Светислав Пушоњић: Срамота ме је школе која се претвара у логор и наставног особља које се претвара у логорске чуваре!!!

Читај, Србска “просвето” и учи од Светислава!

Фото: Тањуг/АП

Прошле среде, 18.08.2021. било је прво Наставничко веће у мојој средњој школи, након завршених одмора. Директор је био одсутан и Веће су водили двојица заменика, пред око сто педесет окупљених професора. Сви већином маскирани, сем нас десетак, највише двадесет. Прве тачке Дневног реда тицале су се уобичајених текућих ствари, а када се прешло на тачку ”разно”, један од заменика, не без нелагоде, рече да је од Министарства просвете стигла ”снажна препорука” за разредне старешине да ученицима у свом одељењу сугеришу да се вакцинишу. Неке колеге мало загунђаше, али то истог трена утихну. Баш кад заменик хтеде да означи крај Већа дигох руку и кад ми он даде реч изговорих:

– Сматрам да је такозвана препорука Министарства о вакцинацији ученика и преосталог невакцинисаног наставног особља најблаже речено скандалозна! Министарство нема право да намеће вакцинацију било коме, оно тиме директно крши и Устав и школске прописе, и ми такве дописе нисмо у обавези да поштујемо! Према томе, ђацима којима сам разредни, а и другима којима предајем, НЕ ДА НЕЋУ СУГЕРИСАТИ ДА СЕ ВАКЦИНИШУ, НЕГО ЋУ ИМ РЕЋИ ДА ТО НЕ ЧИНЕ ЗА ЖИВУ ГЛАВУ! – нагласих нарочито последњи део реченице.

У зборници мук. Колеге су ме гледале запањено. Група колегиница либерално-грађанерских светоназора (које су у том смислу врло нападне и у школи врло утицајне, те су с њима сви на опрезу ), исколачише очи у неверици над лицима мумифицираним оним нарочито широким машчуринама. Заменик се нађе у неугодном положају.

– То је само препорука. – рече он – До професора је да ли ће да је уваже или не.

– Нема Министарство право да шаље ни такве ”препоруке” – рекох још одлучније – поготово кад знамо да се оне убрзо претворе у заповести. Сетимо се да је тако је било и са маскама, и са њима се почело као са ”препоруком” која се за кратко време претворила у ”обавезу”. Други нека поступају како хоће, ја сам своје рекао!

Веће се заврши, изађосмо у ходник, а колеге већином почеше да ме заобилазе, загледајући ме испод ока – неки прекорно, неки сумњичаво, неки и с нескривеним презиром. Већином су се уредно вакцинисали, по мојој процени око 70% њих, и било им је невероватно да неко експлицитно одбије ”препоруку министарства”. Као да су тиме били и лично увређени. Мене је чудило што многи међу њима имају децу основачког или средњошколског узраста и уопште их не узнемирава извесност да са сопственом децом играју руски рулет, са четири метка у буренцету. Приђе ми један колега.

– Баш си морао да се истрчиш?

– Ја рекох и душу спасох. – одговорих.

Наредних дана су трајали поправни испити, све под маскама наравно (ја не), а пошто су се јуче завршили истог дана је уследило ново Наставничко веће. Овај пут га је водио директор. Дуго потрајаше расправе око неке интерне проблематике у школи, а кад дође тачка ”разно” директор даде реч колеги математичару да прочита допис Министарства у вези са новим правилима рада од 1. септембра.

Веровали или не, Допис има читавих 40 страна, које је колега сажео на четири-пет, подвукавши најважније делове. Пажљиво сам их саслушао, иако су писани с добро познатом просветарско-бирократском фразеологијом, отужном и замумуљеном, коју су састављачи Дописа користили са очигледном тенденцијом да у што више целофана и обланди увију криминалне работе које су им главни циљ. Тако смо обавештени да ће настава трајати са часовима од по 45 минута, са обавезним маскама за ђаке и наставно особље, да маске неће бити обавезне само за вакцинисану децу и ревакцинисане наставнике, док ће невакцинисана деца и наставници морати да их носе, да ћемо добити формуларе за децу која долазе из неких обојених ”зона” (жуте, црвене, зелене?!?), да ћемо пратити ”заражене”, евидентирати их, обавештавати нека здравствена тела, наравно и ”сугерисати” невакцинисаној деци да се вакцинишу, да ће поводом свега тога бити састављени ”школски тимови” и још тушта и тма будалаштина. Док сам слушао једно по једно, уз мене пођоше мрави од језе. Читање Дописа трајало је двадесетак минута, а када се завршило отпоче полемика између директора, ПеПси службе и колега, сасвим безначајна и чисто процедуралног типа – да ли ће се ствари обављати овако или онако, да ли ће се применити модул 1, модул 2, модул 3 и слично. Суштина целе ствари као да није занимала никог.

Дигох руку и затражих реч. Директор ме погледа мало забринуто. Претходно је рекао да је прочитао моју примедбу из Записника са прошлог Већа и да је у принципу уважава, додавши да је ”он лично своју ћерку вакцинисао из личних разлога, али да то јесте одлука родитеља, а не просветара”. Слутио је да ћу поново говорити у том правцу, па му није било угодно, али ми је дао реч.

– Ја ћу на општијем плану и у ширем друштвеном контексту, који се не тиче само просвете, да кажем оно што мислим о овоме што смо чули. Изненађујућа је лакоћа са којом се неке ствари овде прихватају како сасвим легитимне и безазлене, иако су оне део једног свеобухватног тоталитаризма на светском и локалном нивоу, којим се наша елементарна права и елементарне слободе једно по једно укидају, док се над нама не успостави механизам апсолутне контроле и осванемо као сасвим поробљена бића. Запањујуће је да се овде већ подразумевају неке ”црвене, жуте, зелене зоне”, које већ постоје у градовима по иностранству, што у пракси поред низа ограничења значи и да не смеш да закорачиш даље од стамбеног блока ако си у овој или оној зони. И сад томе на свој начин треба да се активно прикључи и просвета, низом бесмислених, понижавајућих и сасвим непотребних мера, које трају од септембра прошле године и уместо да се најзад укину, као што су се многи надали, оне добијају све луђи и драстичнији облик. И не треба се заваравати да га неће добијати и даље, упркос бројним контроверзама око такозване ”пандемије”, која је проглашена под врло сумњивим околностима, са врло сумњивим циљевима и коју не доказује ниједна статистика. То тврде и озбиљни ауторитети медицинске струке, у земљи и иностранству, али њихове тврдње не могу да допру до већег броја људи зато што их медији, како режимски тако и наводно опозициони, или игноришу или исмевају или етикетирају. Сматрам да ни ми не смемо тек тако да пристајемо на овакве Дописе из Министарства и да су синдикати дужни да на њих одлучнује реагују, уколико не желимо да се школа претвори у дечији логор, а читав поредак у Четврти рајх надограђен сегрегацијом, која је у Америци постојала до пре педесет година, а она се сада повампирује по основи вакцинисани-невакцинисани…

У зборници опет мук и запањени погледи у мом правцу. Хтедох да наставим, трудећи се да звучим разложно, али тада један старији колега, професор стручних предмета, одједном плану:

– О чему ти причаш, човече, какав Четврти рајх? Како се усуђујеш да користиш те изразе за земљу која се борила и страдала од Трећег рајха? Да ли схваташ да тиме вређаш и моја и туђа осећања? Ја ћу тебе да тужим!

Погледах га у неверици.– Изволи, тужи слободно! – рекох.

– Ја израз нисам употребио за земљу, него за глобални поредак у целости, а и за поредак који је под његовим притиском инсталиран и у самој земљи…

– Ма хајде, молим те, причаш све саме глупости које немају везе ни са чим! Ниси се уосталом ни јавио за реч

!– Тражио сам реч више пута и добио сам је! Дозволи ми да завршим!

– Немаш ти шта да завршиш! – подвикну он и окрену се директору.

– Молим те одузми му реч, нисмо дужни да слушамо приче које немају везе са конкретним проблемима школе!

– Живимо у демократији, је ли тако? – подвикнух и ја. – Не мораш уважити ништа од онога што говорим, али ми не смеш оспорити право да изнесем своје мишљење!

Но он се није хтео оканути. Постаде дрзак и арогантан до краја и било је очигледно да из неког разлога жели да ме саботира и спречи да говорим. Почео је да виче:

– Какве везе имају препоруке министарства са Четвртим рајхом!?! Да ли си свестан шта причаш?!? Како те бре није срамота!!!Тада се у мени нешто откачи. Пукоше сви обзири и почех да урлам:

– Знаш ли чега ме је срамота, Радоване? Срамота ме је школе која се претвара у логор и наставног особља које се претвара у логорске чуваре!!! Срамота ме је лакоће с којом људи попут тебе, а нажалост сте већина, усвајају најмалоумније измишљотине система као суве и непорециве истине!!! А да смо заиста професори и заиста људи ми би одавно били у штрајку и протесту, док се не укину такозване ”мере”, све до последње, уместо што водимо јалове полемике око Модула 1 и Модула 2!!!

Окренух се директору и осталима:

– Што се мене лично тиче, нити ћу носити маску, нити ћу тражити од ђака да је носе, а поготово им нећу говорити да се вакцинишу. Брига ме и за све остале бесмислице из Дописа! Ако због тога будем санкционисан сматраћу то ударом на своју слободу и људско достојанство које ми гарантује Устав Републике Србије!!!

Окренух се и напустих зборницу, псујући ходником све редом. За мном одједном дотрча школски педагог, ауторитарна, доминантна жена с којом дуже време нисам у добрим односима, а иначе је била у ковид-амбуланти и једва остала жива на апаратима, убеђена да је прележала ”корону”.

– Дозволи да ти честитам. – пружи ми руку.

– Рекао си истину. Иако и даље сматрам да сам заиста прележала ”корону”, постаје ми јасно да је све ово превара и да си у праву за све што си рекао.

Био сам изненађен таквим њеним гестом. Била је последња особа у школи од које бих очекивао подршку. Додаде како је и сама забринута због ћерке основца, али да нипошто не намерава да је вакцинише, одустала је и да се сама вакцинише иако се дуго двоумила. Рекао сам јој да то не чини ни под каквим притисцима, захвалих јој на разумевању и напустих школу.

Пошто на Већу нисам био до краја, накнадно сам обавештен да је колегиница из актива србиста, једна из оног грађанерског круга, која се иначе јавно поноси како ђаке учи феминистичким и ЛГБТ-вредностима, иначе врло погана особа које ме од почетка не мирише због ”национализма” и у више наврата ме оговарала пред управом и правила ми проблеме, узела реч након мог изласка из зборнице и пред више од сто људи рекла да ја од почетка не носим маску, да не долазим на састанке актива, набројавши и друге моје ”смртне грехове”, ваљда да би колегама предочила ”о каквом се типу ради” и тиме обесмислила и унизила све што сам на Већу рекао. Била ми је на фејсбук-листи, а пре него сам је послао на блок упутио сам јој овакву поруку:

”Обавештен сам о вашем срамном обрушавању на мене након што сам напустио наставничко веће. Треба ли да појашњавам колико је подло и кукавички да ме у мом одсуству, пред стотином колега, ничим изазвани, пљујете и срозавате због личног анимозитета? Пре него вас избацим из фејсбук-пријатеља неколико речи. На састанке актива нисам долазио од прошлогодишње ујдурме са конкурсом када ми је неколико вас заболо нож у леђа у корист десет година млађе колегинице, са знатно мањим стажом. Коју иначе не волите, преда мном сте је пљували на пасја кола, али сте јој се ипак приволели кад је требало забости нож у леђа ономе ко вам је још мрскији. Једноставно сте ми се згадили и нисам више имао воље да са вама и још некима из актива седим за истим столом. Но иако вас ја ничим не узнемиравам и не угрожавам, ви и даље имате потребу да ме саплићете и опањкавате кад вам се пружи прилика, као данас на Већу. То је само учврстило утисак који о вама имам од почетка – да сте зла и пакосна особа, која ужива у ниском осветољубљу према ономе кога из било којих разлога не подноси. Није чудо што сте као такви целом душом прионули уз одвратну другосрбијанску идеологију, геј-умоболности, маске, вакцине и друге корона-идиотарије, на које сте толико поносни. Од овог тренутка са вама само службено, а по могућству ни то ако нема преке потребе. Гледајте своја посла, клоните ме се и немојте да вам на памет падне да ми на било који начин убудуће правите проблеме.”

Тиме се завршио јучерашњи буран дан. Кући сам се вратио сможден и опустошен.Тако изгледа живот у глобализму.

Аутор: Светислав Пушоњић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!