Велико Генералче знало све и свашта, једино није знало како се употребљава војска

Онај Мали Ђокица из једне народне зезалице прави је наивац у поређењу с Андријом Рашетом (1934) за кога у „Српском колу“, фебруар-март 2021, би речено да је једини лички генерал-пуковник из КолонеЧелногаЈахача. Ако су за његову причу издвојене целе две новинске стране, онда би то некоме ко је наумио да поменуте новине прелиста, било и препорука да ће га просветлили оно што тамо пише.
Кад, оно…
Велико Генералче жали што „иначе, добра замисао“ његовог Јахача „када је донио одлуку о увођењу предсједништва… у пракси није функционисала“. Казује тако јер као „Србин… југословенског увјерења“ задужен да „презире сваку врсту национализма“, није ни могао помислити да је „увођење предсједништва“ и било замишљено да не функционише, иако не крије да је Уставом из 1974. године „Југославија у потпуности била децентрализована, републике су постале, не само економски независне, него су и одлучивале и о служењу војног рока“. Наравно, све то и тако због Србије јер је ЈахачСаЧелаКолоне желео да ЊеговаКолона и даље у Србији делује као окупатор. Отуд, као разложну треба прихватити медитацију да Јахачев изум „није функционисао“ јер се „у Предсједништву СФРЈ нису нашле прве личности из република, већ људи који нису имали толики ауторитет“. Да то „замишљајуће знање“ не би остало да неконтролисано виси у ваздуху, оно ће уз своје „откриће“ да је у Србији „неприкосновени лидер био Слободан Милошевић“, поставити и питање „ко је, реално, био Борисав Јовић“.
То „реално“ питање било му је и подлога да се позабави Србском Крајином и да не трошећи иједну реч којом би то оправдало, беспризивно устврди „да су крајишки Срби били осуђени на пропаст, јер је на чело РСК дошла група неспособних политичара предвођена Бабићем, Мартићем и Паспаљом“, што је „продубљено мислима“ да су се „сви крајишки политичари показали сујетним и неспособним“, те да их „никад није занимао војни став“.
О поменутом тројцу како-тако, они су раније били непознати и у својој улици, али исто тако и о онима који су у (не)одређеним временским размацима били проверавани, и стручно и „подобно“:
– Генерал Вељко Кадијевић био је „више политичка него војна личност“;
– За генерала Милутина Кукањца био је „превелик изазов да води преговоре са три сукобљене стране које су тада представљали Алија Изетбеговић, Стјепан, Кљујић и Радован Караџић“;
– Пуковник Веселин Шљиванчанин „петљао се тамо гдје му није било мјесто“ јер „суштински није имао никакву командну одговорност“;
– Супротставља се Благоју Аџићу, начелнику Генералштаба, сматрајући „да треба појачати војну делегацију у преговорима у БиХ“ (можда 2. јануара 1992. године, „о имплементацији Венсовог плана о прекиду ватре – тзв. Сарајевски споразум“);
– Адмиралу Станиславу Бровету замера „зашто Шљиванчанин уопште учествује у било каквим преговорима“, пошто је „у стручном погледу, по хијерахији био подређен генералу (Александру) Васиљевићу“ кога Војислав Шешељ окривљује „за злочин на Овчари“, иако „лично, мисли(м) да Васиљевић нема везе са тим“ јер је „сам Васиљевић на суђењу рекао да је одговорност била на Горану Хаџићу и његовим људима“; много јако „лично мишљење“!
Јако ил’ нејако, али зато Велико Генералче неће пропустити да изговори и коју самохвалну реч о себи:
– Нуђено му је „100.000 марака за сваки исправан тенк који би оставио у рукама непријатеља“, али је одбило;
– Хрвати су му у више наврата нудили све и свашта, да се врати кући, у Лику (макар и као „кадар Шесте дивизије“), да се са породицом, пошто напусти ЈНА и добије новац и пасош, исели у иностранство или да, по предлогу Фрање Туђмана, остане у Хрватској и бира коју хоће цивилну дужност, можда и Надтуђман да буде, али је оно све то одбило;
– Свога команданта брани тако што Туђману не дозвољава да му се, команданту, у његовом присуству обраћа „повишеним тоном“;
– При једном од „важних“ сусрета са Туђманом, имало је „мали пиштољ под мишком са метком у цијеви“, не би ли га, бар „у тренутку“ кад престане да мисли, било „довољно да га извади“ и Туђман је његов;
– У претпостављеним преговорима о „Сарајевском споразуму“, хрватску страну заступао је и пензионисани генерал ЈНА Петар Стипетић са којим се „није хте(л)о поздравити, а камоли разговарати“ јер је „уочи почетка рата зна(л)о… да ће упркос дате ријечи промијенити страну што се и десило“.
Све то могло би послужити као доказ да је Велико Генералче знало све и свашта, једино није знало како се употребљава војска; а како би и знало кад је у његовом времену о томе бринуо ЈахачСаЧелаКолоне. Овако, оно ће се пожалити како му „никад није био јасан однос српског руководства према Словенцима“ који су „лукаво употребили своју цивилну заштиту и ресурсе“, не да би „спасавали људе него су нападали и отимали санитетска возила и заробљавали официре и њихове породице“. Кад каже да је био начелник штаба Пете војне области која је обухватала Словенију и део Хрватске западно од линије Карлобаг-Карловац-Вировитица, онда то значи да је његово било да у назначеној зони штити војно и политичко устројство. Оно је то чинило тако што је, иако помиње „сецесионистичка републичка руководства која су знала сваки наш корак“, стварно бринуло о „оспособљавању команди Република Словеније и Хрватске кроз штабне ратне вјежбе… водећи рачуна да припадници Територијалне одбране буду оспособљени као и припадници ЈНА“ – народски речено: гаји змију у недрима да те уједе.
Зна ли се да је Пета војна област ЈНА средином 1991. године имала око 40.000 војника, око 200 авиона и хеликоптера, око 1.160 тенкова и око 3.000 артиљеријских оруђа, онда тридесетак хиљада словеначких територијалаца није требало да буде посебна препрека за њихово „дисциплиновање“. Све то чак и кад се зна да је амерички државни секретар Џејмс Бејкер упозорио југословенску владу да ће Сједињене Државе подржати одвајање Словеније и Хрватске, те да је после таквог упозорења било врло ризично помислити на употребу силе. Словеначко вођство било је охрабрено таквим америчким ставом, те су словеначки територијалци почели да оружано нападају ЈНА, сигурни да неће наићи на једнак одговор. Јер, Велико Генералче знало је да у свом „двостраном“ разговору са „Српским колом“ подучи друге да је „једини легитимни циљ током рата непријатељско командно мјесто“, али само није умело да се „обрачуна“ с онима који су се налазили на „непријатељском командном мјесту“. Није умело чак ни да употреби ваздухоплове правдајући то „стручним“ податком да „авион има ограничење колико може остати у ваздуху“; остаје колико остаје, али његов ниски лет („бришући“), макар колико га било лако или тешко погодити, делује дисциплинујуће на оне који у том тренутку намеравају да се упусте и у најмању војну акцију.
Кад је већ тако, онда треба сматрати логичним што нам Велико Генералче скоро ништа не рече о такозваном десетодневном словеначком рату за независност и злочинима које је словеначка територијална одбрана тада починила. Не рече јер, док је тих десет дана ишчекивао да се мртви ЈахачСаЧелаКолоне дигне и каже му шта да ради, спустио је очне капке и зачепио уши да не види и не чује бар нешто од онога о чему је 2013. године писао Живомир Р. Подовац, генералштабни пуковник, у тексту „Зашто се ћути о словеначким злочинима из 1991“.
А тамо, могло се прочитати да су у зони коју је штитило наше Велико Генералче, „почињена (и) кривична дела ратног злочина над цивилним становништвом у оружаном сукобу: насиље над животом, здрављем и физичким или менталним благостањем људи; узимање талаца; акти тероризма; вређање и гажење људског достојанства; недопуштене претње; повреде према рањеницима, болесницима, мртвим лицима, лекарима и санитетским транспортима“.
Но, да се Велико Генералче овде не би оптерећивало бројним појединостима које су му, по прилици, ишчилеле из „командне надлежности“, у наставку биће дата само нека општа запажања пуковника Подовца:
„Пред касарну у Марибору – побуњеници су довели жене и децу војних лица и цивилних лица на служби у ЈНА, са упереним цевима пиштоља у главу, натерали да позивају своје очеве и мужеве на предају… У Постојни масовна тортура 35 жена са децом војних лица несловенаца… Беби Српкиње су искључили инкубатор, а потом је са мајком породиљом избацили на улицу… Припадници Јаншине ТО, све време сукоба су држали под блокадом Војну болницу ‘Младика’ у Љубљани, оставивши болеснике без хране, воде, лекова… Тела трочлане хеликоптерске посаде… одбија да преда Јелко Кацин министар за информисање Словеније, већ тела користи у пропагандне сврхе: поред њих се сликају високи функционери ‘дежеле… Злочине је наређивао Јанез Јанша, министар унутрашњих послова, и његови „команданти“ а одобравао председник Милан Кучан и његови сарадници у политичком и државном врху. Тиме су тешко повредили: члан 3 Женевске конвенције 1-4 из 1949; Правилник о законима и обичајима рата на копну – прилог Четврте Хашке конвенције из 1907; Мартенсову клаузулу из исте конвенције; одредбе Допунског протокола Женевске конвенције од 12. августа 1949. (Протокол ИИ), одредбе Повеље ОУН, о забрани перфидија у примирју и споразумном прекиду ватре; злоупотреба знака Црвеног крста превожењем црвених беретки МУПС; напади на возила са ознаком Црвеног крста и убијање лекара и медицинских сестара при превозу рањених војника и цивила“.
Но, добро, да се Велико Генералче и тим „ситницама“ бавило у својој командној надлежности, онда би се нашло у неприлици да свој најдужи одговор „Српскоме колу“ не може посветити „важном“ питању да ли да се хрватски рањеници из вуковарске болнице извлаче „лијевом страном обале Дунава гдје су биле сконцентрисане снаге ЈНА… или да иду десном обалом која је била под контролом хрватских снага“.
А можда га је исто то спречило да објасни због чега за све крајишке политичаре рече „да су се… показали сујетним и неспособним“, што укључује став да су сви официри способни и скромни; рече тако, а не даде му се да се присети како је Стојан Шпановић, крајишки министар одбране, пошто је од извесног унпрофорца сазнао да ће до једног хрватског напада доћи 22. јануара 1993. године, у тајности мобилисао Бенковачку бригаду и у Равним котарима припремио замку хрватским трупама. Три дана пре агресије, генерал Миле Новаковић (1950-2015), начелник Генералштаба Српске војске Крајине, писменом наредбом демобилисао је војнике и официре ове бригаде. Запрепашћен тим чином, Шпановић консултује Владу и у писаној форми тражи од генерала Новаковића да се мобилизација понови и бригада хитно врати на положаје. Десило се нешто што се не може оценити речју „запрепашћење“, а тешко је наћи другу, прикладнију, којом би се објаснио наредни поступак Новаковићев: наредбе министра војног не обавезују Генералштаб Српске војске Крајине, те он, Новаковић, не дозвољава да се мобилизација обнови.
Чисто да би засенило простоту, Велико Генералче је „мисао“ сличне вредности изрекло и поводом плана названог З-4 сматрајући да су га Срби, да су имали „довољно памети“, морали прихватити, што би „у неприлику довело Хрвате којима тај план никако није одговарао“. Да се у ишта разуме, могло је знати оно што је знао Слободан Јарчевић (1942-2020), крајишки министар спољних послова у време кад се расправљало о поменутом плану:
„План З-4 (пуно име: Загреб-4, у коме цифра ‘4’ означава четворицу чланова контактне групе – дупетате Организације уједињених нација, Европске уније, Руске Федерације и Сједињених Америчких Држава – ‘задужене’ да изнађе основу за прекид ратног сукоба између Хрватске и Српске Крајине), зачет 23. марта 1994, а коначно дефинисан 18. јануара 1995. године као ‘Нацрт споразума о Крајини, Славонији, Јужној Барањи и Западном Срему’, само је детаљ опсежног злочиначког подухвата предузетог зарад прогона српског православног становништва из исконских српских земаља, претежно обухваћених историјском Војном Крајином (Војном границом, српском аутономном облашћу у Аустроугарској од 16. до пред крај 19. столећа). Није то, дакле, неспоразум између председника Републике Српске Крајине Милана Мартића и амери чког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта (који себе сматра главним аутором тога плана), настао у Книну почетком 1995, како то тумаче медији, па и многи историчари, политиколози, правници и други истраживачи сепаратистичких ратова у Југославији…
План З-4 је најнепријатније сведочанство о умешаности Уједињених нација, других међународних организација, западноевропских великих земаља, Сједињених Америчких Држава и Руске Федерације, у разбијање СФР Југославије и дату сагласност за агресију Хрватске на Републику Српску Крајину. Нажалост, већина медија у Југославији (било да су подржавали власт, било опозицију) кривотворила је све што се тицало овога плана и оптуживала руководство Републике Српске Крајине за некооперативност. Медији су уверавали јавност да би се прихватањем Плана избегла хрватска агресија и етничко чишћење Крајине од Срба. Оваквим информисањем, јавност је била обманута.
Уистину, Хрвати су нудили Србима… решавање личних и националних права само у две општине (Хрвати су говорили о два „котара“, книнском и глинском), док су Срби сматрали да понуђена права морају припадати свему становништву на целој територији Републике Српске Крајине, или у ‘Зонама под заштитом Уједињених нација’, како је Српска Крајина била означавана у документима Уједињених нација…
Предлог је био више него неозбиљан, зато што је његов садржај више личио на ругање, него на правни темељ за враћање одузетих права српском државотворном народу… (јер) се све то односило само на територијално одвојене ‘котар Глину и котар Книн’, с укупно око 30.000 становника… Сви остали делови Крајине, по том плану, били би укључени у Републику Хрватску, а да Срби остану без права на било какву аутономију у њима – мада су ти делови чинили две трећине Крајине“.
И тако даље, али све у духу оне народне зезалице „како Велико Генералче замишља“.