Дечак који није стигао да одрасте
СИНИША ДОБРИЋ – ДА ЈЕДНА СРПСКА УЛИЦА ЗАУВИЈЕК ПАМТИ ДЈЕЧАКА ИЗБРИСАНОГ ИЗ ДЈЕТИЊСТВА
Има дјеце која нису стигла да одрасту. Има дјетињстава која су прекинута у тренутку када је требало да почну најљепше године живота. А има и имена која не смију остати заточена у породичној жалости, него морају постати дио памћења читавог народа. Једно од тих имена је Синиша Добрић.
Име малога Синише Добрића, српског дјечака са Баније који није дочекао ни свој дванаести рођендан, предложено је за нови назив Улице Нова 12 у Сремској Каменици, у којој данас живе његови неутјешни родитељи. Према доступним наводима, иницијативу мјештана подржале су надлежне градске и покрајинске комисије, отварајући могућност да једна улица заувијек понесе име дјетета чији је живот сурово прекинут у избјегличкој колони током геноцидне хрватске војно-полицијске операције „Олуја“.
То није само приједлог за промјену назива једне улице. То је мали али важан покушај да се неправда заборава исправи, да се једно невино дјетињство отргне од тишине и да име српског дјечака, убијеног недалеко од свог дома, постане трајни дио памћења мјеста у којем је његова породица покушала да настави живот.
Синиша Добрић је рођен 26. августа 1983. године у Црквеном Боку код Суње, подручје Сиска, Банија. Имао је једанаест година када је, 4. августа 1995, почео масовни егзодус српског становништва из Републике Српске Крајине. Умјесто да тог љета безбрижно размишља о школи, другарима и дванаестом рођендану, нашао се на путу избјеглиштва, у колони људи који су, остављајући своје домове и огњишта, покушавали да спасу голе животе.
Синиша је био у кабини трактора којим је управљао његов дјед Петар. На путу према Костајници, у близини шуме Зеленик, према доступним свједочењима, отворена је ватра на избјегличку колону цивила. Рафали су усмртили дјечака и његовог дједа.
У приколици иза трактора налазила се Синишина мајка Невенка. Послије напада трактор је слетио с пута, а приколица се преврнула и заробила је испод себе. Док су њени родитељи покушавали да је извуку, друге жене из колоне помогле су да тијело убијеног дјечака не остане напуштено крај пута, у шуми, далеко од његових најмилијих. Синиша је првобитно сахрањен у Костајници, а његови посмртни остаци касније су пренесени у Сремску Каменицу.
Тешко је и замислити бол мајке која је преживјела прогон, а у њему изгубила дијете. Три деценије касније, Невенка Добрић и даље се бори да страдање свога сина добије заслужено мјесто у правном систему и јавном памћењу. Према доступним подацима, водила је дуготрајне правне поступке ради признавања статуса цивилне жртве рата за свога сина и остваривања права која из тог статуса произлазе.
Ниједно рјешење, ниједна пресуда и ниједна спомен-плоча не могу вратити Синишу његовој мајци. Али могу помоћи да његова смрт не буде сведена на заборављену чињеницу из једног ратног извјештаја.
ЗАШТО СИНИША ДОБРИЋ ТРЕБА ДА ДОБИЈЕ СВОЈУ УЛИЦУ?
*Зато што српске жртве морају имати памћење и поштовање.
Деценијама се о страдању Срба из Крајине говори кроз бројеве, војне операције, политичке одлуке и дипломатске извјештаје. Али иза сваког броја налазили су се стварни људи: мајке које су изгубиле дјецу, дјеца која су остала без родитеља, старци који нису могли да понесу ни оно мало што им је преостало, породице које су у једном дану изгубиле дом, завичај и читав свијет који су познавале.
Синиша је био само једно од мноштва те невине дјеце. Један дјечак, једна мајка, један дјед, једна породица. Али његова судбина свједочи о трагедији која је далеко превазилазила једну породичну несрећу.
* Синиша заслужује улицу зато што памћење не смије бити привилегија само оних жртава чија се имена већ налазе у уџбеницима, на споменицима и у називима улица.
Ако се улице називају по онима који су оставили траг у историји, онда и невино убијена дјеца заслужују да њихова имена остану међу нама. Не због политике, нити ради освете, већ зато што заједница која заборавља своју страдалу дјецу ризикује да изгуби и свијест о сопственој историји.
Синишино име на табли једне улице у Сремској Каменици било би више од локалног спомен-обиљежја. Било би то признање да српска дјеца из Крајине нису била тек успутне жртве рата, већ људска бића са својим именима, породицама, сновима и правом на живот које им је силом одузето, само зато што су српска.
* Синиша заслужује улицу зато што „Олуја 1995“ за српски народ симболизује дан великог страдања, масовног прогона, погрома и губитка завичаја.
Док се у Хрватској годишњица операције „Олуја“ обиљежава као државни празник и представља као симбол војне побједе, за стотине хиљада протјераних Срба она означава губитак домова, уништене породичне животе и прекинуте везе са земљом на којој су генерацијама и вјековима живјели. Тај дубоки раскорак између званичног славља и искуства протјераних породица један је од разлога због којих је важно да се о страдању крајишких Срба говори јавно, истрајно и чињенично.
За српски народ, култура памћења није позив на мржњу према било ком народу. Она је одбрана права на истину о сопственим жртвама, права да се именују злочини и захтјева одговорност за оне који су их починили.
* Синиша заслужује улицу зато што се историја српског страдања не може разумјети без сјећања на претходне злочине.
Срби на просторима данашње Хрватске преживјели су геноцид – масовна убиства, прогоне и присилна преобраћења у вријеме Независне Државе Хрватске, током Другог свјетског рата. Искуство прогона носило је болно историјско сјећање на ранија страдања и оправдани страх да се физички опстанак Срба на тим просторима поново доводи у питање и то бескомпромисно.
Памтити ту историју значи сачувати свијест о размјерама страдања, о начинима на које је српско становништво убијано, протјеривано и лишавано имовине, али и о породицама које су, упркос свему, наставиле да живе и свједоче.
* Синиша заслужује улицу зато што будуће генерације морају знати шта се догодило.
Када један млади човјек или дијете у Сремској Каменици прође улицом која носи Синишино име, можда ће први пут поставити питање: ко је био тај дјечак? Зашто је његово име овдје? Шта му се догодило и зашто никада није стигао да прослави дванаести рођендан?
Управо у тим питањима почиње историјско памћење. Не у забораву, не у равнодушности и не у прихватању туђих тумачења као једине истине, већ у спремности да се саслушају свједоци, проуче документи и сачувају имена оних којих више нема.
Једна улица не може испричати цијелу трагедију Крајине. Али може бити мјесто са којег ће та прича почети.
ДА СИНИШИНО ИМЕ ОСТАНЕ МЕЂУ НАМА
Синиша Добрић није дочекао свој дванаести рођендан. Није стигао да одрасте, да заврши школу, да заснује своју породицу, да се врати завичају и поново прошета улицама свога Црквеног Бока. Његова будућност стала је на путу непрегледне избјегличке колоне, док је његова породица покушавала да пронађе спас.
Али његово име не мора да остане само у сјећању његове мајке и најближих. Оно може постати дио живота једног града, једне улице и једног народа који одбија да заборави своју страдалу дјецу.
Нека улица у Сремској Каменици буде трајни спомен на Синишу Добрића. Нека његово име подсјећа на све српске малишане чије је дјетињство прекинуто убиствима, прогоном и избјеглиштвом. На оне који нису стигли да одрасту и на оне који су одрастали носећи у себи успомену на завичај који им је одузет.
Јер српске жртве не смију остати само бројеви у извјештајима. Њихова имена морају се изговарати, њихове судбине истраживати, а њихово страдање преносити будућим генерацијама.
Да Синиша не остане само дјечак из избјегличке колоне. Да постане име улице. И да та улица заувијек свједочи да га његов српски народ није заборавио.
Синиша Добрић – дјечак који није дочекао дванаести рођендан, али чије име може остати за сва времена…
Аутор: Стојан Јанковић
Извор: Ускок
