Srbija i srbske zemlje

Evo kako je Vučić postao „korisni idiot“ britanske službe protiv Srbije i Rusije

Poslednji udarac koji će Srbija dobiti od svog „saveznika”, Velike Britanije, biće u sferi trgovinskih odnosa, transporta ljudi, robe i kapitala. Ova bivša članica Evropske unije, pre jedanaest godina „upregla” je maloumnog Aleksandra Vučića u kočije sa skupim praporcima, dala mu je da jaše po državi i narodu koje duboko prezire, kako bi uradio posao „ekonomskog ubice” i razbio dotadašnju srpsku ekonomsku strategiju. Deceniju kasnije, sa sigurnošću se može reći da je ovaj destruktivni posao obavio maestralno. Posebno kad su u pitanju trgovinski odnosi sa Ruskom federacijom, što je i bio cilj polujavnih (ili, polutajnih) pregovora između Vučićevog režima i predstavnika britanske vlade u Londonu, tokom decembra 2020, te januara i februara 2021. godine. Bliži li se kidanje režima snabdevanja, kidanje dobrih odnosa sa proverenim dobavljačima, kolaps srpskog tržišta uopšte?

Trgovinski rat koji već dugo traje u Evropskoj uniji i na širem prostoru evropskog kontinenta, duboko je povezan sa politički nestabilnim okolnostima, od pada Berlinskog zida, preko veštački izazvane ekonomske krize koja je eskalirala 2008. godine, pa sve do izlaska Velike Britanije iz EU i konačno, rata u Ukrajini, koji je konačno razotkrio svu mizeriju i licemerje čitave evroatlanske zajednice.

Kad je na dan „đurđevdanskih” izbora 2012. godine, ta „međunarodna zajednica” čestitala pobedu Nikoliću i Vučiću, presvučenim Šešeljevim radikalima (sasvim namerno preuranjeno, oko 18 h, dva sata pre zatvaranja birališta), ni oni sami nisu verovali šta ih je snašlo, pa su danima kasnije vukli vreće sa glasovima i „dokazivali pravdu”. No, evroatlanska družina se dogovorila da nađe i korisnog idiota (Vučića) i partiju-armiju korisnih idiota (Srpsku naprednu stranku).

Jedan od glavnih strateških ciljeva britanske vlade, bio je nastavak rata iz 1999. godine, protiv svake Srbije (sa levima, desnima, sa građanskim i proevropskim vođama i sa nacionalistima i neokomunistima, svejedno). I sve to, kao ogledni primer žestoke antiruske politike svake britanske vlade, a preko leđa Srbije i njenih građana.

Izbor Aleksandra Vučića, kao „korisnog idiota”, na kraju se ispostavio kao odličan. Ne samo što je ovaj sumanuti samoljubac za deset godina doveo Srbiju do potpunog kolapsa, nego je postao i svojevrsni ekonomski ubica, bolji i efikasniji u destrukciji i od onih u koje je američka obaveštajna zajednica tokom proteklih pola veka ulagala milione dolara.

I dok traje ekonomski rat Istoka i Zapada na terenu Evropske unije i čitavog evropskog kontinenta, male zemlje takozvanog Zapadnog Balkana, a najviše Srbija, plaćaju i tek će plaćati skupu cenu tektonskih geopolitičkih procesa koji već sada rađaju jedan novi svet. Ulazak u taj dugi proces zatekao je Srbiju u potpunom dužničkom ropstvu, na čelu sa diktatorom koji je ustvari klasični „ekonomski ubica”, koji svakim svojim aktom, službenim i neslužbenim, snažno unazađuje društvo, državu, državne resurse, građane, praktično sve čega se dotakne. Takav štetočinski „talenat” mogli su da odaberu samo najgori srpski neprijatelj, a Britanija to jeste već 150 godina.

*************************************

Kako je bahati diktator gvozdenom metlom pomeo sve što je decenijama ranije bilo vredno, korisno i isplativo, a na velika vrata uveo sve ono što je Srbiju bacilo u moralnu, materijalnu i duhovnu bedu, može se smatrati da je njegova „britanska” (i angloamerička) misija obavljena besprekorno. Još malo da potraje, Srbije više neće biti.

Unutrašnji dug, spoljni dug, hipoteke, zajmovi, milijarde vredne državne obveznice koje dolaze uskoro na naplatu, stvljanje „tapije” međunarodnih poverilaca najveći deo državne imovine i sva najveća državna preduzeća…Sve to je rezultat rada ovog angloameričkog klovna, koji je drugu polovinu svoje pocepane psihologije, navodno iskreno nudio Rusiji i njenim interesima na Balkanu. Uskoro će i taj njegov lažni politički kurs doći na naplatu.

Šta je ostalo od Srbije, nakon ovako temeljnog „čerupanja”, nakon odluke da svetski gigant imperijalističkog bankarstva „otkupi” državu u teškim dužničkim okovima? Ostao je narod, skoro sedam miliona građana, u svetskim razmerama malo tržište za velike trgovinske lance, ali veoma značajno zbog položaja, u centru jugoistočne Evrope, tranzitnoj tački Istoka i Zapada. Ta činjenica objašnjava svačiju težnju za pokoravanjem Srbije.

tome govori i zločinački plan Velike Britanije o likvidaciji preostalog slobodnog trgovinskog prostora u Srbiji, o devastaciji trgovinskih ugovora Srbije sa najpovoljnijim partnerima, a pre svega, kidanje trgovinskih sporazuma Srbije sa Ruskom federacijom, pa čak i sa CEFTOM i samom Evropskom unijom. Podsećanja radi, CEFTA je Sporazum koji su u Bukureštu 2006. godine potpisale: Srbija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Makedonija, Moldavija, Albanija, Rumunija i Crna Gora i Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu u skladu sa UN Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. Do kraja 2007. godine Sporazum je stupio na snagu u svim zemljama potpisnicima. U Sporazumu jasno piše da se

„…Stvaranjem zone slobodne trgovine, zemlje Zapadnog Balkana se opredjeljuju za ekonomski i privredni razvoj, pokazujući da su sposobne da vode zajedničku ekonomsku politiku i preuzmu obavezu i odgovornost za budućnost čitavog regiona, što još više naglašava evropsku perspektivu ovog regiona i želju za pridruživanjem Evropskoj uniji.”

Prvi čin podmuklog plana vlade u Londonu, dešavao se početka decembra 2020., pa sve do kraja januara 2021. godine, kad su se vodili pregovori Ujedinjenog Kraljevstva i Srbije o političkom sporazumu kojim London političkim zahtevima uslovljava potpisivanje trgovinskog sporazuma sa Srbijom. Dana 31. januara 2021. godine, Velika Britanija je izašla iz Evropske unije, a trgovinski pregovori ove bivše imperije sa Vučićevim režimom, vođeni su do tog datuma.

U Srbiji više ništa nije moglo da se opljačka, osim njenih građana. I to su Britanci uzeli u obzir. Cilj je bio upravo to: masovna pljačka građana Srbije i masovno siromaštvo. Trgovinski pregovori iz januara 2021. godine sa lihvarima iz Londona, uslovljeni su bili potpunom saradnjom sa takozvanim međunarodnim pravnim mehanizmom za ratne zločine u Hagu, a uzgred je bio skoro prepisan skoro čitavi Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), koji je Srbija više godina ranije potpisala sa Evropskom unijom.

Vučićevi „pregovori” sa britanskim stratezima uništavanja Srbije nastavljeni su i nakon Brexita, 4. Februara 2021. godine, uz uslov da Srbija potpiše dva sporazuma: politički i trgovinski. Trgovinski je bio uslovljen političkim! Na isti način je vlada SAD uslovila američke Indijance da predaju teritoriju gde žive u zamenu za hranu i smeštaj u rezervatima, što je imalo za posledicu da 1883. godine, u okviru završne akcije sistematskog zatiranja kulturnog nasleđa američkih Indijanaca, dođe i do zabrane jezika indijanskih plemena, njihove religije, kulture i običaja. Da su druge prilike, uopšte ne treba sumnjati da bi Velika Britanija primenila i taj završni čin, kulturni genocid nad Srbima.

Na Vučićev signal, Ministarstvo spoljnih poslove Srbije, dalo je u februaru 2021. godine mišljenje da se politički i trgovinski deo potpišu odvojeno, prvo trgovinski, a onda i politički, ali je London imao drugi plan i bio veoma izričan u stavu: “Možemo o trgovini, ali tek kada završimo pregovore o političkom delu”. I Vučić je savio svoju već oborenu glavu, pristao na sve zahteve, pa su britanske carine na srpsku robu, odmah skočile na 20 odsto.

Skoro svi važniji nemački dnevni listovi i magazini, tih dana su pisali kritički o izlasku Britanije iz Evropske unije, pa su pojedini analitičari ironično konstatovali da je „London hteo da izađe iz EU u velikom stilu, ali na račun Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana. Politički sporazum koji je tada predložen Vučićevom režimu, proglašen je “partnerstvom Ujedinjenog kraljevstva Velike Britanije, Severne Irske i Republike Srbije” (kao da je Srbija mala provincija te posrnule imperije!).

Među drskim zahtevima navodnog Sporazuma o trgovinskim odnosima Britanije i Srbije, koji je tada sklopljen sa režimom Aleksandra Vučića, bilo je obavezivanje na “punu saradnju sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju”, kao i sprečavanje i kontrola ilegalne imigracije, zajednička spoljna i bezbednosna politika, pa čak i obaveštajna saradnja.

Jedan prekaljeni autor londonskog „Ekonomista” (koga su citirali i neki srpski ekonomisti), dao je svom ingenioznom umu oduška tom prilikom, pa je rekao: “Zajedništvo trgovine i politike je kao vanbračno druženje, ima ga ali ne bi trebalo da bude upadljivo, a u ovom slučaju London ga je učinio namerno upadljivim”. Naravno, sa idejom kompromitacije Vučićeve navodne „proruske” politike na Balkanu.

Ali, kako zaista izgleda raspad trgovinske scene u Srbiji pod Vučićevim režimom (u okolnostima političkog bankrota na svim stranama)?

Naime, treba podsetiti na ovom mestu da je za prvih deset meseci 2020. godine ukupna vrednost spoljnotrgovinske razmene između Srbije i Velike Britanije iznosila je 427 miliona evra. Tako i Privredna komora Srbije tvrdi, a dodaje se da su najvažniji izvozni proizvodi iz Srbije u Veliku Britaniju: pneumatske gume za putničke automobile, setovi provodnika za paljenje za vozila, cirkulacione pumpe za grejne sisteme…Uglavnom, sve ono što britanske firme u Srbiji same za sebe proizvode, dakle, u srpskim pogonima sa najjefitnijim radnicima, sa velikim državnim subvencijama. Tako to radi najsuroviji ekonomski ubica kakav je Aleksandar Vučić. Tako to radi provereni srpski neprijatelj, Ujedinjeno Kraljevstvo.

Ali, kako Vučićev režim pretvara Srbiju u trgovinsku periferiju Evrope, sa i bez Britanaca? Naime, sudeći prema listi robe koju je Srbija prošle i pretprošle godine uvezla, ali i prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, najviše se uvozila nafta, gas, automobili i električne mašine. Neko je to direktno iz budžeta platio čitavih pet milijardi dolara! Ukupan uvoz prema toj listi bio je 19 milijardi dolara u šta je ušla i najrazličitija druga roba. Prilično neverovatno zvuči da je Vučićev trgovinski „genije” iz inostranstva uvozio godišnje po 11 tona nane, biljke koju bi Srbija mogla da izvozi u orgomnim količinama.

Bogataška elita uvećala se tokom pljačke Srbije, pa ona uvozi zapanjujuće količine luksuzne robe, mnogostruko više nego bilo koja evropska država sa sličnim brojem stanovnika i veličinom teritorije. Tako, na primer, sve zvanične statistike tako govore da se u Srbiji pojede godišnje skoro hiljadu i po tona smrznutih, sušenih i soljenih sipa, hobotnica, lignji, jastoga, rakova, ostriga…Mnogi novopridošli bogataši iz pasivnih krajeva, tek se upoznaju sa nazivima i poreklom ove hrane.

I dok se novi „bogatuni” hrane egzotikom, Srbija, ona realna, većinska, grca i plaća težak trgovinski deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, „težak”, samo u mesecu januaru ove odlazeće 2022. čak pola milijarde američkih dolara, ili preciznije: 524 miliona dolara!

Trgovinska politika u Vučićevoj Srbiji ne postoji. Na opasnoj ivici potpunog sloma nalaze se lanci snadbevanja i pouzdanost dobavljača. Rokovi isporuke su produženi, mnogo vrsta razne robe je nedostupno, s obzirom na to da države sada najpre obezbeđuju svoje potrebe pa tek onda izvoze. Dobar primer su bila medicinska sredstva i sredstva za zaštitu koja su, uz poskupljenje od nekoliko puta, često bila nedostupna na slobodnom tržištu. Građevinski materijal je poskupeo najmanje dva puta jer ga jednostavno nema dovoljno, a poluproizvodi od aluminijuma i do tri puta, cene građevinskog gvožđa poskupeli su najmanje 70 odsto, a divljanje cena šećera, ulja, brašna i drugih strateški proizvoda, tek treba očekivati.

Ni to nije čudo. Kao britanska (i evroamerička) kolonija pod komandom ekonomskog ubice, koji nastupa u svojstvu koje mu odgovara (predsednik države, predsednik vlade, ministar za sve i slično), pravo je čudo da se Srbija još uvek drži u nekoj vrsti naviknutog preživljavanja.

Jer, anglo američki kolonizatori su svoju zločinačku ideju skoro sasvim ostvarili: selo u Srbiji više ne postoji. Seosko gazdinstvo, seoske porodice, život sela, sve je to sistematski gašeno godinama unazad. Od 4.700 nasel?enih mesta ili sela, u Srbiji nestaje svako četvrto selo je u nestanku. Po Ustavu Srbije u njoj ne postoji nijedno selo, već se zovu naseljena mesta. U fazi nestajanja je njih 1.200, u 1.000 nema prodavnice, 500 nema puta, u više od hil?adu sela ima manje od po 100 stanovnika. U 1.034 sela u Srbiji ima manje od po 100 ljudi kad se uveče okupe u kućama!

Podaci Privredne komore Srbije takođe govore o razmerama ove tragedije: 2021. godine Srbija je platila čak 14 miliona evra za kupovinu pasulja, jer ga u rezervama ni na tržištu nema dovoljno. Pasulj u seoskim prodavnicama, tamo gde ih ima, kupuju i žitelji tih sela, jer ga ne sade zbog teškog siromaštva i zbog činjenice što je je prosek starosti takav da skoro nema sposobnih za rad u poljoprivredi. Već godinama unazad, od kako je Vučićev režim na vlasti, Srbija uvozi pasulj iz Kirgistana, Egipta, pa čak i Poljske!

Ono što britanskim stratezima „dubinskog” uništavanja Srbije i dalje smeta, to je činjenica da Srbija ima sporazum sa Rusijom po kome može svu robu koju sama proizvede može da izveze u Rusiju bez carine. Rusija se odriče carine na proizvode iz Srbije. Ta mogućnost nije data nijednoj drugoj zemlji na svetu. Na žalost, režim malog autokrate potrudio se da se smanji broj izvoznika u Rusku federaciju, te se ovim poslom bavi tek oko 500 preduzeća, dok ruskih uvoznika (preduzeća) otvorenih za srpsku robu zvanično ima čak 1.093 preduzeća (podaci PKS).

Međutim, građani Rusije, potrudili su se sami da Srbija ostane „u sedlu” što se tiče izvoza prema RF. Tako je u 2021. godini izvoz u Rusiju bio povećan skoro 10 odsto i iznosio je skoro čitavu milijardu dolara.

Inače, prema podacima Agencije za privredne registre Republike Srbije, na teritoriji Srbije registrovano je 639 aktivnih firmi čiji su većinski vlasnici državljani Ruske Federacije, odnosno pravna lica registrovana u Ruskoj Federaciji. Najviše ih je registrovano za delatnosti trgovina na veliko i malo i popravka motornih vozila (301), zatim stručne, naučne, inovacione i tehničke delatnosti (70), prerađivačku industriju (42), građevinarstvo (42), informisanje i komunikacije (40).

Zbog „tihe diverzije” trgovinskih odnosa sa Rusijom, ali i zbog embarga na uvoz ruske nafte, Srbija gotovo dve trećine nafte uvozi iz Iraka i Kazahstana. Najveći deo nafte stiže iz Iraka, oko 45 odsto ukupne kočiline uvoza, dok iz Kazahstana dolazi oko 10 odsto nafte, a najmanji deo iz Norveške, i iznosi jedan odsto. Vučić se nada da će Norveška da „otključa” JANAF (jadranski naftovod), a računa i na norvešku naftu. Norvežani (dakle, NATO pakt!), računaju na njegovu „ponudu”, apsolutne lojalnosti prema alijansi, i svim evroatlanskim ugovorima i strateškim (antiruskim) planovima.

Sirova nafta koja se do početka decembra 2022. godine dovozila tankerima do Omišlja na Krku i otuda se preko Jadranskog naftovoda transportovala za Srbiju, potom preko Novog Sada do rafinerije u Pančevu, sada više ne ide tim putem. Ne ide nijednim drugim.

Istovremeno, Srbija zavisi 100 odsto od ruskog gasa a do embrga uvozila je čak 60 odsto ruske nafte.

Problem Vučićevog režima sa naftom i sa gasom mnogo je ozbiljnije prirode nego što izgleda. Ukoliko neko iz Srbije u ovim okolnostima želi da uveze nešto, na primer, iz Kine, cena prevoza, pod uslovom da “ubaci” svoju robu na brod, povećana je minimalno četiri puta u odnosu na cenu pre rata u Ukrajini. Rokovi isporuke su produženi, a mnoga roba je nedostupna, obzirom na to da države sada najpre obezbeđuju svoje potrebe pa tek onda izvoze. Početkom krize Vučićev režim je u panici pokušao da na „crnom tržištu” kupuje medicinsku opremu, pa je „čekao na red” kad se evropski i svetski proizvođači lično „namire” u svojim državama.

Vučićeva Srbija svakodnevno, već godinama uvozi sve što se uvoziti može. A najviše ono što bi Srbija mogla sama u orgomnim količinama da izvozi, a to su krompir, beli luk, juneće i svinjsko meso, jabuke, razno drugo voće. No, ovaj evroatlanski, ali pre svega britanski ekonomski ubica, ima drugi zadatak: da Srbija ništa ne proizvodi, da sve uvozi, da plaća najskuplje, da kupuje najgoru robu, najlošijeg kvaliteta i sa najvišom cenom, da u toj koloniji svaki uvozni artikl ima beskonačan broj preprodavaca, i da, ukratko rečeno, umre gladna i u besparici, pored svog prirodnog blaga koje joj je bog dao, a junačko srce sačuvalo, na sred balkanske vetrometine.

Stimulisanje lokalne privrede, poljoprivrede i izgradnja lokalne industrije, to je poslednje o čemu bi okupatorski režim razmišljao. Čak su i Hitlerove trupe u Beogradu gradile tokom okupacije neke od strateških objekata (most na Savi, kružni tok na Slaviji i slično), ne za korist i zabavu arapskih bogataša i bahate lokalne političke i muzičko-pornografske estrade, nego za sebe i za okupirane stanovnike.

Vučićev režim nema nikakvih ideja da slučajno „pritisne” banke da finansiraju razvojne i investicione kredite, jer i njegov režim i te banke zarađuju na „brzim keš kreditima”, sa zelenaškom kamatom.

U Vladi ne postoji osoba koja ima elementarno poznavanje ekonomije i finansija, a čovek koji se predstavlja kao „doktor finansija”, Siniša Mali, običan je džeparoš i patološki lažov, što je i dokazano sudskim putem.

Mada to u javnim nastupima nikada ne pominje, Aleksandar Vučić je bio predsednik Vlade koja je potpisala i implementirala bespogovorno Briselski sporazum i time zacementirala državnost Kosova. I pre toga, a nakon toga još više i sve intenzivnije, Vučićev režim svake godine izvozi na Kosovo robu vrednu u proseku pola milijarde evra.

Nepriznata Republika Kosovo, koju Vučić navodno takođe ne priznaje, njegov je ozbiljni spoljnotrgovinski partner. Njegovi najbolji trgovinski odnosi su oni sa kosovskim Albancima, koji uredno, bez ikakvih dodatnih uslova, plaćaju sve što naruče. A, to albansko Kosovo iz Srbije kupuje bezalkoholna pića, proizvode od pšenice, ulja i masti i prehrambene proizvode. To je, naravno, samo deo „asortimana” koji firme Vučićevih lažnih patriota prodaju Albancima po „povlaštenim cenama”.

Prvih dana decembra 2022. godine, širom Kosova osvanuli su pamfleti na albanskom, gde se poziva na bojkot srpske robe. Navodno to rade protivnici bilo kakvog sporazuma dva režima, u Prištini i Beogradu.

Istina, ni Ujedinjenom Kraljevstvu ne odgovara nikakav sporazum na Balkanu. Posebno ne sa Srbijom. I odlično im ide, sve dok im još traje mandat nad idiotom koga kontrolišu u potpunosti.

Autor: Nikola Vlahović

Izvor: Srbin.info – magazin Tabloid

Hvala na poverenju! Molim vas podelite, širite istinu!