативној употреби.
И тако, под паролом “свеједно је”, наставља се у Србији комунистички манипулативан однос према ћирилици како би се наставило њено планирано од Ватикана још из 11. века затирање како би се сви Срби полатиничили, како би се разбио њихов ћирилички хиљадугодишњи (а биће и много старији) идентитет да би се Срби олакшано асимиловали у католичку цивилизацију и веру.
Тако, уз све радње против Срба у 20. веку, посебно од краја 20. века до данас све је очигледнија геноцидна и цирилицоцидна намера против Срба да нестану као стари народ, који је међу најстаријима по трајању у свету и историјски и данас у практичном њиховом окончавању затирања од неких светских, посебно западних војних и економски колонијалних економских пљачкаша и моћника да српски народ нестане.
Ти сасвим очигледни и у пракси у целом 20. веку, али и пре тог века, вођени крсташки ратови против многих старих народа нису заобилазили ни српски народ, као што га ни данас не заобилазе и само је Божја праведност и српска снажна воља за слободом и опстанком успела да их до данас сачува. Али, стално је у неизвесности због плана да им се отму и оне најсрпскије: њихове свете земље, њихово писмо, њихов језик, њихова култура, стваралаштво на ћириличком писму и да се припише другима и од Срба отуђи, ако се већ претходно не уништи.
Због свега тога, Срби морају мењати свој карактеристично најблажи однос према својим буквалним издајницима у свим областима, па и у области ћириличког писма у њиховом језику.
Одлука “Ћирилице” о предлогу доживотне казне за вишедеценијско свесно противуставно роварење против српске ћирилице
Стога је Удружење “Ћирилица” донело одлуку да предложи увођење доживотне казне (робије) за противуставно свесно дугогодишње роварење против народне и уставне одлуке о службеном ћириличком писму српског језика (по ставу првом Члана 10. Устава Србије из 2006. године.
Таквој доживотној пресуди за противуставно роварење против Срба, српске државе и српског ћириличког језика не могу се одбранити посебно они који то свесно чине, а ту су пре свега они који су школовани, а сачинили су смишљено и усвојили противуставан и апсурдан Закон о српском језику и ћирилици из 2021. године (његов званичан назив је такав да га је немогуће нормално запамтити!) у коме су, беспримерно у целом свету, уведени изузеци од писања српског језика ћириличким писмом, у коме су грађани неравноправни међусобно у том закону и у коме је предвиђено да се само они изузетни од писања српског језика ћирилицом могу материјално и наградити ако се одлуче за ћирилицу – смањењем пореза. Писци и гласачи таквих закона морали би бити осуђени на доживотну казну јер свесно раде против народног интереса у вези с језиком и писмом, као једној од највећих и незамењивих вредности свога народа.
Доживотна казна је посебно неизбежна за језичке стручњаке (лингвисте) који 13. годину свесно држе на снази неуставан Правопис
Удружење “Ћирилица” сматра да пре наведених писаца и усвајача таквог накарадног и апсурдног у свету закона доживотне казне заслужују они стручњаци у институцијама за српски језик и писмо који су, цинично против уставне обавезе и светске праксе, свесно донели правописно решење српског језика у шизофреном двоазбучју – противно народу и држави, и њиховом Уставу задржавши решење питања писма у двоазбучју за које се народ већински није определио у Устави 2006. године. Ти стручњаци (правописци) посебно не могу имати никакву одбрану од доживотне казне јер су готово стотине и стотине пута упозоравани (не само) из “ћирилице” зашто то није дозвољено да раде тако буквално против српског (традиционално ћириличког) народа.
Показало се већ 12 година да су баш српски лингвисти свесно избегавају да у струци и у правопису примене српски Устав и општу праксу у Европи и свету у вези с писмом у српском јеезику. И да на њих не утичу никаква и ничија стручна указивања да то у вези са српским језиком и његовим ћириличким писмом не ради тако нико у свету у њиховим језицима. Зато њих никакви адвокати више не би могли спасти предложене им казне.
Срби морају да уче и знају како се други народи односе према њиховим издајницима, а не да издајници([2]) једино код Срба имају посебне привилегије и обзире, па чак и да буду награђивани.
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац и оснивач прве “Ћирилице” (2001)
([1]) Најбоље и најтачније сведочење о уништаавњу сропских књига крајем 20. века у Хрватској оставио је 2012. године објективни хрватски интелектуалац и истраживач Ante Lešaja у књизи „Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 90-ih “.
([2])Није Путин случајно ових дана потписао закон о доживотној казни за издајнике и није највећи српски песник Његош, пре Путина, у свом најбољем делу Горскоми вијенцу, обрадио „издају потурица“ и није српски народ случајно закључио да је „потурица гори од Турчина“.
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
