Zašto crvene zvezde i dalje svetle nad Moskvom
„Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote.“ Sveto Jevanđelje po Mateju 23:27
Čestitka za Dan Rusije, stigla 12. juna, na prvi pogled odiše toplinom: prelepo prolećno cveće, kupole Hrama Vasilija Blaženog i moćne zidine Kremlja u pozadini. Natpis „S Dnem Rossii!“ poziva na slavljenje moderne, suverene države. Ipak, oštrom oku posmatrača neće promaći duboki ideološki paradoks koji ova ilustracija nosi. Sa vrha Spasiteljeve kule, baš kao i u stvarnosti, i dalje dominira i svetli boljševička crvena petokraka.
Danas su ove zvezde predmet opšteg tehnološkog divljenja i turističkog marketinga. Mnogi su i dalje fascinirani podatkom da ove rubinske lopatice, teške čitavu tonu i široke preko tri metra, nisu statični spomenici. One su briljantan inženjerski poduhvat sovjetske epohe: dizajnirane poput ogromnih vetrokaza, one se i danas nečujno okreću na specijalnim ležajevima pod naletima vetra kako bi izdržale uraganske udare. Dvoslojno rubin i mlečno staklo filtriraju svetlost ogromnih lampi od 5 kilovata koje se hlade neprekidnim ventilacionim sistemima kako se konstrukcija ne bi istopila. Sve to radi bez prestanka, 24 sata dnevno, već skoro čitav vek.
Međutim, upravo tu počinje onaj drugi, duboko uznemirujući aspekt ove tehnološke fascinacije. Sva ta inženjerska genijalnost upregnuta je u službu jedne kolosalne ideološke laži koja traje i trideset godina nakon pada komunizma. I dok nas zadivljuje činjenica da se zvezda okreće da bi smanjila otpor vetra, zaboravljamo da ona time već decenijama simbolizuje savitljivost istorijske svesti jednog društva.
Ovaj duhovni i istorijski paradoks postaje još bolniji kada se podsetimo šta se zapravo dogodilo sa originalnim simbolima koji su vekovima čuvali ove kule. Na surovim visinama Kremlja nekada su se ponosno uzdizali veličanstveni, pozlaćeni dvoglavi orlovi — simbol hrišćanske imperije i pravoslavne samodržavnosti. Neverovatno je da ovi impozantni čuvari nisu pali u samom vihoru Oktobarske revolucije; oni su nadletali Moskvu još punih 18 godina pod boljševičkim režimom, sve do oktobra 1935. godine. Svedoci jednog prošlog vremena i vere, orlovi su na kraju demontirani uz pomoć teške mašinerije. Da bi poniženje hrišćanske prošlosti bilo potpuno, nova bezbožnička vlast je ove vekovne simbole javno izložila u parku Gorki kako bi građani gledali kako se sa njih sastruže carsko zlato. Nakon tog čina simboličkog skrnavljenja, metalni kosturi orlova su surovo bačeni u zajedničku peć za industrijsko pretapanje. Dodatni duhovni i istorijski apsurd leži u činjenici da su hiljade komada uralskog poludragog kamenja, kojima su prvobitno bile optočene prve sovjetske zvezde pre zamene rubin staklom, kasnije pretopljene i ugrađene u visoka sovjetska odlikovanja i ordene.
Inicijative poput one koju je 2017. godine pokrenuo pokret „Sorok sorokov“, zahtevajući potpuno uklanjanje boljševičkih zvezda i povratak carskih dvoglavih orlova, upozoravaju na neizdržive istorijske paradokse koji su se zapekli na Crvenom trgu.
Najbizarniji paradoks ogleda se u činjenici da aktuelni državni grb Ruske Federacije – upravo onaj koji stoji na pasošima i dokumentima građana koji 12. juna slave svoju zemlju – jeste upravo carski dvoglavi orao. Država je vratila orla kao svoj zvanični zaštitni znak, ali mu zabranjuje pristup na najsvetije mesto ruske državnosti – kule Kremlja. Takav raspored stvara apsurdnu hijerarhiju u kojoj se iznad glave dvoglavog orla i dalje estetski superiorno uzdiže crvena petokraka
Drugi, gotovo nestvaran apsurd jeste sudbina samog Crvenog trga. Na istom mestu gde se obnavljaju pravoslavne crkve srušene u sovjetsko vreme i gde narod proslavlja vaskrsenje tradicionalne Rusije, i dalje stoji nesahranjeno telo Vladimira Lenjina u nekropoli Mauzoleja. Stvara se nadrealan prostorni hibrid: vernici ulaze u Kremlj prolazeći ispod Svete kapije Spasiteljeve kule, na čijem vrhu svetli simbol militantnog ateizma, dok preko puta njih leži tvorac sistema koji je te iste svetinje skrnavio i rušio.
Opravdanja da bi skidanje zvezda „podelilo društvo“ ili prekršilo konzervatorska pravila UNESKO-a postala su izgovor za ideološku neodlučnost. Moderna Rusija pokušava da istovremeno sedi na dve stolice: da slavi monarhističku i pravoslavnu prošlost svojih predaka, dok istovremeno drži upaljene reflektore na totalitarnim simbolima koji su tu prošlost brutalno prekinuli.
Sve dok prazničke čestitke budu morale da balansiraju između lepote drevne arhitekture i nametnutih sovjetskih kulisa, slavljenje suvereniteta ostaće delimično zarobljeno u prošlosti. Povratak orlova na kremljovske kule i uklanjanje simbola jedne prolazne ideologije ne bi bio čin vandalizma, već konačni trijumf istorijske pravde i početak pravog, neiskazivanog isceljenja nacionalnog kontinuiteta.
Autor: Srećko Martinović
