УЦЕЊЕНИ ПЕДИЈАТРИ И ПОТЦЕЊЕНА ДЕЦА

Адвокат Милина Дорић

Закон о заштити права пацијената прописује да сваки пацијент или законски заступник пацијента има право да одабере свог лекара. Тај изабрани лекар може бити биран из редова лекара који раде у државни установама, али и у приватним установама. Тај избор лекара врши се како међу лекарима опште праксе, тако и међу лекарима специјалистима. Сваки педијатар поседује лиценцу једнаке важности и вредности, и иста та лиценца и исто то звање пружа му могућност да врши дијагностику, да даје мишљење, да даје препоруке, издаје потвде или било шта друго што је у опису његовог посла и звања. Наравно да ни један кардиолог не може да дијагностикује промене на терминалном илеуму танког црева, али сваки специјалиста из своје области може да доноси налазе и износи мишљења, и ниједан лекар опште праксе нема право да ускраћује пацијентима право да одаберу специјалисту код ког желе да оду.

Сведоци смо све већих притисака на педијатре од стране министра здравља и надређених у домовима здравља, али сведоци смо и све већих притисака педијатара на родитеље, и то онда када родитељи желе да оду код једног специјалисте, да би лекар специјалиста дао своје мишљење поводом дететове здравствене спремности и подобности за примање вакцине, а педијатар такав упут не жели да изда. По речима родитеља, педијатри су добили некакве усмене налоге и упутства да, уколико родитељ затражи да се испита да ли је дете алергично на неку од компонената из вакцина, или уколико затражи одлагање вакцине из разлога да дете није спремно да исту прими из неких других разлога, исте те родитеље педијатри пошаљу код оних алерголога и лекара специјалиста који су изричити заговорници обавезне вакцинације, и који као такви, у највећем броју случајева (готово свим) дају налазе и мишљења да дете треба да прими вакцину.

Педијатри знају да постоје лекари специјалисти који савесно обављују свој посао и који ту исту вакцину одлажу увек када постоје основи да се због трајних или привремених контраиндикација вакцинисање мора одложити, и управо зато што знају то, они избегавају да родитељима дају упуте код тих лекара специјалиста из разлога што су свесни да ће се вакцина одложити у највећем броју случајева, јер постоје основи за одлагање. Родитељи се тешко на крају ипак изборе за упут код лекара код ког желе да иду, односно код кога желе да одведу дете на преглед. Родитељи тешко остваре то своје право на избор лекара, а када се коначно изборе за свог изабраног лекара, или када коначно дођу код изабраног лекара, тек тада почињу проблеми.

Наиме, налаз, папир са печатом и потписом изабраног лекара који је прегледао дете и који је дао свој налаз и мишљење да се детету мора одложити вакцина, иде даље на „проверу“ код надређених у амбулантама и Министарству здравља, под образложењем да тај папир лекара специјалисте, који је рекао да се вакцина одлаже, није довољан да се одложи вакцина, већ се тражи да на то дају дозволу неки људи који нити су прегледали дете, нити су компетенти да одлучују о садржини налаза и мишљења лекара специјалисте.

То би рецимо било исто као када би хирург установио да је неопходно да се изврши операција одстрањивања слепог црева, али да ту одлуку касније испитују људи из поменутог министарства, или из руководства дома здравља који нити имају знање из те области хирургије, нити су прегледали пацијента, нити имају у делокругу своје надлежности ова овлашћења.

Ако је тако, зашто онда не испитују сваку одлуку лекара специјалисте када лекар специјалиста дијагностикује неку болест, или зашто лекар опште медицине не доводи у питање налаз и мишљење лекара специјалисте у ком је преписана нека терапија, или му је иста промењена? Није ли мало чудно што се налази само оних лекара који одлажу вакцинацију, шаљу у Министарство здравља и на разматрање код надређених у домове здравља, а да се сви остали налази не шаљу, а исто их је писао и печатирао лекар специјалиста.

И где то пише да ће Министарство здравља доводити у питање валидност и садржину извештаја лекара специјалисте?

Дакле, више није довољно ни то да лекар специјалиста да своје стручно мишљење да вакцину треба одложити. Сада тај исти извештај и налаз лекара мора да прође контролу Министарства здравља и недређених из домова здравља. ово кршење људских права није никад забележено у историји нашег здравства. Дакле, никада се пацијентима није оспоравало код ког лекара ће отићи, и никада ниједно министарство није могло да оцењује налаз и мишљење лекара специјалисте, нити је икада педијатар смео да доводи у питање комепентност и валидност извештаја леакра специјалисте. Зато и постоје лекари специјалисти, и лекари опште праксе. Зато постоје лекари који раде у примарним здравственим установама, и они који раде у терцијарним здравственим установама. Да је лекар опште праксе квалификован за друге специјалности, он не би писао упуте и издавао исте, већ би био тај код кога се са упутом одлази, и баш зато лекар опште праксе нема право да доводи у питање садржину извештаја налаза и мишљења лекара специјалисте.

Свако такво поступање супротно Закону о правима пацијената, учињено од стране лекара опште праксе, представља кривично дело злоупотребне службеног положаја, из члана 359. Кривичног законика Републике Србије, и није битно ко је педијатру дао такве налоге, да крши закон о правима пацијената, нити је битно ко га је усмено уценио, или му усмено запретио да ће изгубити посао, јер је његова одговорност лична и кривична. Дакле, ни Министарство здравља, ни челни људи домова здравља, затим разне правне службе, дружбе, разни надређени и набеђени, нису своје налоге и своје претње дали написмено, него усмено, тек толико да не буду одговорни сутра када педијатри буду одговарали за ово улудо и сулудо кршење закона, Кршење Устава, кршење лекарске етике, али и кршење свега онога што су говорили да неће чинити када су полагали заклетву.

Аутор: адвокат Милина Дорић

Извор: zivimzasrbiju.com