Zašto se dozvoljava veliki zločin protiv srpske azbuke u Srbiji?
Povodom spremnog rukopisa za novu knjigu “Ćirilice”
Pravoslavni srpski narod svojim sastavom ćiriličkog pisma od pojave slova “đerv” u njemu služi se od 12. veka. Sastavi pisama su se menjali a ustaljen Vukov sastav traje zvanično od 1868. godine. Za hiljadu godina Srbi nisu napuštali svoje pismo. Oni ga nisu napuštali sve do 1918. godine, do stvaranja Jugoslavije. Srbi su prošli svoj kulturno-civilizacijski rast kroz sve vekove u kojima je srpsko pismo trpelo najraznovrsnije vidove nasilja, sve do strogih zakonskih zabrana u vreme okupacija i do javnog čekićanja ćirilice s tabli (na primer, u Hrvatskoj, u Vukovaru, 2012).
U Srbiji se protivustavno zamenjuje ćirilica hrvatskim pismom i posle srpskohrvatskog jezika
Ćirilica posebno, pod nekom vrstom neustavne inercije i tolerisanjem struke i vlasti, strada i posle razbijanja jezičkog i državnog zajedništva s Hrvatima krajem 20. veka, kada se od 1992. godine u svetu zvanično registruju srpski jezik s ćirilicom i hrvatski jezik s latinicom. Od tada se sve što Srbi objave hrvatskim pismom svrstava u hrvatsku kulturnu baštinu.
U Srbiji srpsko (ćiriličko, naravno) pismo nije bilo dominantno u upotrebi samo u vreme okupacija (komunistička vlast u Srbiji posle 1945. bila je, po rečima doživotnog vladara Josipa Broza, takođe okupaciona za Srbe i Srbiju) i u to vreme je prvi put bez rata srpska ćirilica smišljeno prevedena na manjinsko alternativno pismo. A posebna nevolja za ćirilicu nastala je onda kada je Srbija, ne svojom voljom, postala ponovo nezavisna država u kojoj je proterana većina Srba koji su živeli na svojim ognjištima izvan Srbije. Tada je srpska lingvistika, takođe bez svoje volje, postala ponovo nezavisna, ali se nije lišila u pravopisu i struci pisma koje je smišljeno favorizovano da zameni srpsku milenijumsku ćirilicu.
Nastavljanje drastičnog protivustavnog smanjenja upotrebe ćirilice u srpskom jeziku uz dozvolu struke i vlasti
Danas imamo dalje drastično nastavljanje smanjenja one upotrebe ćirilice pod komunistima, pa je srpsko pismo do danas zamenjeno u javnosti u Srbiji preko 90 odsto. Srpski pravopis i zakoni o upotrebi jezika i pisma nisu usklađeni s rešenjem pitanja pisma u Ustavu Srbije i opštoj praksi u svetu pa danas Srbi jedini imaju nestajanje svoga nacionalnog pisma i prvi u svetu osnovan Muzej ćirilice, jedini te vrste u svetu, pod ciničnim zadatkom da se u njemu omogući propagiranje ćirilice umesto da se ćirilica u pravopisu i zakonu reši u skladu sa srpskim ustavom, usaglašenim sa svim drugim rešenjem pitanja pisma u svim drugim jezicima. Namernom greškom srpskih lingvista i svih vlasti i skupština od vremena nove nezavisne Srbije nastavlja se dodatno zamenjivanje srpskog pisma u srpskom jeziku i njegov put u istoriju.
Pitanje Zašto se toleriše veliki zločin protiv srpske azbuke u Srbiji Udruženje “Ćirilica” od 2001. godine postavljalo je mnogo puta srpskim stručnjacima za jezik i pismo i svim srpskim vlastima – ali nikada nije dobijen odgovor na to pitanje. Umesto odgovora nastavljeno je staro proganjanje (izbacivanje) ćirilice zadržavanjem dvoazbučja kao u srpskohrvatskom jeziku i komunistički način zatiranja ćirilice samo kod Srba. Zato nam je ostalo da u ovoj novoj knjizi objasnimo ko je, kako, kada, zašto i s kojim krajnjim ciljem progonio srpsko pismo izvan Srbije i, posebno, u Srbiji.
Mi smo lako razumeli da izvan Srbije srpsko pismo progoni velika mržnja protiv Srba, pa u tom smislu i protiv svega srpskog, ali nismo shvatili kako i zašto su stručnjaci i vlast dozvolili da se i u Srbiji širi mržnja prema srpskom nacionalnom pismu. I, uz to, da pojedinci lingvisti čak omiljavaju Srbima nametnuto hrvatsko pismo gajicu koje su preimenovali u “srpsku latinicu”. U ovoj novoj knjizi po kušali smo da objasnimo zašto se to radi u nezavisnoj Srbiji, a što se nikada nije radilo u prethodnim nezavisnim Srbijama.
Autor: Dragoljub Zbiljić
