Две мученице, једна вера
Света Босиљка Пасјанска и Света Злата Мегленска – од Косовског Поморавља до Меглена
У дугој и страдалној историји православних народа Балкана, вера је често стављана на најтежа искушења. Међу онима који су је посведочили сопственим животом посебно место припада младим хришћанским девојкама, чија су имена остала сачувана у црквеном предању и народном памћењу. Две такве мученице, чији се спомен у Српској православној цркви обележава истог дана, 26. октобра, јесу Света Босиљка Пасјанска и Света Злата Мегленска. Раздвојене завичајем и временом, али блиске по страдању и непоколебљивој вери, оне повезују Косовско Поморавље са ширим балканским простором.
Прича о Босиљки води нас у Пасјане, село надомак Гњилана, где је у XИX веку живела ова млада девојка. Према сачуваном житију, имала је тек седамнаест година када су је, док је са оцем и братом сакупљала дрва, отела тројица Арбанаса, настојећи да је принуде да прими ислам. Уследили су притисци, претње и мучења, али Босиљка није пристајала да се одрекне хришћанске вере. Њено страдање окончано је крај реке Лапаштице, где су је мучитељи усмртили. Њени земни остаци похрањени су у цркви у родном Пасјану, где је народ кроз поколења чувао успомену на њену жртву.
То народно поштовање добило је и званичну црквену потврду 2018. године, када је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве прибројао Босиљку лику светих. Свечано проглашење обављено је у Храму Светог Саве у Београду, а 23. октобра 2019. године њене мошти су извађене из стуба храма Преображења Господњег у Пасјану. Тако је светитељка, чији је спомен живео у завичајном предању, добила ново место у богослужбеном животу Цркве.
Сличну судбину доживела је Света Злата Мегленска, рођена у сиромашној хришћанској породици у селу Слатини, у Мегленској области, на простору данашње северне Грчке. Била је једна од четири кћери, а житије је памти по лепоти, скромности и побожности. Њено страдање започело је када ју је један Турчин отео, решен да је преведе у ислам и узме за жену. Најпре су уследила обећања и наговарања, затим претње, а када ни то није поколебало њену веру, мучитељи су прибегли још тежем притиску.
Довели су њене родитеље и сестре, претећи им мучењем и губитком свега што имају уколико Злату не убеде да попусти. Уплашени за сопствене животе, молили су је да се макар привидно одрекне Христа, верујући да ће јој Бог опростити оно што учини под принудом. Али девојка је остала непоколебљива. Према житију, одговорила им је да јој они који је наговарају да се одрекне Христа више не могу бити родитељи и сестре у духовном смислу, јер су њен истински Отац Господ Исус Христос, њена Мајка Пресвета Богородица, а браћа и сестре сви светитељи.
Након три месеца тамновања и свирепих мучења, током којих су је ударали, рањавали и мучили усијаним гвожђем, Злата је у октобру 1795. године обешена о дрво и њено тело исечено на делове. Тако је окончан земаљски живот девојке која није пристала да своју веру замени обећањем слободе и лагоднијег живота.
Њено страдање није остало заборављено. Захваљујући сведочанству јеромонаха Тимотеја, некадашњег проигумана светогорског манастира Ставрониките и Златиног духовника, вест о њеном мучеништву стигла је до Светог Никодима Светогорца. Он је њено житије записао на грчком језику и уврстио у свој Нови мартирологијум. Име Злата преведено је као Хриси, под којим је и данас позната у грчком православном свету. Сећање на њен подвиг временом се ширило међу православним народима Балкана, а њено житије постало део њиховог заједничког духовног наслеђа.
Посебну пажњу верника изазвала је вест објављена крајем септембра 2026. године. Надлежна грчка митрополија саопштила је да су у близини остатака старог храма Успења Пресвете Богородице, у некадашњој Слатини, данашњем селу Хриси, неколико година раније пронађени земни остаци за које Црква сматра да припадају Светој Злати. Испитивања обављена у Грчкој и Немачкој, према саопштењу митрополије, показала су да је реч о остацима младе жене. Њихов свечани дочек и пренос у храм посвећен светитељки обављен је 12. октобра 2026. године, у присуству архијереја, свештенства, монаштва и бројних верника.
Овај догађај има посебну симболику када се посматра упоредо са обретењем моштију Свете Босиљке Пасјанске, седам година раније. У Пасјану, у срцу Косовског Поморавља, и у Меглену, на северу Грчке, после дугог времена поново су верницима доступне мошти двеју мученица чија су се страдања одиграла у различитим крајевима Османског царства, али под готово истоветним околностима.
Име Свете Злате Мегленске, међутим, за мене има и једну личну димензију. За њу сам први пут чуо током једног путовања из манастира у Љуљацима до Београда, када сам возио мати Злату, недуго пошто је била протерана из манастира Грачанице. У разговору сам је упитао по којој је светитељки добила монашко име. Одговорила ми је да га носи по Злати Мегленској и испричала како јој је владика Артемије, приликом монашења, говорио о њеном мучеништву и духовном примеру.
Много година раније, уочи празника Светог краља Милутина 2002. године, у манастиру Грачаници одржано је управо то монашење. Сачувана је и беседа владике Артемија изговорена после чина монашког пострига. Говорећи о монашком позиву, владика је подсетио на одрицање од световног живота, на молитву и покајање као свакодневни подвиг, али и на потребу да монаштво и верни народ једни друге подржавају молитвом.
Посебно је нагласио да се монашки завети не испуњавају само људском снагом, већ уз Божју помоћ. Подсетио је присутне да је новопострижена монахиња управо с таквим смирењем прихватила свој пут, одговарајући: „Да, али с Божјом помоћи“.
Завршавајући беседу, владика Артемије поменуо је и Свету мученицу Злату Мегленску, чије је име те вечери понела нова монахиња, призвавши њено молитвено заступништво, заједно са Светим краљем Милутином и свим светима из рода нашега. Помолио се да Господ врати народ на пут покајања и спасења и да нас пример светих предака подстакне да избегавамо зло и чинимо добро.
Управо у томе препознаје се непрекинута нит која повезује мученички подвиг Свете Злате, монашки завет једне грачаничке сестре и духовно наслеђе које се преноси из поколења у поколење.
А када је реч о светитељима, њихово поштовање понекад прати и људска потреба да их називамо својима. Тако Свету Злату Мегленску подједнако поштују Срби, Македонци, Бугари и Грци. Слично је и са Светом Петком, коју Срби, Грци, Румуни, Руси и други православни народи доживљавају као своју заштитницу. И свако за то има разлоге у сопственој историји, предању и духовном животу.
Али светитељи се не могу присвајати онако како се присвајају земља и историјско наслеђе. Њихово земаљско порекло везано је за одређени народ и завичај, али њихова светост не познаје такве границе.
Јер Света Петка је, пре свега, Христова. Његова невеста. Као што су Христове и Света Злата Мегленска и наша Босиљка Пасјанска.
И зато светитељи нису наши зато што припадају нама, већ зато што припадају Христу. А у Христу припадају свима.
Аутор: Срећко Мартиновић
