Sveti Prepodobnomučenik Hariton Kosovski
Kratko sinaksarsko žitije Svetog Prepodobnomučenika Haritona Kosovskog
Meseca septembra, 28. dana, praznujemo spomen Prepodobnomučenika Haritona Kosovskog, koji je postradao od zločinaca u Prizrenu, juna 1999. godine. Njegovo namučeno i obezglavljeno telo pronađeno je u okolini Prizrena u mesecu avgustu Leta Gospodnjeg 2000.
Stihovi:
Krstom Hristovim pobedi smireni Hariton,
Zbog Hristopripadnosti arnauti mu glavu otsekoše,
Telo njegovo zemlju srpsku osvećuje i krasi.
Kratko sinaksarsko žitije Svetog Prepodobnomučenika Haritona Kosovskog
Ovaj predivni izdanak roda srpskoga i veliki svedok istine Hristove, rođen je u podkopaoničkom selu Seocu kod Lukovske Banje, od pobožnih, vrednih i skromnih roditelja Budimira i Milke Lukić. Rođen je na Aranđelovdan (21/8. novembra) 1960. godine. Od malena se odlikovao pobožnošću, poslušnošću i trudoljubljem.
U detinjstvu je ostao bez oba roditelja, tako da je teret seoskog domaćinstva vrlo rano pao na njegova detinja pleća. To je bio početak njegovog velikog krstonošenja. Od svoje 23 godine živi i radi u Nišu. Bio je marljiv, odgovoran i vredan radnik. Karakterne osobine Radoslavove bile su i neustrašivost, strogost, vatrenost duha, odlučnost. Svima je pružao potrebnu pomoć, makar to bilo i na svoju štetu.
Njegova ljubav prema Gospodu se mnogostruko uvećala posle smrtne opasnosti u ratu u Hrvatskoj, 1990. godine. Njegov dalji život posle učešća u ratu bio je ispunjen tako vatrenom revnošću, kao da je svagda pred sobom gledao Gospoda u svoj slavi Svojoj. U to vreme upoznaje se sa starcem Ilijom, igumanom manastira Sv. Jovana Krstitelja u Matejevcu, nedaleko od Niša, koji ga do odlaska u manastir duhovno rukovodi. Od oca Ilije dobija blagoslov za odlazak u manastir Svetog Save Osvećenog u Svetoj Zemlji. Manastirska uprava je odbila da ga primi u bratstvo. Sa blagoslovom oca Ilije, par meseci kasnije, odlazi u manastir Crnu Reku. Ovde počinje njegovo dobrovoljno stradanje za Hrista, novo krstonošenje.
Od samog dolaska u manastir revnovao je u poslušanju, trpljenju, odsecanju svoje volje i ostalim duhovnim i telesnim trudovima. Bio je veoma ćutljiv i molitven, nikada besposlen. Sa blagoslovom igumana, pomagao je i okolnim meštanima i prijateljima manastira. Na sva manastirska bogosluženja dolazio je prvi, nepokretno stojeći na celom bogosluženju, ma koliko ono bilo dugo. Molitvena sabranost i neprekidno prebivanje u Gospodu unosili su u njegovu dušu nepomućeni mir, koji je iz njega zračio tako jasno kao što sunce zrači svojom svetlošću. Pri takvom duševnom miru, njegovo je telo cvetalo hristolikom lepotom, tako da je blagošću svoga izgleda i celom svojom pojavom svedočio da je postao stanište Duha Svetoga i da je daleko od sujete ovoga sveta.
Roptanje, malodušnost i nezadovoljstvo bili su daleko od njega. U svojoj čežnji za Bogom on je zaboravljao
sebe i trudom izgarao na poslušanjima, malo mareći i za sam svoj život. Mučeništvo je, može se slobodno reći, i priželjkivao. Prema svima je bio blag i krotak, predusretljiv, sastradalan i prijatan. Reči ogovaranja, osuđivanja ili nipodaštavanja drugih nisu se mogle čuti od njega. Neizmerno je voleo da čita „Žitija Svetih“ i pouke Svetih Otaca.
Iz Crne Reke, po blagoslovu episkopa, premešten je u manastir Svetih Arhangela kod Prizrena.
Ovde je postrižen u monaški obraz od strane svog duhovnog oca i nadležnog arhijereja – Episkopa Artemija, prema kome je imao veliku ljubav, poverenje i poslušanje. Na monašenju je dobio ime po Svetom Haritonu Ispovedniku (spomen njegov 11. oktobra/28. septembra). Kao monah Hristov još više je revnovao u poslušanju, trpljenju, molitvi, postu i ostalim monaškim trudovima.
Svoje poslednje poslušanje primio je 15. juna 1999. godine, nešto pre 11 sati, ispred episkopskog dvora u Prizrenu. Trebalo je otići u grad, po hranu. Rekavši: „Neka je blagosloveno“, krenuo je automobilom, bez straha. U samom gradu bio je zaustavljen od trojice terorista i legitimisan. Odmah po legitimisanju, teroristi crnih uniformi i još crnjih duša odveli su ga njegovim autom u nepoznatom pravcu. Ovo se dešavalo naočigled nemačkih vojnika u sastavu NATO “mirovnjaka“. Ceo događaj video je i jedan nemački novinar, fotografisao i istog dana obavestio episkopiju. Teroristi-arnauti su ga najpre zverski mučili a zatim mu i glavu otsekli, negde u okolini Prizrena. Njegovo namučeno telo zlikovci su tajno zakopali u mestu Tusus kod Prizrena. Zajedno sa telom zakopane su, od strane KFOR-a i ubica, sve informacije o njemu.
U periodu neizvesnosti, mučenik se nekima od bratije i u snu javljao, govoreći da je postradao. Telo je pronađeno u avgustu 2000. godine od strane Komisije za eshumaciju tela nestalih i kidnapovanih Srba. Nedaleko od oca Haritona pronađena su i tela nekoliko Srba postradalih u isto vreme.
Mošti mučenikove nađene su bez glave. Utvrđeno je da je ona odsečena oštrim predmetom. Kosti ruke bile su polomljene, kao i kičma, kojoj je nedostajalo nekoliko pršljenova. Podrasnik i džemper bili su u predelu srca na nekoliko mesta izbodeni nožem. Džemper je sa prednje strane bio rasporen. Bili su to najbolji dokazi neopisivih muka koje je ovaj prepodobnomučenik podneo za Hrista, poput prvih hrišćanskih mučenika iz vremena zverskih rimskih careva. Mučenikovo telo ubrzo je iz Prizrena kao iz korena iščupani crveni kosovski Božur uneto u manastir Gračanicu (11. novembra, 2000. godine). Tu su mu se verni sa ljubavlju poklonili. Sutradan, je preneseno u njegov prvi manastir – Crnu Reku gde je propisno i opojan od svog duhovnog oca – vladike Artemija, bratije, srodnika i mnogih vernika. Mučenikovo sveto telo je nakon opela predato svojoj majci – crnorečkoj zemlji, da je krasi i osvećuje, samo na par metara od njegove nekadašnje kelije. To je ujedno bio i prvi grob u crnorečkom manastiru, od njegovog osnivanja.
Zbog svog vrlinskog života i preslavne pobede nad đavolom, izvojevane Krstom Hristovim i prolivanjem krvi na svetom poslušanju, otac Hariton je od početka smatran novim mučenikom Hristovim. Zbog toga su monasi i mirjani nedugo po mučeničkoj končini oslikali njegov svetiteljski lik a verni ljudi počeli su usrdno prizivati njegovu molitvenu pomoć i zastupništvo. Onima koji su ga sa verom prizivali usledila je i brza pomoć. Narod je često, na molitvenim saborovanjima, pojao pesme u njegovu čast spevane, moleći mu se i veličajući njegov podvig.
Sabor igumana Eparhije raško-prizrenske u egzilu, održan dana 16. maja 2016. godine u manastiru Svetog Jovana Krstitelja u Ljuljacima, samo je potvrdio opšteprihvaćenu istinu da je monah Hariton novi mučenik Hristov, i saborno ga uneo u Diptihe Svetih Pravoslavne Crkve. Za datum njegovog spomena određen je 28. septembar (po starom kalendaru) tj. 11. oktobar (po novom kalendaru). Istoga dana je i spomen Prepodobnog Haritona Ispovednika, svetitelja po kome je otac Hariton dobio svoje monaško ime.
Svečano saborno proslavljanje (kanonizacija) Svetog Prepodobnomučenika Haritona Kosovskog obavljeno je u manastiru Prepodobnog Justina Ćelijskog, u nedelju 26. septembra/9. oktobra, 2016. godine.
Molitvama Svetog Prepodobnomučenika Haritona Kosovskog, Gospode Isuse Hriste Bože naš, pomiluj i spasi nas. Amin.
Horepiskop Naum
Tropar, glas 1:
Raduj se slavna Hristova Crkvo,* uskliknite i pojte Nebesa,* veselite se prepodobni i likujte mučenici,* jer stekoste nebeskog sažitelja,* prepodobnog monaha i svetog mučenika* Haritona Kosovskog, predivnog Hristovog stradalca,* koji se moli za duše naše.
Kondak, glas 8:
Danas Crkva slavi Hristovog vojnika, svetog Haritona novog mučenika, što za Hristom pođe i krst svoj ponese i za Hrista Boga glavu svoju dade. Toga radi verni uzveličajmo Hrista Boga našega koji u svakom naraštaju ima svedoke Svoje i molitvama njihovim rodu hrišćanskom milost daruje.
Izvor: http://www.eparhija-prizren.org/?p=10133
