Зашто се дозвољава велики злочин против српске азбуке у Србији?
Поводом спремног рукописа за нову књигу “Ћирилице”
Православни српски народ својим саставом ћириличког писма од појаве слова “ђерв” у њему служи се од 12. века. Састави писама су се мењали а устаљен Вуков састав траје званично од 1868. године. За хиљаду година Срби нису напуштали своје писмо. Они га нису напуштали све до 1918. године, до стварања Југославије. Срби су прошли свој културно-цивилизацијски раст кроз све векове у којима је српско писмо трпело најразноврсније видове насиља, све до строгих законских забрана у време окупација и до јавног чекићања ћирилице с табли (на пример, у Хрватској, у Вуковару, 2012).
У Србији се противуставно замењује ћирилица хрватским писмом и после српскохрватског језика
Ћирилица посебно, под неком врстом неуставне инерције и толерисањем струке и власти, страда и после разбијања језичког и државног заједништва с Хрватима крајем 20. века, када се од 1992. године у свету званично региструју српски језик с ћирилицом и хрватски језик с латиницом. Од тада се све што Срби објаве хрватским писмом сврстава у хрватску културну баштину.
У Србији српско (ћириличко, наравно) писмо није било доминантно у употреби само у време окупација (комунистичка власт у Србији после 1945. била је, по речима доживотног владара Јосипа Броза, такође окупациона за Србе и Србију) и у то време је први пут без рата српска ћирилица смишљено преведена на мањинско алтернативно писмо. А посебна невоља за ћирилицу настала је онда када је Србија, не својом вољом, постала поново независна држава у којој је протерана већина Срба који су живели на својим огњиштима изван Србије. Тада је српска лингвистика, такође без своје воље, постала поново независна, али се није лишила у правопису и струци писма које је смишљено фаворизовано да замени српску миленијумску ћирилицу.
Настављање драстичног противуставног смањења употребе ћирилице у српском језику уз дозволу струке и власти
Данас имамо даље драстично настављање смањења оне употребе ћирилице под комунистима, па је српско писмо до данас замењено у јавности у Србији преко 90 одсто. Српски правопис и закони о употреби језика и писма нису усклађени с решењем питања писма у Уставу Србије и општој пракси у свету па данас Срби једини имају нестајање свога националног писма и први у свету основан Музеј ћирилице, једини те врсте у свету, под циничним задатком да се у њему омогући пропагирање ћирилице уместо да се ћирилица у правопису и закону реши у складу са српским уставом, усаглашеним са свим другим решењем питања писма у свим другим језицима. Намерном грешком српских лингвиста и свих власти и скупштина од времена нове независне Србије наставља се додатно замењивање српског писма у српском језику и његов пут у историју.
Питање Зашто се толерише велики злочин против српске азбуке у Србији Удружење “Ћирилица” од 2001. године постављало је много пута српским стручњацима за језик и писмо и свим српским властима – али никада није добијен одговор на то питање. Уместо одговора настављено је старо прогањање (избацивање) ћирилице задржавањем двоазбучја као у српскохрватском језику и комунистички начин затирања ћирилице само код Срба. Зато нам је остало да у овој новој књизи објаснимо ко је, како, када, зашто и с којим крајњим циљем прогонио српско писмо изван Србије и, посебно, у Србији.
Ми смо лако разумели да изван Србије српско писмо прогони велика мржња против Срба, па у том смислу и против свега српског, али нисмо схватили како и зашто су стручњаци и власт дозволили да се и у Србији шири мржња према српском националном писму. И, уз то, да појединци лингвисти чак омиљавају Србима наметнуто хрватско писмо гајицу које су преименовали у “српску латиницу”. У овој новој књизи по кушали смо да објаснимо зашто се то ради у независној Србији, а што се никада није радило у претходним независним Србијама.
Аутор: Драгољуб Збиљић
